DALIBOR ŠKORIĆ
U položaj siromaštva, porobljenosti i poniženosti smo dospeli stranstvujući tamo gde nam nije mesto
Srbi su stari narod sa puno istorijskog iskustva, koje bi moralo da im u budućnosti pomogne da ne ponavljaju greške. Na ovom mestu ćemo navesti neka iskustva koja nam mogu pomoći za budućnost, gde je veoma važno da se radi o proživljenim iskustvima, a ne o teorijskim razmatranjima i pretpostavkama.
ISKUSTVO DOBRONAMERNOG OKRUŽENjA
Svaki narod i država žive u nekom okruženju drugih naroda i država. Srbi su u svojoj istoriji imali periode kada se život odvijao u više ili manje dobronamernom okruženju. Država ne može da bira geografsko okruženje, ali može da bira političko i da stupa u bliže odnose sa državama koje sama izabere. U politici, kako se često kaže, ne postoji prijateljstvo, već samo interes. Ako država treba da ide za interesom, a ne za prijateljstvom, to jeste potreban, ali ne i dovoljan uslov. Potrebno je dobronamerno okruženje. Može se reći da nije potrebno prijateljstvo u politici, več interes, ali se ne može reći da nije potrebno dobronamerno okruženje jer naša želja za ostvarenjem interesa nije dovoljna da bi on i bio ostvaren u bilo kakvom okruženju.
ISKUSTVO ISTORIJSKE KONSTANTE
Pitanje je da li je okruženje kojem teži savremena Srbija u političkom smislu – a to je Evropska unija – dobronamerno prema Srbiji. Odgovor je – nije. Većina razvijenih temalja zapadne Evrope su učestvovale u bombardovanju Srbije 1999. godine a posle toga nastavile politiku koju ne možemo nazvati dobronamernom. Ako se vratimo ranije u istoriju videćemo da su, na primer, Nemačka i Austrija u 20. veku dva puta slale vojske u Srbiju u dva svetska rata. Amerika i Velika Britanija su kao saveznici bombardovali srpske gradove. Francuska se borila sa svojim oficirima, vojskom i artiljerijom na strani Turske protiv srpskih ustanika, a Velika Britanija vodi aktivnu antisrpsku politiku već oko 200 godina, što je dobro poznata stvar.
Da li je to samo stvar istorije, a danas je drugo vreme? Nemamo na osnovu čega da verujemo da se nešto u odnosu velikih zemalja zapadne civilizacije prema Srbiji promenilo jer sve ukazuje da je to jedna istorijska konstanta.
Zbog svega toga Srbija bi trebalo da traži zajednicu u okviru dobronamernog okruženja. To nisu samo oni koji su se ponašali prijateljski već oni koji se nisu ponašali otvoreno neprijateljski i koji od tog neprijateljstva nisu napravili istorijsku konstantu. To su države koje nas nisu bombardovale, okupirale, ubijale naše ljude, postavljale nam političke ultimatume, širile u svojim sredinama neistine o našem narodu i koje od tih pozicija nikad nisu odstupale.
To su pre svega zemlje istočne Evrope. Među ovim zemljama dobronamerno okruženje na osnovu iskustva i zdravog razuma pre svega treba da očekujemo od naroda koji su nam po duhu i poreklu slični. To su narodi s kojima Srbi dele istu veru a samim tim i sistem vrednosti, kulturno nasleđe iz ranijih vekova koje je razvijano pod uticajem kulture Istočnog rimskog carstva. To su u prvom redu države pravoslavnih i slovenskih naroda, ali i drugih s kojima nemamo negativna iskustva i možemo se nadati razumevanju.
