ukrajinazeneva1

UKRAJINA ILI UOČI VELIKOG OBRAČUNA

DUŠAN PROROKOVIĆ Dogovor u Ženevi bio je samo taktički potez i kupovina vremena koja...

DUŠAN PROROKOVIĆ

Dogovor u Ženevi bio je samo taktički potez i kupovina vremena koja je bila potrebna svim stranama u konfliktu

Veliki broj analitičara požurio je da pozdravi dogovor u Ženevi između SAD, Rusije i EU od 17. aprila o prevazilaženju ukrajinske krize. U pregovorima je učestvovala i kijevska vlast, čime je delimično legitimizovala sopstvenu poziciju mada ostaje otvoreno pitanje koga je predstavljala. Ovo pitanje na specifičan način otvara i dogovor iz Ženeve. Naime, u zajedničkom saopštenju koje su usvojili pregovarači navodi se da „sve ilegalne oružane grupe moraju biti razoružane, sve ilegalno zauzete zgrade vraćene svojim vlasnicima i ispražnjene sve ilegalno zauzete ulice, trgovi i druga javna mesta u ukrajinskim gradovima“. Predstavnici iz Kijeva, koje između ostalih reprezentuje i njihov šef diplomatije i učesnik pregovora, Aleksej Dešcica, nisu legalnim putem došli na vlast. Ono što se desilo u Kijevu posle potpisivanja sporazuma između Viktora Janukoviča i izaslanika EU-šefova diplomatija Nemačke, Francuske i Poljske-jeste državni udar. Hteli to da priznaju ili ne, tek legano izabrani predsednik Ukrajine je i dalje Viktor Janukovič. Aleksandar Turčinov je samo lice koje je uzurpiralo položaj i lažno se predstavlja. Sporan je i način na koji je izabran za predsednika parlamenta, a kamoli pokušaj vršenja uloge v.d. predsednika zemlje. Naime, tog 22. februara, kada je izvršen svojevrsni prevrat, dotadašnjeg predsednika parlamenta su pučisti prebili i zaključali u podrum!? Problema je bilo i oko izbora novog predsednika vlade Arsenija Jacenjuka pošto su u ukrajinskoj skupštini mnogi poslanici glasali tuđim karticama. Ukoliko bi jedna od strana u sukobu želela, kao preduslov njegovog sprovođenja bi mogla da postavi povratak Viktora Janukoviča na čelo države, jer je to jedino legalno. Sva apsurdnost dogovora iz Ženeve i jeste u tome što se sada očekuje od ilegalne vlasti u Kijevu da pozove na uklanjanje „ilegalnih barikada“ na istoku zemlje. Zbog ovoga je postignuti dogovor i nesprovodljiv. Jer, zašto bi „narodni gubernatori“ u Donbasu podnosili ostavke, kada to ne želi da učini Aleksandar Turčinov.

ukrajinazeneva2

KOME JE TREBALO PRIMIRJE

Rezultati postignutog dogovora i njegovi efekti su sasvim drugačiji i oni zavise od toga iz kog ugla se ukrajinska kriza posmatra. Za vlasti u Kijevu je primirje bilo neophodno kako bi se konsolidvale posle žestokih udaraca koje su dobile na Krimu i istočnim delovima zemlje. Započetom vojnom akcijom oni su samo pokazali sopstvenu slabost i verovatno je da ovakva kakva jeste, ta družina može samo izazvati građanski rat širokih razmera u Ukrajini. Na istoku zemlje bi zaratili protiv federalista, a na zapadu protiv ekstremista, koji sve češće i glasnije zahtevaju čvršće i odlučnije poteze. Njima je Ženeva donela malo slobodnog vremena, priliku da se konsoliduju i usredsrede na predsedničke izbore. Jer posle svega je sada doveden u pitanje legitimitet predsedsedničkih izbora zakazanih za 25. maj. Ako padnu na tom ispitu, vlasti u Kijevu će brže otići u istoriju nego što je iko prognozirao.

