ZORAN ĆIRJAKOVIĆ: SRBIJA PROTIV NEOLIBERALIZMA

Lako je suditi o neoliberalizmu, ali to što smo prozreli njegovu suštinu neće učiniti...

Lako je suditi o neoliberalizmu, ali to što smo prozreli njegovu suštinu neće učiniti da ta moćna sila nestane

Ogaditi nekome neoliberalni kapitalizam postalo je omiljena zanimacija u beogradskoj čaršiji. Nazvati nekoga neoliberalom danas predstavlja mešavinu najgore uvrede i potpune diskvalifikacije.

Sporovi oko pitanja koliko je neoliberalizma potrebno da bismo izašli iz krize doveli su i do podela među starim saborcima unutar dve političke Srbije. I na donedavno ideološki homogenom sajtu Peščanik otvorena je žustra debata. Andrea Jovanović, mlada marksistkinja, optužila je Mišu Brkića, zagovornika neoliberalnih reformi, da opravdava „sprovođenje surovih mera” i udara „na dobrobit svakog pripadnika našeg društva”.

Protivljenje neoliberalizmu ovde ne podrazumeva samo otpor sve većem potčinjavanju društvenog života zakonima tržišta, već i suprotstavljanje svakom smanjivanju postojećih prava. Zato je podrška nečemu što miriše na neoliberalizam postala tabu za svakoga ko ne želi da bude etiketiran kao nečovek, fanatik, plaćenik ili sluga lešinarskog kapitalizma.

Lako je suditi o neoliberalizmu. Nepravedan je, eksploatatorski i tera nas da budemo samoživi. Ali to što smo prozreli njegovu suštinu neće učiniti da ta moćna sila nestane. „Danas je lakše zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma”, rečenica je kojom je Frederik Džejmson, veliki američki marksista, ilustrovao koliko čak i namaštavanje slatke, pokretačke utopije u ovom trenutku predstavlja nemoguću misiju.

Već decenijama u svetu nema pomena vrednog otpora. Bezidejna levica ili morališe ili se bavi menadžmentom stezanja kaiša. Iako ga kritičari izjednačavaju s tržišnim fundamentalizmom, neoliberalizam je prihvaćen kao realkapitalizam – racionalan i organski okvir društva u kome je temeljna vrednost sloboda pojedinca da kupuje i poseduje.

Borislav Pekić rekao je da realsocijalizam predstavlja „pokušaj preventivnog bekstva ideje od vlastitih istorijskih posledica”. Ali realkapitalizam nije proizvod slabosti i potrebe da budu prikriveni fatalni nedostaci u ideološkoj matrici, već logike hegemonije koja spaja prinudu i dobrovoljno potčinjavanje. Zato neoliberalizam ne ostavlja prostor za alternativu. Ne treba se nadati nekom novom Kardelju. Samoupravni kapitalizam nije moguć.

Postkomunistička Srbija zaglavljena je u jednoj skupom i nefunkcionalnom poretku u kome se smestilo mnogo toga lošeg iz dva sveta. Odavno smo usvojili najdestruktivniji aspekt neoliberalizma – preraspodelu društvenog bogatstva u korist najbogatijih. Istovremeno, zadržali smo najgoru stranu samoupravljanja – državu dadilju, koja ne brine samo o onima koji nemaju, već i o onima koji ne vole da rade.

Ali reformama se ne protive samo građani koji imaju veoma malo i boje se da će i to izgubiti. Otpor promenama dolazi i od privilegovanih elita. Uz zluradost i osude, često uključuje shvatanje da neoliberalizam mora da propadne – kraj je blizu i samo treba da čekamo.

Mnogi tvrde da savremeni kapitalizam funkcioniše kao piramidalna šema i da će, slično Jezdi i Dafini, uskoro pući. Ova definicija nije netačna, ali Dejvid Harvi, autor knjige koja je postala sveto pismo neprijatelja neoliberalizma, podseća da krize omogućavaju kapitalizmu da se „samopopravi” i učvrsti hegemoniju. Naomi Klajn kaže da krize predstavljaju motor širenja neoliberalizma, priliku da još neka društvena sfera bude uređena po principima tržišta.