ISKUSTVO ZAJEDNIČKE CIVILIZACIJE
U poznatoj knjizi Semjuela Hantingtona, profesora univerziteta Harvard, Sukob civilizacija, nalazimo sledeće delove:
“Civilizacijska pripadnost će u budućnosti postati sve važnija, a svet će u velikoj meri biti oblikovan međudelovanjem sedam ili osam velikih civilizacija. Te civilizacije uključuju Zapadnu, Konfučijansku, Japansku, Islamsku, Hinduističku, Slovensko-Pravoslavnu, Latinoameričku i verovatno Afričku civilizaciju…
Civilizacije se jedna od druge razlikuju istorijom, jezikom, kulturom, tradicijom i najvažnije, religijom. Ljudi različitih civilizacija imaju drugačije poglede na odnose između Boga i čoveka, pojedinca i grupe, građanina i države, roditelja i deteta, muža i žene, kao i različite poglede na relativnu važnost prava i odgovornosti, slobode i autoriteta, jednakosti i hijerarhije. Ove razlike rezultat su vekova. One neće brzo nestati. One su daleko temeljnije nego razlike između političkih ideologija i političkih režima.
Nestankom Gvozdene zavese, završio se Hladni rat. Ali, kako je nestala ideološka podela Evrope, tako su se ponovo pojavile kulturne podele između zapadnog hrišćanstva, sa jedne, te pravoslavnog hrišćanstva i islama, sa druge strane. Kako je to predložio Vilijem Volas, najznačajnija podela u Evropi bi mogla biti istočna granica zapadnog hrišćanstva u 1500. godini. Ta crta ide uz sadašnju granicu Finske i Rusije te baltičkih država i Rusije, preseca Belorusiju i Ukrajinu odvajajući većinski katoličku zapadnu Ukrajinu od pravoslavne istočne Ukrajine, skreće zapadno da bi odvojila Transilvaniju od ostatka Rumunije i konačno prolazi kroz Jugoslaviju, gotovo tačno granicama koje sada odvajaju Hrvatsku i Sloveniju od ostatka Jugoslavije. Naravno, na Balkanu se ova crta podudara sa istorijskom granicom Habsburškog i Otomanskog carstva.
Narodi severno i zapadno od ove crte su protestantski ili katolički; oni su delili zajednička iskustva evropske povesti – feudalizam, renesansu, reformaciju, prosvetiteljstvo, Francusku revoluciju, Industrijsku revoluciju; oni su uopšte ekonomski razvijeniji od naroda sa istočne strane; oni se mogu nadati sve većoj uključenosti u zajedničku evropsku ekonomiju te učvršćivanju demokratskih političkih sistema. Narodi istočno i južno od ove crte su pravoslavni ili muslimanski; oni su istorijski pripadali Otomanskom ili ruskom carstvu te su bili samo neznatno dodirnuti oblikujućim događajima u ostatku Evrope; oni su uopšte ekonomski manje razvijeni; mnogo je manje verovatno da će razviti stabilne demokratske sisteme. Kao najznačajnija crta podele u Evropi, baršunasta zavesa kulture zamenila je Gvozdenu zavesu ideologije.
Prepreke nezapadnih zemalja u pridruživanju Zapadu značajno se razlikuju. One su najmanje za latinoameričke i istočnoevropske zemlje. One su veće za pravoslavne zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza. One su još veće za muslimanska, konfucijanska, hinduistička i budistička društva.”
U ovim Hantingtonovim razmatranjima vidimo da on koristi pojam civilizacija u širokom smislu kao pojam koji objedinjuje ono što se obično deli na kulturu i civilizaciju. Kulturu u strogom smislu čine tri stvari: religija, filosofija i umetnost a reč civilizacija predstavlja “pretvaranje sveta u grad” i podrazumeva u prvom redu izgradnju infrastrukture, urbanizaciju i slično. U svakom slučaju kultura i civilizacija su međuzavisni pojmovi. Ako sad prihvatimo pojam civilizacije u širem smislu u kojem ga koristi Hantington, možemo reći da postoji Pravoslavna slovenska i šire Pravoslavna civilizacija, u koju spadaju zemlje istočne Evrope koje imaju kulturno-civilizacijsko nasleđe i najveći uticaj Istočnog rimskog carstva i možemo reći da Srbija pripada Pravoslavnoj civilizaciji, u okviru koje se uglavnom razvijala u toku svog istorijskog puta.
