BRANKA AL HAMDI
U svetu dolazi doba sukoba novih polova uticaja. Da li će oni biti bučni, nasilni i javni – to zavisi od Imperije
Patrik Bjukenen, bivši predsednički kandidat i savetnik Ronalda Regana, u svom poslednjem tekstu se sa nostalgijom osvrće na dane kada je bez metka okončan hladni rat. Istoriju je, veruje on, definisao Regan svojim nedvosmislenim proglašenjem Sovjetskog Saveza „Imperijom Zla“ i time uzdigao geopolitički sukob u sukob civilizacija sa moralnom dimenzijom. Zato Bjukenen u ukrajinskoj krizi vidi samo probleme za američku spoljnu politiku. Amerika, koja uvek traži „moralnu jasnoću“ – moralnost, kao i uvek, definisana po potrebama – u slučaju Ukrajine jednostavno je ne može pronaći. I tu je suština – velika većina ljudi ne želi da se Amerika meša u taj konflikt.
Jer, pitaju se Amerikanci, ako je trijumf samoopredeljenja bio kada je Ukrajina postala nezavisna od Sovjetskog Saveza, zar Rusi na Krimu ili u Donjecku nemaju isto pravo – da idu svojoj kući, u Rusiju? Ako je bilo pravedno i po ustavu Sovjetskog Saveza da Gruzija proglasi nezavisnost od Sovjetskog Saveza, kako to da oblasti unutar tog entiteta – Južna Osetija i Abhazija – nisu dobile ista prava otcepljenja garantovana tim istim Ustavom? Zašto su tada nove nezavisne države odbile da sprovedu referendum i da svojim oblastima daju ista ta prava pod tim istim Ustavom te da referendumom odluče o svom statusu i svojoj slobodi?
Isto tako, mogli bi se pitati zašto se nije priznao zahtev Krima za referendum o svom statusu posle otcepljenja Ukrajine? Odgovor je jednostavan. Tadašnji „pobednici“ u hladnom ratu su zaključili da je to „kraj istorije“, da se od tada samo pobednik pita o svemu: šta je pravda ili nepravda, šta je zakon, šta je odbrana, a šta agresija. I tako se hladni rat protiv svih nepokornih u svetu jednostavno nastavio.
Bjukenen konstatuje spektakularnu medijsku komediju u kolektivnoj histeriji, koja optužuje Vladimira Putina da je ugrozio svet baziran na pravilima i međunarodnom pravu. I pita se pod kakvim propisima i na bazi kakvog prava je Amerika bombardovala Srbiju 78 dana da bi otela Kosovo, provinciju koja je kolevka srpskog naroda. I kako se može porediti to nasilje sa mirnim procesom odvajanja i pridruživanja Krima Ruskoj Federaciji, bez nasilja i uz veliko odobravanje naroda?
MODUS OPERANDI HEGEMONIJE SAD
„Čak je i u istočnoj Ukrajini nemoguće naći moralno opravdanje za zabranu izražavanja narodne volje. Kijevski režim gromoglasno osuđuje akte tih građana kao ‘terorističke’ jer su ljudi izašli na protest, preuzeli gradske centre, pritom koristeći apsolutno istu taktiku koju smo videli na našim ekranima sa Majdana – istu taktiku s kojom su zauzeli Kijev i preuzeli vlast? Ako je bilo herojski kada su razne partije poput Svobode ili Desnog sektora vodile bitke sa policijom, palile zgrade i pretile Viktoru Janukoviču, legalno izabranom predsedniku Ukrajine, koji je bio prisiljen na beg – zašto sada i na bazi kakvog prava ovi koji su uzurpirali vlast i nasledili moć Janukoviča sada ljude koji koriste matricu njihove borbe dolaska na vlast nazivaju teroristima? Zar to nije očigledno licemerje“ pita se Bjukenen. Naravno da je licemerje, ali ono je nameran i u današnjem svetu sasvim normalan modus operandi hegemonističkog Vašingtona.
„A otkud nama sada ta pobožnost, pa osuđujemo ono što Rusi rade u Ukrajini? Pre jedne decenije SAD su otpočele misiju ‘obojenih revolucija’, pa je tako rođena Revolucija ruže u Gruziji, Revolucija tulipana u Kirgistanu, Kedar revolucija u Libanu, Narandžasta revolucija u Kijevu i brojne druge. I sve to da se skinu sa trona neposlušni režimi da bi se uvukli u američku orbitu“, zaključuje Bjukenen.