Nažalost, ne samo da nema političkih, već ni kulturnih i umetničkih alternativa. Danas postoje samo „kreativne industrije” u kojima dominiraju preduzetnici ideja i „menadžeri u kulturi”. Čak se i borba protiv neoliberalizma u velikoj meri pretvorila u novu granu ekonomije. Na tom visokokompetitivnom i nemilosrdnom tržištu ratuju namrgođeni aktivisti u sofisticiranim potkulturnim uniformama i samoproglašeni „radnici u kulturi” koji su sebe brendirali kao levičare.

Neoliberalizam predstavlja kapitalizam pušten s lanca koji nameće desocijalizaciju svih odnosa. Posledica je stalno pomeranje težišta sa javnog i kolektivnog ka privatnom i individualnom. Zato neoliberalizam deluje tako prirodno i ostaje neprepoznatljiv u vremenu opsesije „mojim” pravima i identitetom. Čak i njegovi najvatreniji kritičari često deluju dvolično i neiskreno, zbunjujuće neoliberalno.

Brojni neprijatelji reformi u Srbiji veruju i da je revolucija neminovna – samo što nije. Nadu podgrevaju slike protesta u Madridu, Tuzli i Atini. Ali možda bi se i moglo poverovati da je revolucija iz ćoška kada bar ne bismo bili okruženi lenjim aktivistima, koji želju za radikalnim promenama zadovoljavaju tako što „lajkuju” revolucionarne „postove”.

Fejsbuk i druge društvene mreže danas su, u suštini, kontrarevolucionarne. Sve što mogu jeste da doprinesu da loši predsednici koji čuvaju kapije neoliberalizma u Tunisu ili Egiptu budu zamenjeni sposobnijim i da budu uzdrmani neprijatelji SAD u Venecueli ili Iranu.

Nažalost, internet je, kao i demokratija, mnogo više oslonac i alatka za popravku neoliberalizma, šminka koja omogućava da izgleda lepše i „sa ljudskim likom”, nego sredstvo koje može da doprinese da bude zamenjen nečim pravednijim i boljim. Kada nema validne ideološke alternative, internet postaje neka vrsta bensedina – digitalna cucla za buntovne adolescente i sve one koji odbijaju da odrastu.

Oslonjen na individualizam, neoliberalizam već decenijama proizvodi samodovoljne narcise koji veruju da su sve može objasniti zdravorazumski. Zato jedni svim sredstvima grabe ka vrhu, a drugi se olako odlučuju da se povuku u sebe i četiri zida, gde ih čeka umirujući ekran.

Stotine hiljada nezaposlenih mladih ljudi u Srbiji životari „na leru” – mnogi bolju budućnost vezuju za kladionice a sadašnjost ulepšavaju džointom. Mama ili baka im skuva ručak, a obično se nekako nađe za pivo i cigare. Svako smanjivanje penzija i plata u javnom sektoru ugrozilo bi i njihovu neveselu računicu. Zato čak i ovi ogorčeni ljudi kojima je ukradena budućnost uglavnom predstavljaju neprijatelje promena.

Povrh svega, iako je neoliberalizam postao sveprisutan i globalan, on nije ni univerzalan ni kulturalno neutralan. Štaviše, njegova logika je u suprotnosti s kulturnim obrascem koji oblikuje pogled na svet i vrednosni sistem građana Srbije. Neoliberalizam je individualistička ideologija, a mi živimo u jednom od najkolektivističkijih društava u Evropi. Zato on ovde deluje neprirodno i strano – protivljenje će biti jače nego u mnogim drugim zemljama.

Mnogo je onih koji priželjkuju još jedno istorijsko ne. Ali Aleksandar Vučić je izgleda rešio da izneveri prkosnu tradiciju koju su poštovali general Borivoje Mirković, Josip Broz i Slobodan Milošević. Čak i ako uspe da ostvari ovaj naum, ostaje pitanje – da li će mu Srbija oprostiti istorijsko da?

 

Izvor Politika, 20. 04. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u