Važno je da razumemo da ovo nije istorijska priča o nečemu što je bilo, već o nečemu što predstavlja realnost i danas. Posledice ovog istorijskog vekovnog razvoja su drugačiji pogledi ljudi različitih civilizacija na:
1. Odnose između Boga i čoveka;
2. Odnose između pojedinca i grupe;
3. Građanina i države;
4. Roditelja i deteta;
5. Muža i žene;
6. Kao i različite poglede na relativnu važnost prava i odgovornosti, slobode i autoriteta, jednakosti i hijerarhije.
Iz ovoga možemo zaključiti da većina Srba koji su vaspitanjem usvojili shvatanja svoje civilizacije niti mogu lako da se uklope u Zapadnu civilizaciju, niti Zapadna civilizacija može lako ljude Pravoslavne civilizacije da prihvati u neizmenjenom obliku, niti, na kraju krajeva, ljudi jedne civilizacije treba da na silu traže svoje mesto u okvirima druge civilizacije kojoj organski ne pripadaju. Ovo guranje na silu u tuđu civilizaciju može samo da izazove otpor i uslovljavanja usmerena ka promeni prirode i karaktera celog jednog naroda koje trenutno trpimo, ne zato što s tim narodom nešto nije u redu, nego zato što svaka grupa tako reaguje na prijem pojedinca – traži prilagođavanje sebi.
Hantington napominje da će neki narodi lakše a neki teže da se uklope u neke zapadne tekovine, upravo zato što danas mnoge nacije teže uključivanju u zapadnu civilizaciju umesto da obnove zanemarenu pripadnost sopstvenoj civilizaciji, da tu svoju civilizaciju razvijaju i svoju naciju unutar nje.
Hantingtonova teza je objavljena pre više od dvadeset godina. Za to vreme desilo se da se Jugoslavija raspala po navedenoj civilizacijskoj liniji, Zapadna civilizacija je prvo izopštila Srbiju na više godina iz svetskih tokova, pa je bombardovala;Ukrajina je pukla takođe po istoj liniji, Zapad je napao i uništio nekoliko država islamskog Bliskog Istoka. Civilizacijske granice kao da su sve izrazitije i sukobi sve oštriji, imamo razloga da verujemo da u predviđanjima iz pomenute knjige ima istine.
O novijoj zapadnoevropskoj politici na Balkanu geopolitički analitičar dr Dragan Petrović je na evroazijskoj konferenciji u Ruskom domu u Beogradu rekao: „Glavni sukob suprotnosti u Evropi potiče iz vremena rivalstva Velike Britanije i carske Rusije, po nekim teoretičarima, sukob onih koji su vladali morima i onih koji su vladali velikom kopnenom površinom. Evropske sile su još u ranijim vekovima razmatrale šta će biti sa narodima iz evropskog dela Turske nakon povlačenja Turske iz Evrope i zaključili su da će ovi narodi, uglavnom pravoslavni, dobrim delom slovenski, zbog učestvovanja Rusije u oslobodilačkim procesima imati pozitivan stav prema Rusiji i iz ove jednačine su zapadne sile izračunavale svoj odnos prema narodima Balkana i istoka Evrope.“
O tome kako su mnogi zapadni intelektualci videli Balkan možemo čitati u pismima Engelsa Marksu u kojima se nada da će Srbi „dobiti batine”, a Turska ostati na Balkanu i da će na taj način biti sprečen dolazak „Bjelomu carju” (ruskom). Danas možemo videti da su Rumunija i Bugarska primljene u EU i NATO verovatno zbog sprečavanja dolaska „Bjeloga carja” na Balkan. Da li to znači da je Balkan potreban Zapadu? Da, ali ne kao integralni ravnopravni deo te civilizacije, već kao ekonomski slaba i zavisna oblast, strateško područje i tampon zona koja je dobra u onoj meri u kojoj na njoj ne postoji rusko prisustvo i uticaj.