Da, Putin je naučio kako se igra ta američka igra produžetka hladnog rata kad je Hilari Klinton pompozno „resetovala“ novi i bolji hladni rat. To poprilično brine iskusnog političara i hladnoratovskog borca Bjukenena. Jer je on u svoje doba shvatio hladni rat kao sukob koji treba izbeći, što je bila uspešna politika za četiri decenije hladnog rata. Ali Bjukenen nije upućen u novu igru – nastavak hladnog rata do globalne pobede. I zato veruje da Vašington može ovu igru da zaustavi na vreme. Pitanje je da li se Vašington može zaustaviti i ko tu igru može zaustaviti? Ili će biti potrebno da se ovaj produžetak hladnog rata sa ciljem globalne dominacije jednim novim resetovanjem privede kraju?
BAHATA NEPROMIŠLjENOST U UKRAJINI
Obama je danas pritisnut između dve struje, od kojih obe vode u katastrofu. Jedna zahteva da se naoružaju Ukrajinci. To će sigurno stvoriti uslove za rat sa Rusijom, koji Ukrajina ne može dobiti a SAD bez direktnog rata sa Rusijom ne može pomoći Ukrajini. Druga opcija su sankcije. Bjukenen u tome ne vidi nikakvu pobedničku strategiju. Naprotiv, vidi svu nerealnost takvih ideja i rezimira:„Ali Evropa, zavisna od ruskog gasa, neće sebe dobrovoljno gurnuti u recesiju. A, ako Zapad zaista potegne sankcije protiv Rusije, ona će uvesti sankcije Ukrajini i potopiti ono što Washington Post zove „crnom rupom korupcije i rasipanja, koja je ime ekonomije Ukrajine“.
Bjukenen veruje da su zabrinjavajuće parade američkih brodova u Crnom i Baltičkom moru, kao i parada aviona i vojske u Poljskoj. Iako su to vrlo simbolični potezi, šta je njihova svrha? Sasvim je realno pretpostaviti da je sve to rezultat bahate i nepromišljene politike prema Ukrajini, ali su se u Kijevu događaji otrgli kontroli. Spasilo se što se spasiti može da se spreče Desni sektor i Svoboda da samostalno preuzmu vlast. Zato su SAD i saveznici priznali tu iluziju od vlade, iluziju od parlamenta i uopšte iluziju vlasti. A u pozadini moraju da pronađu način da stvore legitimitet. Zato se i guraju brzi izbori jer se to može obezbediti jedino na taj način. Međutim, vlast je vlast samo ako ima kontrolu nad teritorijom. A vlast u Kijevu je nema. I ne samo da je nema na istoku, nema je ni na zapadu zemlje, gde su sve institucije regija – opštine, sudovi, policija, tužlaštva itd. – pod kontrolom pojedinaca, od kojih su neki lojalni Kijevu, ali većina nije. I sam Kijev je još uvek pod opsadom, njime patroliraju grupe Desnog sektora. I kako onda progurati brze izbore kad vlast u Kijevu ne komunicira sa jugoistokom zemlje. U stvari, komuniciraju samo proklamacijama iz svojih kancelarija. Julija Timošenko je jedina izašla na teren, ali je to neslavno prošlo jer je ona persona non grata na jugoistoku posle njenog hladnokrvnog poziva da se Rusi unište nuklearnom bombom.
Ipak, po navici, Amerika mora dalje. Nastavljaju se pretnje i opomene. Dok njen narod govori: to nije naš problem.
Kad je Putin pritisnuo dugme, resetovao je resetovanje. I, kada je otišao Krim, završen je period produžetka hladnog rata, koji je otpočeo na Kosovu, a završio se na Krimu. U svojoj polednjoj fazi hladni rat je održavala Imperija sa pretenzijama globalne dominacije, dok se ostatak sveta prilagođavao novoj retorici. U tom nerealnom svetu Imperija je uvek bila u pravu. Imperija uvek želi sve najbolje svima, želi demokratiju, slobodna tržišta i poštovanje ljudskih prava. Zato Imperija kažnjava neposlušne režime i njihove zemlje vraća u srednji vek – sve za njihovo dobro. Sukobi, ratovi, bombe – sve je to za njihovo dobro. A vođe neposlušnih se odvlače na sudove da celi svet osudi njihove zločine. I tako se kreira istorija. Imperija i saveznici su u tom periodu okupirali brojne zemlje, bombardovali mnoge narode, potrošili materijalni i ljudski kapital na izgradnji novog sistema putem stotine hiljada predstavnika nevladinog (anacionalnog) poretka. Novi nevladini faktori su nova globalna vlada.
