DjukanovicRasmusen-u

NIKOLA KOSOVIĆ: ĐUKANOVIĆEVI STAVOVI PREMA RUSIJI I NATO PROTIV VOLjE VEĆINE

Nije slučajno što Podgorica i Tirana imaju identičnu politiku prema Rusiji Vlada Republike Crne...

Nije slučajno što Podgorica i Tirana imaju identičnu politiku prema Rusiji

Vlada Republike Crne Gore bila je, uz albansku, jedna od prvih izvan EU koja je nakon referendumskog prisajedinjenja Krima Rusiji uvela sankcije za ruske državnike i pripadnike elite ove zemlje.

Ovakav potez izazvao je oprečne reakcije ne samo u Crnoj Gori, već i u čitavom regionu. Ipak, režim u susednoj državi nije se zaustavio na ovome. Tokom posete Sjedinjenim Američkim Državama crnogorski premijer Milo Đukanović je nedavno izjavio da je realno očekivati da Crna Gora do kraja godine, nakon samita NATO u Kardifu, dobije poziv za priključenje organizaciji severnoatlantskog ugovora.

Potezi koje vlada u Crnoj Gori sprovodi su, prema svim istraživanjima, u suprotnosti su sa željama javnosti i celokupnog naroda u ovoj državi, između ostalih – i srpskog.

Da je takvo ponašanje Crne Gore neprihvatljivo, pokazuje i reakcija Ministarstva inostranih poslova Ruske Federacije, koje je izrazilo „duboko razočarenje“ ponašanjem crnogorske vlasti. Ocenilo je da je Milo Đukanović u svojim nastupima prilikom posete Vašingtonu iskazao „neprijateljske stavove prema Rusiji, koji su u direktnoj vezi sa uvođenjem sankcija protiv Rusije“. Istaklo je i da su„ovakvi istupi u suprotnosti sa dubokom tradicijom prijateljstva i uzajamnog poverenja između naroda dveju država, koja se zasniva na tri veka dugim rusko-crnogorskim odnosima“.

Ovakav stav Ruske Federacije je u kontekstu dešavanja u Ukrajini potpuno očekivan.

Dok na istoku Evrope, u jednoj od bivših sovjetskih republika, Rusija vodi istorijske borbe protiv preporoda fašizma, ali i bitku za zaštitu ruskog naroda i za poštovanje demokratskih principa, prava na samoopredeljenje i ljudskih sloboda, istovremeno Zapad i njegove sluge na obali Jadranskog mora preduzimaju snažne korake ka stvaranju novog neprijatelja Ruske Federacije.

Može se činiti da Crna Gora nema čega da se pribojava čak i u slučaju daljeg pogoršanja odnosa sa Rusijom. Međutim, nije zgoreg imati na umu da gotovo 50% crnogorske ekonomije zavisi od turizma, a da je, pak, 50% turista u Crnoj Gori – iz Rusije.

Kombinat aluminijuma Podgorica, koji igra jednu od najvažnijih uloga u formiranju crnogorskog BDP, u vlasništvu je – Rusa.

Izgleda da u Podgorici zaboravljaju kakve bi posledice na crnogorsku ekonomiju ostavilo makar i neznatno zahlađenje odnosa sa Rusijom.

Izgleda da su u poteri za lažnim obećanjima i tobožnjim blagostanjem u EU zaboravili na svog osnovnog spoljnotrgovinskog partnera. I ne samo to. Izgleda da su vlasti Crne Gore zaboravile čak i decu iz Murina, kada tako olako prelaze preko žrtava, trčeći u NATO.

Izgleda da Milo Đukanović zaboravlja i istoriju, pa samim tim i poruku najveće ličnosti koju je ova zemlja dala svetu, Svetog Petra Cetinjskog, o neophodnosti čuvanja „vernosti blagočestivoj i hristoljubivoj Rusiji“. Ali, najvažnije, izgleda da trenutna vlast u zemlji zaboravlja one koji su je na to mesto doveli – zaboravlja narod.

Većina istraživanja javnog mnjenja u Crnoj Gori, pa čak i ona finansirana sa Zapada, pokazuju da je više od 45% stanovništva protiv ulaska u NATO, dok je oko 20% neopredeljeno. Postavlja se pitanje: koliko su legitimni potezi crnogorske vlasti, koja svim sredstvima, pa i medijskom blokadom i cenzurom, vodi Crnu Goru prema ovom paktu?