ISKUSTVO KULTURNE STATIKE I DINAMIKE
O opasnostima koje prete narodima koji ne pripadaju Zapadnoj civilizaciji ukoliko se u nju uključe pisao je knez Nikolaj Trubeckoj u knjizi Evropa i čovečanstvo:
„…Potpuno organsko usvajanje romanogermanske (Zapadne) kulture (kao i svake tuđe kulture uopšte), usvajanje koje bi omogućilo da se i dalje tvori u duhu ove kulture s narodima koji su je stvorili, moguće je samo preko antropološke mešavine s Romanogermanima, štaviše samo pri antropološkom utapanju datog naroda u Romanogermane;
– bez takve antropološke mešavine s Romanogermanima moguć je samo surogat potpunog usvajanja kulture, pri kojem se usvaja samo ‘statika‘ kulture, ali ne i njena ‘dinamika‘, tj. narod koji je usvojio savremeni stepen evropske kulture biva nesposoban da je dalje razvija i svaku novu izmenu elemenata ove kulture mora iznova da preuzima od Romanogermana;
– u takvim uslovima se ovaj narod mora u potpunosti odreći samostalnog kulturnog stvaralaštva i živeti kao odraz Evrope, pretvoriti se u majmuna koji neprestano podražava Romanogermane;
– usled takvog razvoja, dati narod će uvek ‘zaostajati‘ za Romanogermanima, tj. usvajaće i ponavljati pojedine etape njihova kulturnog razvoja uvek sa zakašnjenjem, te će se u odnosu na prirodne ‘Evropljane‘ naći u neugodnom, potčinjenom položaju, u materijalnoj i duhovnoj zavisnosti od njih.”
Šta ovo u našem slučaju znači? Znači da mi trenutno samo površno gledano živimo kao deo Zapadne civilizacije jer smo već više od sto godina pod tim civilizacijsko-kulturnim uticajem. Međutim, mi smo u tome samo jednom nogom, dok smo drugom ostali na Istoku. Posledica ovog raskoraka je da tu kulturu i civilizaciju nemamo u svom „krvotoku”, a posledica toga je da smo kulturno i civilizacijski neplodni, odnosno imamo samo razvojnu statiku, ali ne i dinamiku. Mi imamo arhitekturu, književnost, muziku i drugo kao na Zapadu, ali tu možemo malo šta novo reći, Zapadnjaci su sve to već videli u izvornom i punijem obliku i prisutnost svojih tekovina kod nas doživljavaju samo kao ponavljanje svojih već pređenih faza, što nas dovodi u inferiorni položaj sledbenika, nekog ko se uči, a ne nekog koji je ravnopravan ili od koga se uči.
ISKUSTVO BACANjA BISERA
To što Srbija ima da ponudi Zapadu, njemu uglavnom ne treba. Naše su svetinje za njih su „mitovi”, ne zato što oni o tome nešto više znaju od nas, nego zato što su oni prethodno, zbog svog civilizacijskog istorijskog razvoja koji je bio kakav je bio, svoje svetinje sahranili i proglasili ih mitovima. Naš trud da se dopadnemo i budemo prihvaćeni i zadovoljimo uslove i standarde je sličan trudu simfonijskog orkestra na rok-koncertu ili trudu propovednika koji iz srca i sa žarom govori, ali publici u cirkusu. Publika ne očekuje to. I zviždanje i podsmeh govore ne da nastup nije dobar, već da očekivanja takve publike nisu zadovoljena.
Sa druge strane, postoji naša sopstvena civilizacija kojoj srpsko iskustvo i nasleđe nešto znači. U tom krugu zemalja i naroda sa zanimanjem slušaju srpske „mitove” i, začudo, uopšte ih ne smatraju mitovima. Tu stradanje srpskog naroda u istoriji izaziva sažaljenje i divljenje, a ne ravnodušnost. Tamo je srpska ratnička tradicija nešto što izaziva poštovanje, a ne gnušanje. U toj civilizaciji nisu veliki samo filosofi, ona zna i za svetitelje, kojih je u Srba mnogo. Tu se ne cene samo psiholozi, već se cene i duhovnici. Ljudi iz ovog kruga srpsku gostoljubivost ne poistovećuju sa dobrim uslovima za jeftin „provod”, već u njoj vide plod kulture i duhovnosti koji su u jednom narodu nešto trajno i vredno ostavili. Ovde se srdačnost i držanje do ljudskog dostojanstva smatraju takođe vrednostima dostojnim pažnje. U ovoj građevini naše sopstvene civilizacije očekuje se naš doprinos, on je potreban i poželjan jer može da je upotpuni i obogati.
