DRAGAN PETROVIĆ
Zašto je Putin iskren kad kaže da Rusija nije planirala pripajanje Krima i mešanje na Jugoistoku
U ukrajinskoj krizi velike svetske sile, kao i one manje i zemlje u okruženju, imaju svoje interese. Glavni pokretač krize su SAD, prvo kroz pojačavanje pritisaka na Viktora Janukoviča i Mikolu Azarova od jeseni 2013, zatim vođenjem protesta i preuzimanjem vlasti na ulici u februaru i, na kraju, uticajem u formiranju politike novih vlasti u Kijevu. Hajde da vidimo kako bi se otprilike razvijala situacija u Ukrajini da nije došlo do aktiviranja ovako ekstremnih oblika krize, zatim koji su motivi bili presudni da se američka politika usmeri u tom pravcu i šta se dalje može očekivati.
AMERIČKO STANOVIŠTE
SAD su promenama u periodu 1990-1992. dobile kolosalnu prednost u odnosu na potencijalne oponente u borbi za svetsku moć, posebno u odnosu na Rusiju. Monopolarni poredak je tada ustoličen, i Amerika je postala jedina svetska supersila, što je posebno došlo do izražaja tokom 90-tih i u prvoj polovini decenije 2000-tih. Sa druge strane, proces koji polako i sigurno prenosi teg svetske moći ka multipolarizmu je kontinuirano preuzimanje primata u svetskoj privredi u megaregionu Dalekog Istoka, gde se posebno ističe Kina, u odnosu na dosadašnji primat severnog Atlantika. Podkategorija ovog procesa je sve realniji prelazak ekonomske moći ka Kini, uz paralelno jačanje uticaja sila BRIK (zemalja „kontinenata“), sa kojima od zapadnih sila mogu da se nose još samo SAD.
Drugi važan faktor je svetska ekonomska kriza, koja je, po svojim strukturnim uzrocima i posledicama, pre svega američka ekonomska kriza, koja najviše pogađa zapadne zemlje i samu Ameriku, kako sa aspekta tvrde tako i sa aspekta meke moći. Jasno je da iz godine u godinu možemo, prema parametrima bruto domaćeg proizvoda, snazi, i još više strukturi privreda ključnih svetskih sila, sagledati sve ubrzaniji rast zemalja BRIK, dok, sa druge strane, vidimo opadanje udela Amerike, Japana i zapadnoevropskih zemalja (sem donekle Nemačke) u svetskoj privredi. U perspektivi posebna opasnost za američku moć je postepeni gubitak pozicije dolara kao svetskog sredstva plaćanja.
Međutim, izuzetno važni događaji regionalnog karaktera mogu itekako da utiču na navedene procese ubrzanja ustoličenja multipolarizma ili, obratno, usporavanja ili čak privremenog zaustavljanja tog procesa. To je svakako pitanje Ukrajine zbog njene geopolitičke važnosti, posebno veličine i geografskog položaja, ali i značaja koji ona ima za samu Rusiju i ideju evroazijskih integracija.
Da se SAD nisu umešale i usmeravale ukrajinsku krizu, počev od jeseni 2013. godine, kako bi se razvijale prilike u Ukrajini a kako međunarodni odnosi? Dolazak na vlast Janukoviča i Partije regiona početkom 2010. godine doveli su do definitivnog kraha „narandžaste revolucije“ i postepenog približavanja Ukrajine ruskim geopolitičkim interesima. U političkom sistemu Partija regiona je postala ne samo najjača politička stranka u zemlji, što je ona bila i do 2010. godine, već je prenela deo težišta svog delovanja i u centralne, pa čak i neke oblasti „srednjeg zapada“ Ukrajine. Odluka iz 2012, donesena na najvišem državnom nivou, da u istočnoj polovini zemlje, računajući i Kijevsku oblast, ruski jezik dobije, pored ukrajinskog, status zvaničnog jezika ne samo da je odagnala posledice pokušaja ukrajinizacije ovih oblasti u periodu vladavine „narandžastih“ već je dala široke mogućnosti da se deo stanovništva sa dvostrukom nacionalnom svešću još više približi i identifikuje sa sveruskim identitetom i „Ruskim mirom“ („Ruskim svetom“, naziv za sverusku civilizacijsku odrednicu). Partija regiona je već tokom 2010. učlanila svog milionitog člana a proces njenog širenja intenzivno je nastavljen i u sledećim godinama. Ona sve više dobija svedržavni karakter i zasniva svoj uticaj čak i u najzapadnijim oblastima, uključujući i Galiciju, pa tako Ana German, poreklom iz tih krajeva, postaje jedna od nekoliko vodećih funckionera stranke.