U međuvremenu, najveći deo sveta je usvojio princip smeškanja. Razvijali su svoje ekonomije i ugradili se u novi globalni proizvodni, energetski, finansijski i trgovinski sistem, postižući visok nivo tehnoloških, naučnih i bezbednosnih kapaciteta. Postepeno je razvoj novih ekonomskih giganata bio praćen velikom potrebom za razvojem u mnogim nerazvijenim zemljama sveta. Najveći teret pomoći u razvoju su ustvari snosile nove vođe u globalnom razvoju. Iako su SAD i Evropa još uvek po raznim kriterijumima najrazvijenije zemlje sveta, njihov uticaj na realan razvoj u svetu je nepostojeći. Danas čak i Poljska izvozi više u Rusiju nego u zemlje EU. Mnoge azijske zemlje danas zavise od trgovine sa Kinom i ta trgovina predstavlja veliki deo njihovog prosperiteta. Rusija snabdeva veliki deo Evrope i Azije energentima, a sve bivše zemlje Sovjetskog Saveza danas sve više zavise od izvoza na rusko tržište, i Rusija za njih predstavlja veliko tržište radne snage.
NEUSPEH NA PACIFIKU
Kontradikcija između sve većih mogućnosti razvoja i trgovine, s jedne strane, i prepreka koje su stvorene kroz hegemonistički, pseudoblokovski sistem, s druge, stvara nepoželjna ograničenja u trgovini i razvoju. Političke napetosti su rezultat forsiranog izbora između interesa Imperije i nacionalnog interesa. Zato i vidimo anomalije koje na prvi pogled nemaju nikakvog smisla – Kina i Japan, zaoštrenih odnosa zbog bezvrednih ostrva na Pacifiku, ipak sarađuju sve većom trgovinskom razmenom u domaćim valutama. Ceo azijski Pacifik sada za SAD izgleda kao komplikovan slalom između mnogo prepreka. Jer u sukobima – bez obzira da li su to ostrva, posete grobnicama ili sećanje na robinje u Južnoj Koreji – SAD ne mogu pobediti. U tim sukobima nema dobrih i krotkih demokratija, koje se moraju odbraniti od brutalnih režima. Japan odbija da igra ulogu krotkog saveznika, nacionalizam i antiamerikanizam tamo su u porastu, dok Južna Koreja odbija da bude „automatski“ saveznik Japana – samo zato što SAD na tome insistiraju. Zato i ona odbija da bude krotka demokratija kojoj je potrebna zaštita od komunističke Kine. Niti SAD mogu da se zamere „komunističkoj Kini“, pa se u poslednje vreme ne usuđuju da izgovore reči kao što su „ljudska prava“. Sa svoje strane Kina direktno izaziva Zapad, odbijajući čak i samo postojanje „univerzalnih“ ljudskih prava. Kina smatra da Zapad ima sopstvene definicije ljudskih prava, demokratije, kao i potpuno različite definicije dobra i zla, koje na Zapadu zavise od situacije.
Kada je Putin resetovao resetovanje i, prema nezapadnoj definiciji dobra i zla, otcepio Krim – hladni rad je konačno priveden kraju. A kako dalje? Imperija više neće dobijati obligatorno smeškanje. Nema smeškanja. Čak ni u vrlo kulturnom Japanu.
U svetu dolazi doba sukoba novih polova uticaja. Da li će oni biti bučni, nasilni i javni – to zavisi od Imperije. Ili će se novi globalni nered povratiti u sferu tihe diplomatije i kompromisa. Bez obzira na metode i manifestacije, prepreke koje sputavaju rast u trgovini i razvoju moraće se olabaviti i vremenom ukinuti. Jer danas većina država sveta ima intenzivni interes za ekonomskim razvojem, dok manji deo ima interes za podsticanje revolucija i nereda. Kako revolucije i neredi najčešće proizvode propale države i društva, Imperija iz svog nastupa može da proizvede samo apstraktno zadovoljstvo, ali ne i korist.
Kako je Bjukenen davno primetio, SAD su jedina imperija u istoriji gde sve ide van, a ništa se ne vraća. Ništa konkretno. Da, postoji još dolar kao svetska valuta. Ali valute su apstrakcija i sva njihova vrednost je u percepciji, gde ta percepcija može da postane neprijatna realnost bukvalno u jednom jedinom času.