Mudar narod, koji poštuje sebe, bi posle svega pažljivo birao sredinu u kojoj će vaditi na svetlost dana bisere iz porodične riznice da oni ne bi ponovo, ovaj put trajno, završili pod nečijim nogama.
ISKUSTVO ZAJEDNIČKIH VREDNOSTI
Dobro je poznato u filozofiji da dva sagovornika mogu doći do zaključka u razgovoru samo ako obojica prihvataju zajedničke polazne osnove koje su neophodne da bi se vodio razgovor. Ljudi, kad o nečemu razgovaraju sa neistomišljenicima, uglavnom podrazumevaju da druga strana ili nešto ne poznaje dovoljno ili ne izvodi prave zaključke, pa se trude da će kroz ragovor i iznošenje svih argumenata ta druga strana uvideti šta jeste istina i to priznati.
Ali zastanimo za trenutak. Šta ako ta druga strana uopšte nema cilj da dođe do istine? Onda ispada da se čovek koji se muči da nešto dokaže ustvari uzalud trudi jer podrazumeva nešto što nije tačno, da je sagovornik kao on. Šta ako nakon svih neoborivih dokaza sagovornik kaže: pa šta?
Ovde dolazimo do velike tajne koja se zove ljubav. Šta ako sagovornik voli nešto drugo više nego istinu?
Primer: zamislimo situaciju koja se i odigrala u našim političkim odnosima. Nameravamo da dokažemo kako je srpskom narodu učinjena nepravda, kako su zbog toga stradali ljudi, kako nevini ljudi pate zbog te nepravde, kako je neki sud nelegitiman, kako su vojne akcije neligitimne i tako dalje. Ovde možemo uložiti veliki trud, na koji je spreman onaj koji veruje da će druga strana nakon uvida prihvatiti da ne treba činiti nepravdu, da nevini ljudi ni po koju cenu ne treba da stradaju, kako sudovi i vojne akcije moraju da budu legitimni. Ali šta ako druga strana sve to ionako zna, ali istini pretpostavlja druge stvari? Šta ako našeg sagovornika uopšte ne zanima šta je istina, već ga zanima pragmatično rešenje problema u sopstvenu korist? Šta ako se nimalo ne uzbudi zbog stradanja nevinih ljudi sležući ramenima i pripisujući to “nesrećnim okolnostima”? Šta ako mu uopšte nije jasno šta hoćemo od njega dokazujući da su nama rušili crkve (da se on pita, možda bi srušio sve crkve na svetu, pa i u svojoj zemlji)? Šta ako mu nije jasno dokazivanje da smo mi stradali zbog sile i interesa jačeg, kad on možda veruje da jači ima pravo da nameće svoju volju jer je to prirodni zakon – “vuk na ovcu svoje pravo ima k’o tiranin na slaba čovjeka” (možda nam se u sebi stvarno čudi i misli – pa nismo valjda razvijali bespotrebno svoju političku i vojnu moć, već da bi je koristili za svoje ciljeve)?
Ovo će sve značiti da je naš trud za dokazivanjem istine potpuno uzaludan jer druga strana ima drugačiji cilj od našeg. Druga strana, pošto pripada drugom vrednosnom sistemu, nešto drugo ceni više od istine, njena pravila igre su drugačija.
Zaključak: Da bismo se razumeli i mogli težiti ka istini, moramo birati okruženje koje na svet gleda iz sličnog ugla kao što je naš, moramo se kretati i imati odnose sa onim subjektima sa kojima delimo Zajednički Sistem Vrednosti, bilo da je u pitanju međusobni odnos pojedinaca ili država. Dokaz da je ovo tačno je naše narodno iskustvo u proteklim događajima.