Ukrajina je već u junu 2013. postala posmatrač u Carinskoj uniji, sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom, a izrazila je i želju da dobije taj status u okviru ŠOS. Zastoj u pregovorima Kijeva i EU i odustajanje ukrajinske vlasti od sporazuma o pridruživanju sa Briselom, paralelno sa postizanjem sporazuma između Janukoviča i Putina, davalo je sve veću perspektivu postepenog uključivanja Ukrajine u integracione procese na postsovjetskom prostoru.
AMERIČKI INTERESI I CILjEVI
Američka inicijativa – zvanična i još više nezvanična – za nastanak i produbljivanje ukrajinske krize, bez obzira na to što se poslednja dva meseca stvari ne odvijaju ni na Jugoistoku ni u Kijevu kako bi to Vašington želeo, ipak daje izvesne satisfakcije američkim interesima.
Američki interesi u okviru Ukrajine, onako kako je rasla kriza, mogli bi se ograničiti na sledeće:
– Da preuzme vlast idejno i po metodima političke borbe raznolika ali u celini prozapadna opozicije, koja će preusmeriti integracije Ukrajine ka EU, i na taj način zaustaviti tendencije približavanja i postepenog uključivanja Ukrajine u Carinsku uniju. Sprečiti produbljivanje već postojećih oblika učešća ove zemlje u integracijama na postsovjetskom prostoru (Ukrajina je i član ZND i Zajedničkog ekonomskog prostora);
– Naneti udar Partiji regiona i Kompartiji kao najvećim političkim strankama nosiocima proruskog opredeljenja. Kompromitovati vodeće političare tih stranaka i uopšte ugledne ljude proruskog biračkog tela;
– Prekinuti ili bar usporiti procese zapažene u centralnim oblastima zemlje, a delom i na njenom srednjem zapadu – sve veći uticaj proruskog opredeljenja i uopšte porasta ugleda ruskog civilizacijskog obrasca. Regionalnu i lokalnu vlast je u tim delovima zemlje vršila sama ili u koaliciji Partija regiona;
– Jačanje antiruskih stavova i stremljenja u delovima zemlje pored Galicije, gde je još od jeseni 2010. na vlasti na regionalnom nivou partija Sloboda. Isto to primeniti i u drugim oblastima zapadne a po mogućnosti i centralne Ukrajine, uključujući i prestonicu Kijev;
– U slučaju da se uspešno preuzme vlast u zemlji, odnosno Kijevu, što je na kraju i postignuto, prostor Jugoistoka što više pacifikovati i zaustaviti zahteve za dobijanjem nekog oblika autonomne vlasti kao i bilo kakvog oblika regionalizacije za celu zemlju;
– Smanjiti postepeno rusko-ukrajinske trgovinske i druge odnose, što se može sprovesti tek kada prozapadne snage preuzimu vlast u Kijevu;
– U slučaju neuspeha planiranog razvoja događaja na Jugoistoku ili Kijevu, snažnim razvojem antiruske histerije u Galiciji i zapadnoj Ukrajini, stvoriti mogućnost da se u budućnosti makar otuda može uznemiravati nesmetano funkcionisanje cevovoda Družba, koji ide preko ovih područja za Centralnu i Zapadnu Evropu.