Za federaliste u jugoistočnoj Ukrajini ovo je takođe prilika za konsolidaciju i omasovljavanje pokreta. Bez obzira na početne uspehe, ipak se vidi da su oni neorganizovani, njihove akcije su nekoordinisane, a u velikom broju gradova čak je i odziv građana na protestima relativno mali. Odsustvo jedinstvene strategije i dezorganizovanost federalista pokazuje i njihov odnos prema zakazanim predsedničkim izborima. Dok se u Lugansku i Donjecku formiraju „autonomne republike“ sa „narodnom vlašću“, dvojica visokih funkcionera iz Dnjepropetrovska i Harkova – Oleg Carjov i Mihail Dobkin – najavljuju svoje učešće na predsedničkim izborima i podnošenje kandidatura. Samo ostaje pitanje ko će za njih glasati na tim izborima ako je prorusko stanovništvo već krenulo u samoorganizovanje i traženje autonomije vaninstitucionalnim putem. Primirje je prilika da se jasnije utvrde ciljevi i bolje povežu redovi, pa samim tim i formira jedinstven front protiv „majdanovaca“.

Ovo je i jedan od razloga zbog kojih je primirje važno i za Rusiju. Bez ikakve sumnje, Rusija podržava federaliste. Samo to ni izbliza nije na način i u obimu kako se to predstavlja u zapadnim medijima. Da je Rusija prisutna u punom „obaveštajno-političkom kapacitetu“ u jugoistočnoj Ukrajini, ova kriza bi odavno bila gotova, a dokovima Odese šetali bi se ruski vojnici. Rusiji je u interesu da se Ukrajina federalizuje, ali joj je isto tako u interesu da se ceo ovaj proces odigra što je moguće mirnije i bez velikih žrtava. Nikome u Moskvi ne odgovara grubo narušavanje odnosa sa etničkim Ukrajincima, pogotovo ako se ima u vidu da će se posle ove krize Rusija pojaviti kao faktor koji će pomagati Ukrajini. Pa niko valjda ne očekuje da će na ekonomskom obnavljanju i privredno-energetskoj stabilizaciji Ukrajine išta uraditi SAD i zapadnoevropske zemlje?

PODELE U EVROPSKOJ UNIJI

Rusija, dakle, u ovom međuvremenu mora da pomogne organizaciju federalista, ali da istovremeno svojim potezima ne izazove eskalaciju krize, što je vrlo složeno i zahtevno. Drugi razlog zbog kojeg je Rusiji bitno primirje jeste što joj je potrebno vremena da pronađe adekvatan odgovor na sve predstavljene scenarije uspostavljanja sankcija. Posle najave u Njujork tajmsu (od 20. aprila), koji poslovično ima odlične izvore informisanja u američkom Stejt dipartmentu, nema nikakve sumnje da će ostatak svog mandata Barak Obama posvetiti pokušajima „izolovanja Rusije“. Sve ovo može biti vrlo neprijatno za Rusiju i pre svega po rusku ekonomiju, bez obzira na uočljivu homogenizaciju ruskog stanovništva i podršku Vladimiru Putinu povodom postavljanja tokom ukrajinske krize. Rusiji treba vreme da izradi alternativne scenarije i amortizuje američki pritisak u narednim mesecima.

Za EU dogovor iz Ženeve je bitan jer sama EU više ne zna šta njena politika u Ukrajini može biti. Pratiti SAD je suludo i time Brisel samo radi u korist svoje štete. A, sa druge strane, osim deklarativnih zalaganja i apela za smirivanje situacije, EU nema sopstvenu poziciju u Ukrajini. Ukrajinska kriza je pokazala sve slabosti EU, a jedna od najvažnijih je da postoji duboka podela na „evro-amero entuzijaste“ i „evroatlantske skeptike“. Ova podela je pokazala i da su „evro-amero entuzijasti“ ubedljiva većina u gotovo svim novoprimljenim istočnoevropskim zemljama, što treba posebno da zabrine EU. SAD lako i jednostavno manipulišu zemljama istočnoevropskog bloka preko instaliranih političkih elita i strogo kontrolisanih medija, da sve to podseća na hladnoratovska vremena. Samo tada su, da se podsetimo, istočnoevropske zemlje bile u sovjetskoj sferi uticaja, pa su i njihove elite bile instalirane iz Moskve. U ovom kontekstu posmatrano, u Istočnoj Evropi se promenilo samo mesto u koje se šalju politički komesari na obuku. Ne bi trebalo da čudi ako se EU narednih nedelja bude najviše i najgrlatije zalagala za poštovanje dogovora iz Ženeve mada će malo njenih zvaničnika znati da objasni šta bi to konkretno značilo. Na kraju, sasvim je moguće da vrlo brzo EU pozove strane u sukobu na još jedan dogovor. Bez ovakvih aktivnosti, ma koliko one besplodne bile, EU će se možda čak i raspasti. Ukoliko nema simuliranja akcije i samoubeđivanja da su politički bitni, Evropljanima ostaju dva izlaza: ili da slepo prate SAD i propadnu ili da ne uspeju da se dogovore o jedinstvenoj poziciji i propadnu.