Odakle bilo kome pravo da kroji, samostalno ili za tuđi interes, javno mnjenje kako mu je volja?

Kakva je to demokratija u kojoj se ne poštuje mišljenje većine?

Zbog čega se vlast plaši referenduma, ako je već tako ubeđena u dobrobit i korist naroda od NATO integracija?

Zašto podršku tom, kako je Ministarstvo vanjskih poslova i evropskih integracija Crne Gore odgovorilo Rusiji na njene kritike, „nacionalnom interesu Crne Gore“ vlast ne sme da proveri na demokratski način?

Izgleda da su plutokrate na njenom čelu pomalo nesigurne u svoj izbor, ali i da su svesne da na referendumu ovakvo pitanje sigurno ne bi prošlo. To ne bi dozvolio narod ove države.

Taj narod su, naravno, i Srbi.

Prema poslednjem referendumu, u Crnoj Gori živi 29% Srba, dok na srpskom jeziku govori oko 44% ukupnog stanovništva. Ipak, to ne sprečava vlast u Crnoj Gori da preduzima sve moguće mere kako bi prekrojila istoriju, stvorila novu naciju i okrenula leđa svom, u svakom smislu najbližem, susedu – Srbiji.

Ponekad se u tim merama vlast malo zaigra, pa tako Agencija za nacionalnu bezbednost danas državnim neprijateljima smatra i dr Vladimira Božovića, profesora PMF Univerziteta u Podgorici i direktora izvršnog odbora Matice srpske Gojka Raičevića, urednika portala IN4S, i Milenka Miška Jovanovića, novinara ovog sajta, zbog čega ih već godinama prati i prisluškuje.

Državni neprijatelj je, po definiciji, „osoba, koju je država zbog njenih stvarnih ili navodnih aktivnosti proglasila velikom pretnjom po sebe, po poredak ili društvo u celini“. Čak i kada bismo prihvatili da pomenuta trojica to i jesu, možemo se pozabaviti i pitanjem: šta je to što ih povezuje, pa samim tim i čini neprijateljima Crne Gore.

Pre svega, intelektualci su. Sva trojica su Srbi, u to nema sumnje. Sva trojica se protive ulasku Crne Gore u NATO. Zajedno, oni su jedni od retkih koji štite interese Srba u Crnoj Gori, čuvaju srpski identitet i zastupaju demokratske vrednosti. Očigledno je da kao takvi nekome smetaju. A ako su zbog toga oni ujedno i državni neprijatelji vredni prisluškivanja, onda većina zemalja sveta može Crnoj Gori samo da zavidi na „problemima“ i „pretnjama“ sa kojima se ova država susreće.Uzgred, većina tih zemalja mogla bi i da dovede u pitanje opravdanost ovakvih poteza ANB, kao u krajnjoj liniji i njihovu legalnost.

Naravno, i većina opozicionih partija u Crnoj Gori se aktivno protivi ulasku Crne Gore u NATO.

Iz jedne od njih, Socijalističke narodne partije, nedavno je najavljena poseta Ruskoj pravoslavnoj crkvi, Ruskoj dumi, Vladi i ostalim državnim institucijama, tokom kojih će SNP pokušati da pokaže da „neodgovorne izjave Mila Đukanovića ne predstavljaju volju ogromne većine građana Crne Gore“.

Ma koliko oni bili u pravu, realno je pitanje: koliko će Rusija, u kontekstu trenutne situacije u susednoj Ukrajini, naći vremena i resursa da se ovim pitanjem pozabavi. Ipak, reakcija i oštar odgovor ruskog MIP na poteze Mila Đukanovića daju za pravo većini stanovništva Crne Gore da se nada da će Rusija podjednako snažno braniti i svoje interese na Balkanu.

Jasno je da je ona odlučna u svojim potezima, više nego očigledno da vodi hrabru, ali nadasve promišljenu i dobro isplaniranu politiku, te da je konačno skupila dovoljno snage da štiti svoju poziciju lidera u svetskoj politici.

Povećanje njenog prisustva ne samo u Crnoj Gori, već i u Srbiji i Republici Srpskoj, uz uspešno rešavanje situacije u Ukrajini te dalje jačanje Evroazijske unije i saradnje u okviru BRIKS-a može rezultirati i konačnim povratkom Rusije na mesto svetskog lidera, koje joj uostalom i pripada.

 

Izvor Fakti, 19. 04. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u