Pored ovih ciljeva, američka politika je stvaranjem i produbljivanjem ukrajinske krize na širem regionalnom, pa i globalnom nivou težila sledećem:
– Kratkoročno posmatrano, osvetiti se Putinu i Rusiji za neuspeh američke politike u Siriji. Međutim, kako je EU začinjanjem ukrajinske krize spustila lestvicu Kijevu za potpisivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, dolazi do odbijanja vlasti u Ukajini da se taj sporazum potpiše, Vrhunac je bilo potpisivanje sporazuma Janukovič-Putin, čemu treba dodati i slučaj Snouden, posle čega su u američkoj političkoj eliti zahtevani razvlačenje fronta protiv Rusije i osveta za pretrpljene neuspehe;
– Neuporedivo značajnije bilo je izvlačenje Ukrajine iz procesa integracija na postsovjetskom prostoru, čime bi se zadao veliki udarac čitavoj koncepciji koju je razradio i nagovestio sam Putin;
– Na globalnom nivou razvojem krize u Ukrajini pokušala bi se dodatno ojačati pozicija NATO, zbližavanje atlantističkih centara moći sa silama Stare Evrope, usporilo bi se i sprečilo njihovo interesno približavanje sa Rusijom i integracionim procesima na postsovjetskom prostoru. Sve to bi otežalo i prolongiralo stvaranje samostalnih evropskih oružanih snaga van Severnoatlantske alijanse. Naročito bi se pokušala ugroziti ili makar odložiti izgradnja Južnog toka i funkcionisanje cevovoda Družba, koji prolazi tom regijom. Tako bi se uzdrmala pozicija Rusije kao glavnog snabdevača energentima zemalja Zapadne i Srednje Evrope;
– Svi navedeni procesi, posebno uvlačenje Rusije u ukrajinski problem i povećanje posledica koje ova sila od toga trpi, slabiće njenu uzlaznu ekonomsku i drugu moć, sposobnost razvoja započetih integracionih procesa, i napose, u slučaju lošijeg razvoja događaja, sve to bi se odrazilo na unutrašnju političku i društvenu situaciju u Rusiji, što bi na duži rok moglo rezultirati slabljenjem Putina i povećanjem mogućnosti za aktiviranje opozicionih prozapadnih snaga u samoj Moskvi.
U isto vreme, razvojem sukoba sa Rusijom pokušali bi se suptilnijim merama Vašingtona umekšati odnosi sa silama BRIK i Iranom, te sve više izolovati Moskvu u procesu rešavanja ukrajinskog problema.
RUSKO STANOVIŠTE
Hajde da vidimo kako se Rusija postavila po ukrajinskom pitanju. Promena vlasti u Ukrajini početkom 2010. godine s pravom je dočekana u Rusiji kao veliki uspeh. Već tokom 2010. godine Janukovič i Partija regiona doneli su tri krupne odluke kojima se zemlja vraćala u prethodnu izbalansiranu poziciju, u kojoj se Ukrajina nalazila pre „narandžaste revolucije“. Reč je o proglašavanju vojne neutralnosti zemlje, o dogovoru sa Rusijom o produženju stacioniranja ruske Crnomorske flote u Sevastopolju do sredine veka, i ukidanju statusa heroja saradnicima nacista, što je prethodni predsednik Juščenko doneo kao provokaciju posle izbornog poraza od Janukoviča. Kada je sredinom 2012. doneta i odluka o davanju statusa drugog zvaničnog u istočnom delu zemlje ruskom jeziku (što je bila predizborna deviza Partije regiona), to je bio već zapažen element približavanja Kijeva Rusiji. Tome bi trebalo dodati i uzimanje statusa posmatrača za Kijev u Carinskoj uniji juna 2013. Ali, uz sve podsticaje iz Moskve Janukovič i Azarov nisu sve te godine prešli Rubikon uvodeći Ukrajinu u Carinsku uniju.
Janukovič je imao ozbiljnu opoziciju u zemlji, pre svega u zapadnom delu, gde se već od 2010. suočio sa pobedom na regionalnim izborima neofašističke stranke Sloboda u sve tri administrativne oblasti Galicije. Potom je usledilo polutajno formiranje kriznih štabova na zapadu zemlje kao prepreke ulasku zemlje u Carinsku uniju. Tako je Janukovič balansirao više od tri i po godine, pokušavajući da odloži konačno opredeljivanje, zadržavajući i tražeći beneficije za ekonomiju zemlje, koja je iz „narandžastog“ perioda izašla opustošena i gotovo pred privrednim kolapsom.
