DA LI SE SPREMA OSMI VASELjENSKI SABOR?

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ O čemu su od 6. do 9. marta u Carigradu razgovarali poglavari...

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

O čemu su od 6. do 9. marta u Carigradu razgovarali poglavari pomesnih pravoslavnih crkava?

 

Ove 2014. od 6. do 9. marta poglavari pomesnih pravoslavnih crkava sabrali su se u Carigradu da donesu odluku o sabranju koje treba da se održi u tamošnjoj crkvi Svete Irine 2016. godine. Susret poglavara pomesnih crkava desio se nekako iznenađujuće brzo. Patrijarh moskovski Kiril protivio se da sabranje bude u prvoj, najstrožoj po podvigu, sedmici Velikog posta, ali je ipak otišao sa svojom delegacijom.

Na skupu su se čuli različiti glasovi, između ostalih gruzijski patrijarh Ilija je izneo stav da su vaseljenski sabori uvek bili zbog jeresi, a da se takva tema za 2016. i ne pominje. Bilo je i sukobljenosti: antiohijski i jerusalimski patrijarh nisu u opštenju zbog pitanja jurisdikcije na Bliskom Istoku, pa je patrijarh anitiohijski svoju delagiciju sa skupa opozvao.

Rimokatolici su se veoma obradovali carigradskom sinaksisu. Kardinal Kurt Koh, glavni pregovarač Vatikana u ekumenskom zbližavanju, smatra da će jedinstvo pravoslavnih ubrzati dijalog sa Vatikanom, koji se ovog puta vodi oko papskog primata. Jedan zapadni analitičar je razloge zbog kojih je patrijarh Kiril tako brzo otišao na sabranje u Carigradu, iako ranije nije žurio, video u pokušaju ukrajinskih autokefalista – raskolnika da Ukrajinsku crkvu Moskovske patrijašije odvoje od Trećeg Rima i da Kijev vrate pod vlast Carigrada, koji je na tim prostorima imao jurisdikciju do 17. veka. Navodno patrijarh Kiril je pristao na sabor 2016. pod uslovom da patrijarh carigradski Vartolomej osudi ukrajinske raskolnike, što se u zvaničnom saopštenju sa carigradskog skupa i desilo mada ne naročito oštro. Ipak ostaje činjenica je da je Moskovska patrijaršija krajem 2013. objavila veoma važan dokument o prvenstvu u Crkvi, u kome je ne samo kritikovana papska ideja primata nego i pokušaj Carigrada da se nametna kao „istočni Vatikan“.

pravoslavnisabor02

KAKO TREBA DA IZGLEDA SABOR 2016?

Kada se vratio iz Konstaninopolja (mnogi se pitaju zašto se skup drži u islamskoj zemlji, koja namerava da opet podžamija Svetu Sofiju Justinijanovu, a ne u pravovernoj Rusiji?), patrijarh Kiril je medijima dao intervju u kome je objasnio šta je dogovoreno:

“U prvom redu sabranje je bilo upućeno svetu i iznelo je svoj stav o situaciji na Bliskom Istoku i u Severnoj Africi; na njemu su izgovorene vrlo ozbiljne reči u vezi sa onim što se dešava u Siriji. To je postalo izraz opštepravoslavne solidarnosti sa hrišćanskom manjinom, koju tamo danas ugnjetavaju, i sa hiljadama nevinih žrtava čija je krv prolivena u Siriji i drugim zemljama, uključujući i Bliski Istok i Severnu Afriku.

 

Učesnici sabranja su se takođe osvrnuli i na situaciju u Ukrajini. U izjavi o tom pitanju sadržana su tri veoma važna elementa: prvi, to je poziv na mir i rešavanje problema mirnim putem; drugi, apel da niko nema pravo silom da oduzima hramove ni manastire, tj. da u rešavanju crkvenih nesuglasica ne bi trebalo da učestvuje vojna, odnosno fizička sila; i treći, da je, razume se, od velike važnosti obraćati se ljudima koji su u raskolu: njih sve pravoslavne crkve pozivaju da se vrate u okrilje Svete pravoslavne crkve. Naravno, ovo podrazumeva kanonski princip ponovnog uspostavljanja crkvenog jedinstva u Ukrajini.