ISKUSTVO DVE EVROPE
Zapadna civilizacija je u svom istorijskom razvojnom putu imala katolicizam i papizam, Renesansu, protestantsku Reformaciju, Industrijsku i Francusku revoluciju i s njom sekularno Prosvetiteljstvo, a mi nešto sasvim drugo. Na Zapadu se, nakon vremena apsolutne dominacije Katoličke crkve u svim oblastima života, progona vernika, lomača, inkvizicije, javlja Renesansa dobrim delom kao ponovno rođenje antičkih ideala u umetnosti, vid revolta i otpora. U 16. veku javlja se protestantska Reformacija pokrenuta opet nedoslednošću Rimske crkve u ispovedanju vere, prodajom oproštajnica grehova, bogaćenjem sveštenstva i pape, kitnjastom formom koja je zamenila suštinu. U 18. veku događa se Francuska revolucija opet kao vid bunta protiv Zapadne crkve, vraćaju se antičkim idealima države, Crkva i država se razdvajaju, pojavljuje se svetovna “prosveta”, pojavljuju se ateistički filosofi. U redu, neka su bili i Renesansa, i Reformacija, i Francuska revolucija, i Prosvetiteljstvo, ateizam, feminizam, moralni relativizam, seksualna „revolucija” i sve drugo. Samo kakve to sve ima veze sa pravoslavnim Istokom, Srbijom i drugim zemljama, i sa realnošću u kojoj je naš narod živeo, sa putem koji je on prolazio, sa iskušenjima na koja je morao da odgovori i sa uticajima pod kojima se razvijao? I konflikti i odgovori na njih su nešto vezano za Zapadnu civilizaciju, koja i danas stoji na toj baštini, ona sva ova iskustva ima ispod svojih nogu i nastavlja put kojim vekovima ide. Bitno je razumeti da je to njihov, a ne univerzalni svetski put, i njihova, a ne univerzalna svetska baština. Druge civilizacije su imale drugačiji razvoj i one bi trebalo isto tako dosledno da ga nastavljaju kao što Zapadna civilizacija nastavlja svoj.
Primera radi, u zemljama Pravoslavne civilizacije postojala je živa ideja simfonije, ili crkve i države koje su ujedinjene u “sazvučje”, gde se svaka strana brine za ono što je njen domen, ideja koja je iznikla iz jevanđeljskih reči: “Podajte Bogu Božje a caru carevo”. Simbol ove ideje duhovne i svetovne vlasti je dvoglavi orao na zastavi nekadašnjeg Istočnog rimskog carstva (crni orao na žutoj zastavi, sada zastava Svete Gore) a danas na simbolima Srbije i Rusije. Ideja simfonije crkve i države je ideja s kojom su se razvijale zemlje istočne Evrope. Ova ideja je na zapadu odbačena do te mere da su od vremena Francuske revolucije Crkva i država u potpunosti razdvojene.
