Nema više samo dva igrača u borbi za Evroaziju: pored Rusije i Zapada, tu je sada i Kina
Redakcija Srbin info razgovarala je sa Goranom Tešićem, osnivačem pokreta Evroazijska Srbija u Rusiji.
Kako komentarišete najavu NATO vojnih vežbi u Ukrajini?
— Banderovska hunta, koja je trenutno na vlasti u Kijevu, se prerano poradovala misleći da je nezakonitim državnim udarom koji je izvršila i zbacivanjem Janukoviča sa vlasti završila posao. Međutim, kao što smo videli usledio je odgovor jugoistoka zemlje koji se ogleda u otvorenom nepriznavanju nove pučističke vlasti, demonstracijama i mitinzima, samoorganizovanju naroda u naoružane odrede, zauzimanju objekata lokalne administracije i proglašenju autonomija.
Sve što se dogodilo potpuno je destabilizovalo Ukrajinu kao državu. Pokazalo se da je projekat Ukrajina zasnovan na vrlo krhkim temeljima. A cilj projekta je bio odseći Ukrajinu iz istorijskog ruskog savezničkog bloka. Pošto rezultati mirne ukrajinizacije za vreme koliko Ukrajina postoji kao nezavisna država nisu dali željene rezultate, odnosno jugo-istok zemlje je ostao na suštinskim kulturnim pro-ruskim pozicijama, posle izvršenog puča hunta je krenula u “blickrig” sa namerom da silom pokori te delove zemlje, oduzimajući ruskom jeziku status koji je imao za vreme prethodne vlasti i hapšenjima novih vođa koji su se pojavili. Usled svega toga trenutno stanje je veoma napregnutno i zemlja se nalazi na samoj ivici katastrofe, jer poslednji događaji čak mogu da se kvalifikuju i kao početak građanskog rata.
Dodatni pritisak na ionako već napregnutu situaciju dala je nedavna najava hunte u Kijevu da će održati zajedničke vojne vežbe sa NATO snagama na teritoriji Ukrajine. Vežbe bi trebalo da se održe u drugoj polovini godine. Istini za volju, to nije prvi put da ukrajinska armija održava zajedničke vojne vežbe sa NATO. Posebno je indikativan bio slučaj od pre nekoliko godina kada je na vlasti bila pro-zapadna vlada proizašla iz “narandžaste revolucije” na čelu sa predsednikom Viktorom Juščenkom, kada se oko dvesta američkih marinaca sa opremom iskrcalo u krimskoj luci Feodosija.
Radilo se o nevelikoj po obimu i nenajavljenoj operaciji koja je navodno imala za cilj transport tehničke opreme namenjene vojnoj vežbi koja je trebala da se održi na nekom vojnom poligonu. Međutim, prilikom iskrcavanja, vrlo brzo se okupilo pro-ruski nastrojeno stanovništvo i blokiralo marince. Takođe, ispostavilo se da u transportu nema nikakve tehničke robe, već se tu nalazilo naoružanje bez ikakvih papira i potrebnih dozvola. Tadašnje vlasti Krima su odbile da dozvole Amerikancima iskrcavanje i prolaz, a parlament Krima je proglasio poluostrvo “teritorijom bez NATO”.
Sledećeg dana marinci su pokušali da se smeste u susednom gradiću Altuša, ali ih je i tamo dočekao protest. Uz pomoć snaga milicije, marinci su bili sprovedeni do nekog odmarališta, ali je osoblje odbilo da ih primi bez obzira na pretnje i po cenu otkaza. U međuvremenu je na simferopoljski aerodrom sletelo 110 NATO inženjeraca koji su trebali da odvezu transport iz feodosijske luke, ali je aerodrom bio blokiran od strane demonstranata na čelu sa Borisom Stepanovim, čelnikom saveza kozaka Feodosijskog regiona. Tako je pokušaj tadašnje prozapadne vlasti u Kijevu da izvede vojnu akciju na Krimu propao.
Očigledno je da tada nije slučajno Krim bio izabran kao mesto za demonstraciju ukrajinsko-natovske vojne saradnje. Ista takva vežba je mogla da se održi i negde u zapadnoj Ukrajini i tamo gotovo sigurno ne bi bilo negativne reakcije lokalnog stanovništva. Znači, radilo se o namernoj provokaciji na lokaciji važnoj za Rusiju.