Stiče se utisak da je njegov odnos prema Briselu ostao zamrznut a povremeno javno naglašavanje prioritetnih integracija u EU samo floskula, imajući u vidu izuzetno teške uslove koje je Unija postavila pred Janukoviča i Azarova (pored ostalih, bio je tu i zahtev za oslobađanje iz zatvora osuđene Julije Timošenko).
Međutim razvoj sirijske krize i Putinovo sprečavanje agresiji Amerike uslovili su spuštanje evropskih kriterijuma za Kijev. Janukovič se našao u neugodnoj situaciji jer je najednom dobio bar žuto svetlo za ključni korak ka EU integracijama. Tada je Putin reagovao, što je uticalo da Janukovič zadovolji očekivanja svojih birača i odbije potpisivanje sporazuma sa EU i, umesto toga, prihvati ponuđeni sporazum sa Rusjom.
BUĐENjE USPAVANE RUSIJE
Zauzeta organizovanjem Olimpijade u Sočiju, Rusija u početku nije dovoljno ozbiljno shvatila proteste opozicije u Kijevu. Stiče se utisak da sve do pada Janukoviča i završetka Olimpijade ruska strana nije preduzimala potrebne mere za ojačavanje uticaja u Jugoistočnoj Ukrajini, gde je za to bilo prostora. Čini se da na planu meke moći ne samo u Ukrajini već i na postsovjetskom prostoru (o Balkanu da se i ne govori) Rusija nije proteklih godina pratila poduhvate drugih velikih sila, pre svega atlantističkih. Ulaganje u lokalne i regionalne televizije, školovanje i doškolavanje stranih studenata u Rusiji, a zatim i saradnja u stručno-naučnom i medijskom smislu – sve je to u začetku u odnosu na mogućnosti i zapadne trendove. I bez toga, prema istraživanjima ukrajinskog Instituta za društvena istraživanja iz 2012. godine, većina ispitanika u istočnim i jugoistočnim delovima zemlje bila je apsolutno opredeljena za integraciji zemlje u Carinsku uniju i produbljivanje procesa sa Rusijom. Blaga većina postojala je i u većini centralnih oblasti, ali čini se da su ulaganja SAD i nevladinog sektora bila pozamašna, pa je rezultat toga bio opredeljivanje zapadnih i severozapadnih oblasti Ukrajine ka Zapadu. Tamo su sa Zapada potom stvorili cele mreže organizacija, paralelnih institucija i paravojnih grupa, treniranih za preuzimanje vlasti na ulici.
Približno od kraja februara, dakle u poslednja dva meseca, Moskva se na izvestan način trgnula. Načelna politika u tom periodu stavila je akcenat na federalizaciju zemlje, što je motivisano željom da se izbegne ekstremno zaoštravanje. Sa druge strane, čak i ako bi se Jugoistok našao pod presudnim uticajem Rusije, ostaje niz opasnosti za esencijalne ruske interese ukoliko bi došlo do velikog oružanog sukoba i raspada Ukrajine. Tada bi svakako u Galiciji, na zapadu zemlje a verovatno i u centralnim delovima došlo na duže staze do ekstremnog razvoja antiruskog stava kod većeg dela stanovništva. To bi konkretno značilo da te oblasti ulaze u NATO, da se tada tu mogu postaviti američke rakete, čak i da se može blokirati ili ugroziti nesmetan protok ruskih energenata cevovodom Družba, kuda još uvek prolazi najveći deo nafte i gasa iz Rusije za EU.
Sve to govori da su potpuno nelogične i netačne optužbe sa Zapada da je krizu Rusija planirala i izvela da bi proširila svoj uticaj i pripojila Jugoistok. Putin deluje dosta iskreno kad kaže da Rusija nije planirala pripajanje Krima i mešanje u događaje na Jugoistoku. Ona je delovala reaktivno, dakle na razvoj događaja. S tim, naravno, da ne treba imati dileme da je, posle šokantnog razvoja februarske situacije u Kijevu, ruska politika u hodu pokušala da utiče na dalji razvoj događaja.
Nastaviće se