U razgovoru između ljudi iz Srbije sa ljudima sa Zapada ili domaćim ljudima koji u sebi nose duh te civilizacije često se dešava nešto slično ovome: ako predstavnik zapadnog duha prigovori zbog “prevelikog uticaja Crkve na državu”, on podrazumeva sopstveni ugao gledanja, sistem vrednosti u kojem su tekovine Francuske revolucije vrednost a istočna tradicija državnosti – sazvučje Crkve i države ne predstavlja nikakvu vrednost, čak ni argument na koji se treba obazirati. Ako ovom sagovorniku bude i objašnjeno, on će kao protivargument verovatno reći da je to anahrona ideja, a da je progres doneo savršeniji model države (vrednost njegove civilizacije). Ovde će verovatno pretpostaviti da i vi morate da verujete u progres, i neće mu pasti na pamet da vi možda ne verujete u linearni napredak ljudskog društva i civilizacije, koji se na Zapadu podrazumeva, već da verujete da se Istina ovaplotila u istoriji na određene načine, da progres uopšte ne postoji u apsolutnom smislu kao stalno napredovanje, već samo kao približavanje ili odstupanje od večnih istina. Ako ovo pokušate da postavite kao argument, možete verovatno dobiti neko racionalno i logično objašnjenje zbog pretpostavke da i vi morate priznavati jednu od glavnih tekovina zapadne civilizacije, a to je dokazivanje istine kao neživog sistema ideja uz korišćenje racionalnosti i logike koja treba da dovede do zaključka u lancu ako-onda-ako-onda, bez pretpostavke da vi možda verujete u istinu kao nešto živo i u postojanje nečega što prevazilazi ljudsku racionalnost i što je nadlogično. Dakle vaš sagovornik će vam kao dokaz ispravnosti jedne vrednosti svoje civilizacije ponuditi drugu vrednost svoje civilizacije, koju će braniti trećom. Sa druge strane, on će vas doživeti slično. Ovaj sled nerazumevanja može ići ukrug, i posle nekog vremena postaće očigledno da nemate sa sagovornikom zajedničke polazne osnove, zajednički sistem vrednosti ili, ukratko, ne verujete u isto.
Pojavom protestantizma u Zapadnoj Evropi se, na primer, pojavilo pitanje da li je idolopoklonstvo ako vernici ljube ili se klanjaju slikama svetaca, i počeli su da uklanjaju freske sa zidova. To pitanje je u Istočnoj Evropi bilo aktuelno u prvom milenijumu, pošto su vođeni i ratovi i rešeno je 787. godine u Nikeji na Sedmom vaseljenskom saboru osudom ikonoborstva i ponovnim uvođenjem poštovanja ikona. Zapad za sve ovo kao da nije znao, ili nije smatrao za važno, pa je to pitanje potegao osam vekova kasnije, u 16. veku. Očigledno je da vreme na različit način teče u dve Evrope i potpuna je iluzija posmatrati je kao celinu. Kao što je stvar konvencije da je planina Ural mesto gde se završava Evropa i počinje Azija, tako je stvar konvencije ili navike da se na Evropu gleda kao na jedan celovit kontinent.
Evropa je podeljena na dva dela podelom na Zapadnu i Istočnu hrišćansku crkvu. Posledica te podele je stvaranje dve civilizacije i ove granice su bile kako vidljive, iscrtane carstvima, tako i nevidljive u umovima i dušama ljudi, i tako je ostalo i do danas.
U istoriji ova granica se ovaploćavala u više navrata, kako Hantington kaže: “Ova crta ide uz sadašnju granicu Finske i Rusije te baltičkih država i Rusije, preseca Belorusiju i Ukrajinu odvajajući većinski katoličku zapadnu Ukrajinu od pravoslavne istočne Ukrajine, skreće zapadno da bi odvojila Transilvaniju od ostatka Rumunije i konačno prolazi kroz Jugoslaviju, gotovo tačno granicama koje sada odvajaju Hrvatsku i Sloveniju od ostatka Jugoslavije. Naravno, na Balkanu se ova crta podudara sa istorijskom granicom Habsburškog i Otomanskog carstva.”
Iskustvo koje je dato srpskom narodu ne bi trebalo shvatiti olako, postoji razlog zbog koga nam je dato. Poučeni ovim iskustvom, ne bi trebalo da ponovo pravimo iste greške. Ovo su jasni putokazi koje samo treba da poštujemo i sigurno nećemo zalutati.
Srbija pripada Pravoslavnoj i u širem smislu Evroazijskoj civilizaciji, koja se danas ponovo rađa i dobija svoj prvobitni lik. Naša sopstvena civilizacija nam danas može dati i najbolje uslove za život i razvoj kao i za povratak svom pravom narodnom identitetu i vrednostima. Potrebno je samo da priznamo ovu istinu i ne propustimo priliku da promenimo svoj položaj siromaštva, porobljenosti i poniženosti, u koji smo dospeli stranstvujući tamo gde nam nije mesto i trudeći se da budemo nešto što nismo. Ili kako bi Njegoš rekao, “zarobivši sebe u tuđina”.
