N. BABIĆ
Kako je kosovski presedan doveo do krimskog scenarija, i slede li uskoro slični potezi na Dalekom Istoku?
Ukrajinska kriza je na Zapadu pokrenula lavinu antiruske histerične propagande, koja nekad poprima oblik groteske, ponajpre zbog tvrdnje da se “pripajenjem Krima Ruskoj Federaciji stvorio opasan presedan, posle koga bi mogle uslediti i druge aneksije sve do obnove sovjetskog carstva, što će opasno narušiti svetski mir i stabilnost”. Naravno, reč je o vrlo veštoj manipulaciji, koja nema veze sa istinom.
Setimo se kako je Barak Obama u Briselu držao lekcije iz novije evropske istorije i 26. marta, na 15. godišnjicu agresije NATO na SRJ, poručio da je “besmisleno da se Rusija u slučaju Krima poziva na kosovski presedan, budući da je Kosovo do nezavisnosti došlo referendumom koga su podržale susedne zemlje i nadgledala međunarodna zajednica”. Savetnici američkog predsednika, ili on sam, zaboravljaju da se na Kosovu nikad nije održao nikakav referendum osim onog zaboravljenog iz 1991, koga je priznala samo Albanija. Treba priznati i to, da se na Kosovu i održao famozni “Obamin referendum”, o njegovom ishodu ne bi trebalo imati dileme. Međutim, to američkog predsednika ne amnestira od neznanja šta se dogodilo na području na kome je američka vojska izgradila najveću bazu van granica SAD Bondstil. Bez obzira na netačnu tvrdnju, zapadni mediji lekciju američkog predsednika ponavljaju kao mantru i sa svih strana se čuje: “Ovo je prvi put da u trećem milenijumu jedna zemlja (Rusija) u Evropi silom menja granice, i skandalozno je da međunarodna zajednica to ćuteći posmatra“.
SVE JE POČELO NA KOSOVU
Još od raspada SSSR traje prikrivena agresija na Rusiju, gde je prvo kroz pljačkašku privatizaciju izvršen udar na ekonomiju, potom su na red došli resursi, a konačni cilj je bio u potpunosti geopolitički podrediti tu zemlju interesima Zapada. Kad su u Vašingtonu svi mislili da je posao gotovo obavljen do kraja, na vlast u Kremlju dolazi Vladimir Putin, koji ne pristaje na takav scenario, a sve dosadašnje odluke u njegovoj predsedničkoj karijeri bi trebalo da budu pouka Vašingtonu i Briselu da ne preteruju sa provokacijama u Ukrajini. Ukoliko se na jugoistoku Ukrajine i dalje budu događali napadi na civilno stanovništvo i ljude organizovane u jedinice lokalne samoobrane, za očekivati je da se ruski predsednik neće dvoumiti o korišćenju ovlašćenja koje mu je dala Duma i da će ih zaštititi šaljući rusku vojsku. Ali, kako Putin nikad ne upućuje neposredne pretnje, niko ne zna u kome trenutku bi se to moglo dogoditi.
Dakle, kako je sve počelo? Onako kako nas nedeljama uveravaju svi zapadni i domaći mediji, ili je ipak istina da je 17. februara 2008. parlament Kosova jednostrano proglasio nezavisnost. Zbog istorijske istine treba reći da je upravo Vašington upornim insistiranjem na kosovskoj nezavisnosti uzrokovao domino-efekt sa nesagledivim posledicama. To je samo dokaz da Helsinška povelja iz 1975, kojom se u Evropi garantuje nepovredivost granica osim međusobnim dogovorom, američkoj administraciji nešto znači samo kad ide njima u prilog. U suprotnom, nema nikakvu vrednost.
Još pre napada na Irak, mnogi svetski lideri, bez obzira na političku pripadnost, tvrdili su da “će presedan Kosova imati strašne posledice”. Međutim, tadašnji američki predsednik Džordž V. Buš bio je ravnodušan na upozorenja. Mnogi su konačno počeli da razumeju da je Vašington na Kosovu srušio prvu domino pločicu i pokrenuo nepovratni istorijski proces. Šta je sledeće na redu?
Iako to ne priznaje, američka administracija se pomirila sa činjenicom da je Krim deo Rusije i da NATO flota nikad neće kao u jednu od svojih luka uploviti u Sevastopolj, ali tada se okreće Dalekom Istoku i Kini, kojoj poručuje “da ne koristi krimski model za delovanje protiv suseda u Aziji”. Sankcije i pretnje nametnute Moskvi iz Vašingtona i Brsela bi trebalo da ohlade usijane glave u Kini, gde bi nekom moglo da padne na pamet da se u susedstvu posluži krimskim modelom, a početkom aprila to i službeno objavljuje pomoćnik američkog državnog sekretara za azijske poslove Danijel Rasel. “Učinak sankcija koje Vašington nameće Rusiji su mere koje bi se, ukoliko bi Peking pokazao želju za rješavanjem teritorijalnih sporova na neki drugi način osim mirnim putem, trebalo smatrati pritiskom na Kinu”, rekao je Rasel.