Na kraju, dogovor iz Ženeve je bitan i za SAD. Kako su već naučili američki zvaničnici, oni će odredbe dogovora nastaviti da tumače na svoj način i prema tome planiraju aktivnosti. Dokaz toga su i poruke Džozefa Bajdena tokom posete Kijevu (22. april) i akcije koje su pratile ovu posetu. Istog dana je OEBS najavio da broj posmatrača u Ukrajini povećava sa 300 na 500, a nekoliko dana pre toga je odlučeno i da ista organizacija pojača svoje aktivnosti u susednoj Moldaviji. Posmatrači se svakako šalju isključivo u istočne delove zemlje, a položaj u Moldaviji jača zbog mogućih nemira u Odesi i Pridnjestrovlju. Očigledno je da SAD nisu očekivale ovakav odgovor Rusije, a njihova strategija „dodavanja gasa“ u ukrajinskoj krizi ih je samo dovodila u sve težu situaciju. Ženeva daje neko vreme SAD da pregrupišu svoje snage, iznova analiziraju situaciju i utvrde novi plan nastupa.

ukrajinazeneva3

UKRAJINA LIČI NA SIRIJU

Da li su sa svim ovim SAD zakasnile? Ko će na terenu taj plan da im sprovede? Da li će ih u ovome pratiti ključne evropske zemlje? Brojna su i ozbiljna pitanja koja se tiču pozicije SAD u Ukrajini, ali je sasvim sigurno da SAD još uvek niti odustaju od upravljanja ukrajinskom krizom niti žele da priznaju poraz.

Dakle, sve ukazuje da nema šta da se pozdravlja posle Ženeve. Izgleda, ovo je bio samo taktički potez i kupovina vremena koja je bila potrebna svim stranama u konfliktu. Ko će bolje iskoristiti dobijeno vreme i ostvariti strateške pomake na terenu, pokazaće meseci pred nama. Tek, ukrajinska kriza u mnogo čemu podseća na sirijsku. Ne bi se trebalo iznenaditi ako bude i toliko duga trajala. Samim tim, verovatno će i biti još puno ovakvih sastanaka i pregovora.

Jedino što je izgleda izvesno posle Ženeve, jeste da pitanje Krima svi smatraju okončanim. U ovom prostoru bi se dala tražiti i argumentacija u prilog tezi kako je skup u Ženevi bio uspešan. Zašto? Pa, za Rusiju, ovo je bilo rešeno i pre pregovora. Oko statusa Krima neće biti nikakvog cenjkanja. Međutim, za SAD i pogotovo EU ovo je možda način da se dostojanstveno povuku iz Ukrajine. Da pokušaju da nagovore vlasti u Kijevu da prihvate odlazak Krima, a da zauzvrat ostatak Ukrajine ostane ceo i još plus, da Rusija prizna i prihvati novouspostavljenu ukrajinsku vlast. Ovo otprilike znače i Bajdenove reči, izgovorene posle susreta sa Turčinovim, kako „vlada ima istorijsku šansu da napravi jedinstvenu Ukrajinu“. Jedinstvenu, ali bez Krima.

Ipak, ono što Bajden u ovom trenutku namerno previđa, jesu dve stvari. Prvo, da je duh iz boce pušten i da ga je sada teško vratiti. Krv je pala i teško je očekivati da se „narodne vlasti“ iz Luganska i Donjecka vrate pod nadležnost „jedinstvene Ukrajine“. I drugo, teško je reći šta bi se desilo u zapadnoj Ukrajini posle ovakvog raspleta. U tom delu zemlje red zavode paravojne formacije a broj komada dugih cevi koje se nalaze na ulici niko živi ne može da utvrdi. Prihvatanje „realnosti na Krimu“ može biti uvod u početak velikog obračuna među „zapadencima“, što će u konačnom rezultatu opet dovesti do raspada Ukrajine. Dogovor iz Ženeve, sve ukazuje na to, nije ponudio rešenje. Izgleda je on samo zatišje pred buru.

Fond strateške kulture

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u