 

Centralna tema je bila priprema Svepravoslavnog sabora. To nije Vaseljenski sabor, kako neki misle, već Sabor pravoslavnih crkava. Međutim, ovaj događaj je od istorijskog značaja, budući da takvih sabora u istoriji praktično i nije bilo. Ako su se slični sabori i organizovali, kao u slučaju kada je proglašena Moskovska patrijaršija, onda na njima nisu bile predstavljene sve crkve, a ovaj Sabor je upravo po tome poseban jer će okupiti sve pomesne pravoslavne crkve.

 

Od izuzetne važnosti je i to što će se odluke na Saboru donositi konsenzusom, tj. na osnovu zajedničke saglasnosti i nikakvog glasanja neće biti. Istovremeno je u dokumentu koji je formulisan na tom sabranju rečeno da svaka crkva ima po jedan glas. To znači da ona ne može zastupati dva različita mišljenja i da stav pomesne crkve mora biti formulisan tako da izrazi opšte mišljenje svih njenih episkopa, sveštenstva i vernog naroda. Ovo je veoma važno kako bi se izbegle razmirice i kako ne bi postojalo ništa što bi moglo navesti ljude na podele. Sabor je dužan da sve nas ujedini, da nas učini efikasnijim pred licem postojećih problema u svetu i da pomiri one koji još uvek nisu u potpunosti izmireni.

 

Mi smo, naravno, insistirali na tome da na Svepravoslavnom saboru bude što više episkopa, ali spoljne okolnosti vezane za održavanje Sabora u Konstantinopolju 2016. godine ne dozvoljavaju da se pozovu svi arhijereji. Zbog toga je odlučeno da, s obzirom na to da se odluke donose konsenzusom, broj prisutnih ne bude od odlučujuće važnosti. Iz svake od crkava na Saboru će prisustvovati po 24 arhijereja. One Crkve koje nemaju toliki broj arhijereja poslaće sve arhijereje koje imaju.

 

Verujemo da će do 2016. godine sva pitanja vezana za pripremu dokumenata i rešenje proceduralnih, administrativnih i tehničkih zadataka biti regulisana, i da će se, ako Gospod blagoslovi, 2016. pravoslavne crkve sastati da jednim ustima i jednim srcem iznesu sve ono što danas misle o sopstvenom životu i radu, kao i o svom odnosu prema najvažnijim problemima savremenog doba.“

Tako je govorio patrijarh Kiril.

IZ ISTORIJE SABORA

Od početka, od apostolskog doba, u Crkvi su bili sabori na kojima su izražavane istine Otkrovenja (dogmati), ali i donošena pravila hrišćanskog života (kanoni), jer se dogmatika uvek proverava etikom, učenje životom. Sabori su se sastajali kada su jeretici svojim lažnim učenjima ugrožavali crkvu.

Ako bismo ukratko želeli da iskažemo ono što nam je sedam vaseljenskih sabora donelo (držani su u Nikeji, Carigradu, Efesu i Halkidonu), mogli bismo to reći ovako: Gospod Isus Hristos je Sin Božji i Bog, koji se od Oca rađa u večnosti, a od Majke u vremenu, radi našeg spasenja; kao što je i Duh Sveti Bog, Koji od Oca ishodi. Presveta Djeva Marija je Bogorodica. U Hristu su Božanska i ljudska priroda sjedinjene nerezdeljivo i nesliveno, a Hristos ima i božansku i ljudsku volju. Kao što nema reinkarnacije, tako nema ni sveopšteg spasenja – spasiće se oni koji su se sjedinili s Hristom blagodaću i vrlinama. Ikone u hramovima nisu idoli, nego nas podsećaju na prvolik – Hrista i svece.

pravoslavnisabor03

USLOVI ZA VASELjENSKI SABOR

Godine 1927. Sveti Justin Ćelijski je srbskom čitalaštvu predstavio knjigu svetogorskog podvižnika Danila o nameravanom vaseljenskom saboru, o kome se već nekoliko godina pričalo. U toj knjižici su navedeni kriterijumi vaseljenskosti sabranja. Pre svega, sabori su uvek sazivani radi borbe protiv jeresi koje su ugrožavale veru Crkve. Njih nisu sazivali ni pape ni patrijarsi, nego blagočestivi carevi, koji su brinuli o čistoti pravoslavne vere. Na njima je vođena rasprava o veri, koja je opovrgavala jeres, a zatim su oblikovani pravoslavni dogmati, koji su morali biti u skladu sa Svetim pismom i Predanjem, kao i sa prethodnim saborima. Te odluke je morala da primi punota Crkve – od episkopa do članova naroda Božjeg; po rečima Svetog Maksima Ispovednika, „pravilnost dogmata daje vrednost saborima“. Naime, i jeretici su imali svoje sabore, na kojima je često bilo više episkopa nego na saborima Crkve pravoslavne, ali ti sabori nisu važili jer nisu stajali u istini, pa su nazivani razbojničkim.