Isti slučaj je i danas kada se najavljuju zajedničke ukrajinsko-natovske vojne vežbe. One sigurno više neće moći da se održe na Krimu, jer je Krim danas sastavni deo Rusije. Sa druge strane bio bi veliki rizik i da se planira da se one održe negde na jugoistoku zemlje zbog već pomenute napregnute situacije i raspoloženja naroda koji svakako u velikom procentu ne podržava huntu na vlasti, a i veliko je pitanje šta se sve može desiti do održavanja tih vežbi.
U svakom slučaju pučistička vlast pravi ishitrene poteze koji samo iritiraju veliki deo naroda i nimalo ne doprinose smirenju situacije. Planiranje vojnih vežbi sa NATO je i, naravno, otvorena provokacija Rusije. Vlast koja želi mir i prosperitet ne bi trebalo da radi takve stvari. Nova nelegalna vlast u Kijevu očigledno ne želi mir, jer potezi koje vuče jasno govore o tome da ona postoji da bi se suprotstavljala Rusiji.
Uostalom i ceo projekat Ukrajina ima karakter suprotstavljanja Rusiji. Sve to čini Ukrajinu zemljom koja će predstavljati stalni izvor kriza. Kome odgovara takvo stanje stvari? Americi i Evropskoj Uniji. Tačke stalnih ili povremenih kriza na granicama ili u blizini granica Rusije su ono što Zapad želi, sa ciljem da se kriza jednom prelije i u samu Rusiju ili da Rusija bude isprovocirana da uradi nešto za šta bi mogli da je optuže i krenu sa diplomatskim i ekonomskim pritiscima, koji bi na kraju doveli do rušenje Rusije.
To je upravo situacija koju imamo danas. Naravno, Rusija sa svoje strane treba da bude spremna na sve ovo i da ima pripremljen odgovor. Vidimo da Rusija ima odgovor i da se zapadni planovi ne ostvaruju u potpunosti. Naravno, bitka nije završena i čekaju nas novi događaji koje je teško predvideti. Iz ovoga još jednom vidimo da je upravo Zapad taj koji je agresivan, osion i nedobronameran i koji stvara krize iz kojih zatim pokušava da izvuče geopolitičku korist. Kriza u Ukrajini predstavlja do sada najveći pritisak na Rusiju u geopolitičkom smislu i od konačnog ishoda bitke za Ukrajinu, u velikoj meri će zavisti dalji tok događaja u svetu.
Koja je uloga Kine u evroazijskom projektu? Da li je Kina prijatelj ili neprijatelj Evroazijske ideje?
— Ovo je vrlo zanimljivo pitanje, jer baca svetlo na neke do sada u Srbiji nepoznate činjenice. Najvažnija novost je svakako ta da nema više samo dva igrača u borbi za Evroaziju. Pored Rusije i Zapada, tu je sada i Kina! U septembru 2013. godine predsednik Kine Si Đinping je pokrenuo inicijativu o zajedničkom formiranju sa zemljama Evroazije “Ekonomskog pojasa Svilenog puta”. Ovaj grandiozni projekat bi trebao da obuhvati regione na istoku, zapadu, severu i jugu evroazijskog super kontinenta. Umesto projekta “Velike Evrope” od Lisabona do Vladivostoka, Kina nudi projekat “Velike Evrope” od Londona do Šangaja. U kineski mega projekat bi bilo uključeno 3 milijarde ljudi, računajući i Indiju, Rusiju i Evropu.
Dakle, po nekim ocenama, ruski evroazijski projekat bi mogao da bude samo deo šireg kineskog. Takođe, neki eksperti smatraju da bi kineski evroazijski projekat mogao da bude u sukobu sa ruskim evroazijskim projektom. Treba reći da je američki evroazijski projekat koji se zasniva na doktrini demokratske “petlje Anakonde”, a koji je imao više naziva kao na primer “Velika Centralna Azija”, “Veliki Bliski Istok” i “Novi svileni put”, pretrpeo neuspeh do sada zbog taktike nasilne demokratizacije koja nije donela mir i stabilnost regionu.
Vratimo se Kini i njenoj ulozi u bici za Evroaziju. Kina ili Podnebesna, a pod kojim nazivom je poznata i u Rusiji, a što je na kineskom nekada označavalo ceo svet ili kasnije teritoriju na kojoj se rasprostirala vlast kineskog imperatora, je velika svetska država i tu činjenicu više poodavno niko ne može da prenebregava. Velika kineska civilizacijska geopolitika (Puta – Veliki put svile i Zida – Veliki kineski zid) zasniva se na integralnoj geopolitičkoj (nacionalnoj) moći države. Ona pored političke, vojne, ekonomske i tehnološke moći i stabilnosti uključuje i – silu duha i Veliki poredak u duši. U tom smislu Kina je tri puta “prekaljena” država – komunističkom ideologijom, konfučijanstvom i budizmom. Savremena kineska civilizacija rešava geostrateške zadatke po sopstvenoj, a ne po zapadnoj logici. I tome treba da se priviknu i na Zapadu i u Rusiji. Savremena interpretacija geopolitike Puta i Zida uključuje dva elementa:
1) Element Puta – “ići van” putem ekonomske ekspanzije.