PROBLEM ARHIPELAGA SENKAKU/DIAOU
U analizi koju je objavio Njujork Tajms vidi se da su događaji na Krimu izazvali pravu pometnju ne samo u Vašingtonu nego i u Tokiju. “Krim je promenio pravila, i ovo se ne događa negde na drugoj obali daleko od nas. Ovo je pokušaj da rastuće sile u svetu promene status quo”, rekao je Kunihiko Miyake, bivši savetnik japanskog premijera Šinzo Abea. Posle te izjave japanski mediji su se uveliko raspisali o mogućnostima da se Kina posluži primerom Moskve u zauzimanju spornog arhipelaga Senkaku/Diaou.
Antikineska histerija na Dalekom Istoku, pandan ovoj koju na Zapadu pratimo protiv Rusije, poprimila je takve razmere da je na kraju morao da reaguje službeni Peking, koji je upozorio japanskog premijera da prekine sa provokacijama. Ovde treba pomenuti tri činjenice. Prvo, nemoguće je povući paralelu između Krima i nenaseljenog arhipelaga Senkaku. Na spornom otočju ne postoji nikakav parlament, nema “separatista”, “terorista”, etničkih manjina, homoseksualaca, američke ili neke druge zapadne ambasade, nevladinih organizacija i svega što je Vašingtonu potrebno da se u određenom delu sveta raspali sukob da bi Kina morala da interveniše. Zbog čega su se onda u Tokiju toliko uznemirili da su hunti u Kijevu čak obećali finansijsku pomoć od preko milijardu dolara?
Petog aprila u Tokijo je stigao američki ministar obrane Čak Hejgel i uveravao saveznike da će “SAD bez oklevanja ispuniti sve obveze iz Ugovora o međusobnoj bezbednosti između SAD i Japana iz 1952. godine”, prenosi Gardijan. Ovde se jedno pitanje otvara za drugim. Šta se to dogodilo da je Tokijo zatražio službenu potvrdu Vašingtona da će ispuniti svoje obaveze kao saveznik? Odgovor je da je japanskim visokim funkcionerima dobro poznato da su Stejt department i obaveštajne službe bili glavni arhitekti fašističkog puča u Kjevu. Oni su bili ti koji su lidere Evromajdana obasipali velikodušnim obećanjima i garancijama, a kasnije su pristalice Stepana Bandere i teatralna Julija Timošenko uzalud pozivali Ameriku i svet da im “pomognu u odbrani demokratskih vrednosti i teritorijalnog integriteta”. Krim je postao deo Ruske Federacije, a SAD i EU su se ograničili na izjave da će “Vladimir Putin kad-tad odgovarati za ono što je učinio”.
Nakon toga sledi Hejgelova poseta Kini, gde je u maniru “američke izuzetnosti” mislio da im održi lekciju, da bi posle za njega verovatno neočekivane) kineske reakcije ispao apsolutni gubitnik i kao takav vrlo nepouzdan partner Japancima, koji su sve to itekako pažljivo posmatrali. Pošto je Hejgel napustio Aziju, Modern Tokijo Tajms piše da bi “Japan trebalo da se fokusira na dobre odnose sa Rusijom i da zaboravi američke hirove u Ukrajini”.
SVET JE PUN NOVIH KOSOVA
Svima jasno da se tek sad mogu razumeti prave razmere presedana na kojme je od 1999. u kosovkom slučaju insistirala američka administracija, za koji su čvrsto verovali da je ad hoc rešenje samo za taj slučaj. Poznato je da danas postoji mnogo više zemalja u svetu od onih priznatih, koje imaju svoje mjesto u UN, i da se ova priča neće završiti u Ukrajini. Ima zemalja koje su priznate samo od ekoliko drugih, tako da nemaju mesto u UN: Severni Kipar, Abhazija, Nagorno-Karabah, Tibet itd. Tu su i one koje su proglasile nezavisnost i imaju neku vrstu državne strukture, ali nisu priznate ni od koga. To su, na primer, Cabinda, Forvik i Kraljevina Trinidad (nije reč o Trinidadu i Tobagu, nego steni oko koje se spore Velika Britanija i Brazil). Tu je i nekoliko stotina mikronacija, koje izgledaju kao istorojska šala, ali i de iure entiteti, poput Kneževine Hut River, koja se obično smatra delom Australije. Uzmimo i primer Belgije, koju je institucionalna kriza skoro dovela do raspada.
Svaka od ovih država se drugačije unutar međunarodne zajednice. Treba li neki politički entitet posmatrati kao državu ili ne, regulisano je Konvencijom o pravima i dužnostima država iz Montevidea, koja datira još iz 1933. Ova su načela usvojili su i EU i druga međunarodna tela, koja u međunarodnom pravu definišu što je to država.
Američka administracija je uvek samovoljno donosila odluke o priznanju nekih država ili poklanjanju teritorija koje se imaju pravo zvati državom, bez obzira na posledice. Ali sada je račun došao na naplatu, što bi na kraju mnogim svetskim narodima moglo da obezbedi budućnost u stvarnom suverenitetu, a koji će biti sušta suprotnost onom provizornom pod kišobranom NATO.