Osnovno pravilo čuvanja Predanja je drugo pravilo Šestog vaseljenskog sabora: „Nikome da ne bude dozvoljeno da gore naznačena pravila Apostola, vaseljenskih i pomesnih sabora i Svetih Otaca menja ili zamenjuje ili osim predloženih pravila primenjuje druge, sa lažnim naslovima, sastavljanja nekih ljudi koji su se drznuli trgovati sa istinom“. A saborsko delo tog istog sabora glasi: „Triput anatema za svako novotarstvo i rad protiv crkvenog Predanja i učenja i pravila Svetih i blažene pamjati Otaca. Anatema ako ko naruši bilo koje zapisano ili nezapisano Predanje Crkve“.

„KONGRES“ U CARIGRADU

Velika tragedija pravoslavne crkve u 20. veku bio je modernizam, pokušaj da se radi idenja u korak s vremenom i ugađanja inoslavnima učenje Crkve od Istoka reformiše. Tako je 1923. godine održan Svepravoslavni kongres u Carigradu, na kome carigradski patrijarh mason Meletije (Metaksakis) traži uvođenje novog kalendara u Crkvu Božju. Održan od 10. maja do 8. juna, ovaj skup ima antikanonske ciljeve – od skraćivanja postova do uvođenja drugobračja sveštenstva. Sa kobnim posledicama po jedinstvo Crkve, biće sprovedena samo kalendarska reforma, prvo u Carigradu, Grčkoj i Rumuniji, pa onda dalje (osim u Srbiji, Rusiji, Gruziji i na Svetoj Gori, kao i u Majci Crkvi – Jerusalimskoj patrijaršiji). Starac Danilo i ostali Svetogorci (a u Srbiji su ih podržavali Vladika Nikolaj i Otac Justin) izrazito su se protivili novačenju i reformama, a naročito borbi protiv asketskog predanja Crkve, koja se izražavala u nameri modernista da skrate i ukinu postove, smanje monaštvo, uvedu drugobračje sveštenika.

POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA

Godine 1948. Moskovska patrijaršija održala je Svepravoslavno savetovanje, koje se izričito suprotstavilo modernizmu. Ali Carigradska patrijaršija je nastavila putem ekumenizma, aktivno učestvujući u radu protestantskog Ekumenskog saveta crkava i približavajući se Vatikanu. Malo po malo, i ostale pomesne crkve (Moskovska patrijaršija i SPC šezdesetih godina prošlog veka) i same ulaze u ekumenske vode, a ideja o „Osmom saboru“ postaje sve prisutnija.

Godine 1961. godine na ostrvu Rodos, na inicijativu lenjigradskog mitropolita Nikodima, kriptounijate, koji je tada predvodio Odeljenje spoljnih crkvenih odnosa Moskovske patrijaršije, bilo je sazvano takozvano Svepravoslavno savetovanje, na kome su prisustvovali ekumenistički nastrojeni predstavnici pomesnih crkava. Svepravoslavno predsaborsko savetovanje drugi put je održano 1976. godine i već nije skrivalo da je njegov cilj priprema Osmog Vaseljenskog sabora. U to vreme pa do danas uobličena su pitanja za budući sabor, a to su: pravoslavna dijaspora; određenje jurisdikcije pravoslavnih zajednica van nacionalnih granica; procedura priznanja statusa crkvene autokefalije i autonomije; diptisi i pravila uzajamnog kanonskog priznavanja pravoslavnih crkava; uspostavljanje zajedničkog kalendara praznika; pravila i prepreke za vršenje svete tajne braka; pitanje posta u savremenom svetu; inoslavni i ekumenski pokret; doprinos pravoslavlja u učvršćenju hrišćanskih ideala sveta, bratstva i slobode.