2) Element Zida – koncepcija “strateških granica životnog prostora”, što podrazumeva usredsređivanje na povećanje geopolitičke moći unutar Zida, što vodi ka jedinstvu unutar državnih i civilizacijskih granica. Glavni ciljevi Kine koji se tiču objedinjavanja svog životnog i civilizacijskog prostora su povratak Hong Konga, Makaoa i Tajvana u sastav Kine. Prva dva zadatka su već ispunjena, to jest Hong Kong i Makao su vraćeni u sastav Kine. Još je ostao Tajvan.
Kada poredite Rusiju sa Kinom uzimajući u obzir demografsku moć, neophodno je uzeti u obzir razmere Podnebesne. Grad sa milion stanovnika u Rusiji, približno odgovara kineskom gradu od 10 miliona stanovnika. U Kini ima više hrišćana nego u Italiji (40 miliona protestanata i 14 miliona katolika). Kina – to je država-civilizacija i pravilnije je porediti Podnebesnu sa drugim civilizacijama nego sa pojedinim zemljama.
Kina ekonomski vrlo intenzivno nastupa na prostorima Evroazije. Trenutno se koristi takozvani Prvi (severni) evroazijski transkontinentalni transportni koridor koji ide iz Kine, preko Kazahstana i Rusije do Evrope. Godišnje ovim koridorom prođe 140 vozova sa kontejnerima sa robom. Međutim, Kina vodi aktivnu politiku za realizaciju Drugog (centralnog) evroazijskog transkontinentalnog transportnog koridora koji bi trebao da prođe preko teritorija Centralne Azije i Južnog Kavkaza ili Irana i Bliskog Istoka. Prva varijanta predviđa prolazak od Kine, preko Kazahstana, Uzbekistana, Turkmenistana, Kaspijskog mora, Azerbejdžana, Gruzije i Turske do Evrope. Ovde posebnu zainteresovanost pokazuje Turska i njen projekat podvodnog železničkog tunela pod Mramornim morem i Bosforom – “Marmaraj”. Prva faza projekta je završena 2013. godine.
Kina, takođe, intenzivno nastupa u Centralnoj Aziji upotrebom “meke sile” koja se odnosi isključivo na investicije u ekonomije zemalja kao što su Kazahstan, Tadžikistan i Kirgistan. Sa druge strane Kina dobija energente iz centralno-azijskih zemalja, pa tako, na primer postoje naftovodi A i B iz Turkmenistana kroz Uzbekistan i Kazahstan u Kinu, a u najskorije vreme biće izgrađeni naftovodi C i D kroz Tadžikistan i Kirgistan, kazahsko-kineski naftni kanal i linija za prenos električne energije iz Kirgistana u Kinu. To su sve dopunski izvori finansijskih sredstava za ove centralno-azijske zemlje.
Kina u Centralnoj Aziji gradi naučne, industrijske i agrarne parkove, koji postaju inovaciona platforma za širenje ekonomske saradnje.
Kao što se iz svega ovoga, a i mnogo čega drugoga što ovde nije pomenuto, može videti, Kina veoma ozbiljno gradi svoju evroazijsku strategiju. Ipak, Rusija još uvek ima prednost jer se radi o tradicionalnim vezama iz vremena SSSR-a, ali njen primat je ugrožen, pre svega ogromnom ekonomskom moći Kine. Istini za volju treba reći da se u datom trenutku ne radi ni o kakvom ekonomskom ratu, ali konkurencija je sve veća. Kina insistira na tome da je njen nastup isključivo ekonomske prirode i da nema nikakvih političkih pretenzija.
Dakle, imamo tri evroazijska projekta i sva tri vode najjači igrači u svetskoj geopolitici. Što se tiče odnosa Rusije i njenih saveznika i Kine na prostorima Evroazije, mislim da bi model saradnje sa dozom zdrave konkurencije bio pravi pristup, kojim bi se pored dobiti za obe strane, ujedno istisnuo treći učesnik u igri, a to je zapad, koji u suštini sa svojim vrednostima predstavlja uljeza u ovom delu sveta.