UPOZORENjA SVETIH LjUDI

Sveti Božji ljudi 20. veka znali su kakvo vreme obmane dolazi, i kakvi će pritisci na hrišćane vršiti da izmene Predanje (svetom uglavnom vladaju antcrkvene sile, koje su rimokatolicizam upropastile reformističkim Drugim vatikanskim koncilom), pa su veliku pažnju posvećivali pitanju tzv. „Osmog sabora“. Evo šta su oni između ostalog govorili:

Prepodobni Kukša (Veličko): „Poslednja vremena nastupaju. Uskoro će biti ekumenistički sabor pod nazivom ‘sveti’. Ali to će biti taj famozni ‘osmi sabor, koji će biti zborište bezbožnika’. Na njemu će se sve vere sjediniti u jednu. Zatim će biti ukinuti svi postovi, monaštvo će biti potpuno uništeno, episkopi će se ženiti. Novi kalendar će biti uveden u Vaseljenskoj crkvi. Budite pažljivi. Trudite se da posećujete Božije hramove dok su oni još naši. Uskoro se tuda neće moći ići, sve će se izmeniti. Samo izabrani to vide. Ljudi će biti naterani da idu u crkvu, ali mi ne treba da idemo tamo ni u kom slučaju. Molim vas, stojte u pravoslavnoj veri do kraja vaših dana i spasavajte se!“

Arhiepiskop Teofan Poltavski: „O Osmom Vaseljenskom saboru ja još ništa ne znam. Mogu samo ponoviti reči Svetog Teodora Studita: ‘Nije svako sabranje episkopa sabor, nego samo sabranje episkopa u Istini’. Istinski Vaseljenski sabor ne zavisi od broja na njemu okupljenih episkopa, već od toga da li će on mudrovati ili učiti pravoslavno. Ako odstupi od Istine, on neće biti Vaseljenski, bez obzira što on sebe zove Vaseljenskim. Poznati ‘razbojnički sabor’ bio je svojevremeno mnogobrojniji od mnogih Vaseljenskih sabora, pa ipak nije bio priznat za Vaseljenski, već je dobio naziv ‘razbojničkog sabora’“.

Sveti Justin Ćelijski: “U istoriji i životu Pravoslavne crkve nikada ni jedan sabor, a pogotovu takav izuzetno blagodatni svetopedsetnički događaj, kakav je Vaseljenski sabor, nije veštački tražio i izmišljao teme za svoj rad i zasedanje; nije nikada nametljivo održavao ‘konferencije’, ‘kongrese’, ‘prosinode’ i slične veštačke skupove potpuno tuđe i nepoznate pravoslavnoj saborskoj tradiciji, a u stvari kopirane od zapadnjačkih organizacija tuđih Crkvi Hristovoj“.

Arhimandrit Jovan Krestjankin, Pskovo-Pečerski manastir: „Čuvajte zavete koji su bili dati prethodnicima sada uznesenog na patrijaršijski prestol Alekseja. Prvo. Da kod nas bude stari kalendar. Drugi mi ne možemo prihvatiti. Drugo. Da mi budemo strogo pravoslavni. Mi se nikada prema inoslavnim nismo odnosili neprijatno. U nas je savest čista po tom pitanju. Ali mi smo išli po strogo zacrtanom putu. Kako su naši prethodnici tako i mi, koji sada iz dan u dan ulazimo u nadzemaljski svet, pozivamo vas da čuvate punoću pravoslavlja. Treće. Da se sveto čuva crkvenoslovenski jezik. Četvrto. Neke sada strašno plaši Osmi vaseljenski sabor. Nemojte se toliko time opterećivati, samo spokojno verujte u Boga, jer je, ušavši u večnost, patrijarh (Pimen) rekao u ličnom razgovoru sa mnom da, ako bude na očekivanom Osmom vaseljenskom saboru bilo šta nesaglasno sa ostalih sedam sabora, mi ta pravila ne prihvatamo“.

Ostaje nam, dakle, da se molimo Gospodu Hristu, Arhijereju Crkve Svoje, da nas sačuva u pravoslavnoj veri i životu i da umudri predstojatelje pomesnih crkava da pravilno upravljaju rečju Istine Njegove.

Geopolitika/Borba za veru

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u