Sve u svemu, svedoci smo tektonskih potresa na svetskom nivou, jer se rađa se novi multipolarni svet.
Svedoci smo pokušaja revizije istorije Drugog svetskog rata. Ko je u stvari pobedio Treći Rajh, Amerika ili SSSR? Da li je američki ulazak u rat bio presudan?
— U Drugom svetskom ratu svakako nije pobedio Treći Rajh. Pobedile su zemlje koje su se borile protiv Trećeg Rajha, mada nisu sve dobile isti deo pobedničkog kolača. Najveći pobednici Drugog svetskog rata su SAD i SSSR. Posle Drugog svetskog rata uticaj ove dve zemlje na Evropu i uopšte na svet je postao ogroman. Međutim, SSSR nije uspeo da iskoristi svoju poziciju velikog pobednika i izgubio je u “hladnom ratu”.
Što se tiče važnosti ulaska SAD u rat, to je događaj koji je svakako doprineo pobedi antihitlerovske koalicije. SAD su odigrale presudnu ulogu, pre svega, na Pacifiku u ratu protiv Japana. Podsetimo se samo bitke kod Midveja koja je predstavljala prekretnicu u borbama na Pacifiku, jer je to bila prva pobeda Amerikanaca nad Japancima, kao i bitke na Gvadalkanalu koja je bila prva velika ofanzivna akcija i pobeda Amerike i njenih saveznika. Takođe, Amerika je dosta pomogla i u borbama u Zapadnoj Evropi.
A što se tiče pokušaja revizije rezultata Drugog svetskog rata, tu, pre svega, treba istaći rezoluciju koju je donela parlamentarna skupština OEBS-a koja sasvim nepravedno, tendenciozno i perfidno pokušava da izjednači Hitlera i Staljina u smislu žrtava do kojih su dovele njihove vladavine, a u kontekstu Drugog svetskog rata.
Predlaže se da se 23. avgust, dan potpisivanja pakta Ribentrop-Molotov, obeležava kao dan sećanja na žrtve staljinizma i nacizma. Ali kakve veze imaju žrtve Staljinovih represija tokom 30-tih godina prošlog veka sa Drugim svetskim ratom? Nemaju nikakve. Nisu Staljinove represije bile uzrok Drugog svetskog rata, već napad hitlerovske Nemačke na Poljsku. Nije SSSR počeo Drugi svetski rat, već nacistička Nemačka. SSSR je bio jedan od glavnih faktora pobede na Hitlerom i dao je najviše žrtava u toj pobedi.
A ako se ide sa tim izvlačenjem iz konteksta, onda se sasvim opravdano i Velika Britanija može optužiti za zločine protiv čovečnosti za vreme Drugog Anglo-Burskog rata u Južnoj Africi. A zločini protiv čovečnosti ne zastarevaju. Koliko ljudi zna ko je napravio prve koncentracione logore? Ne, to nisu bili Nemci. To nije bio Hitler. To su bili Englezi. Dakle, prve koncentracione logore su napravili Englezi za vreme Drugog Burskog rata ili Anglo-Burskog rata, koji se desio na teritoriji današnje Južnoafričke Republike od 1899-te do 1902-ge godine i vodio se između Bura, potomaka Holanđana i britanske imperije.
Rat se završio pobedom Engleza, koji su zatim napravili prve koncentracione logore u koje su smestili civilno bursko stanovništvo. U te koncentracione logore je bilo poslato na hiljade muškaraca, žena i dece. Od posledica boravka u logorima umrlo je oko 27.000 Bura, a od toga oko 24.000 dece, što je činilo oko 50 odsto populacije burske dece. Jel se to naziva zločinom protiv čovečnosti? Jel zločini protiv čovečnosti nikada ne zastarevaju? Jel se to naziva genocidom? Jel se za genocid sudi nekome?
Jedan od najodgovornijih za pravljenje koncentracionih logora, kao i za sprovođenje taktike “spaljene zemlje” u kojoj su uništavani civilni objekti koji su bili u vlasništvu Bura da bi se umanjio otpor burskih gerilaca je bio engleski erl Herbert Kičener, po kome, verovali ili ne, danas u Kanadi jedan grad nosi ime. Pa kako u jednoj demokratskoj zemlji kao što je Kanada jedan grad može da nosi ime ratnog zločinca?
Autori Teša Tešanović / Aleksej Dimitrijević
Izvor Srbin.info, 24. 04. 2014.
