Glorifikacijom stranih investicija širi se defetizam u sopstvenom narodu jer smo tobože nesposobni da se sami staramo o sebi
„Kritika neoliberalizma i tranzicije” dr Jovana B. Dušanića, prva je knjiga jednog ekonomiste iz Srbije koja je, posle više od dve decenije, nedavno objavljena u Hrvatskoj. Odluku da je ponudi tamošnjem čitateljstvu zagrebački izdavač objašnjava činjenicom da je neoliberalna teorija poslednjih decenija potisnula sva druga ekonomska mišljenja, a knjigu profesora Dušanića vidi kao „značajan doprinos otporu takvoj okupaciji svesti i afirmaciji alternativnih škola ekonomskog mišljenja.”
Srbija i Hrvatska su, kaže autor, kao i većina zemalja u tranziciji, pod uticajem svetske oligarhije i krupnog kapitala prihvatile neoliberalni program ekonomskih promena. Ovim programom zemlje u tranziciji trebalo je lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolažu i dovesti ih u takvu dužničku zavisnost, dužničko ropstvo, da budu bespogovorni poslušnici moćnih i bogatih. Ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage i tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja. Posledice su poznate: urušene ekonomije, visoka nezaposlenost i ogromna zaduženost, kako građana, tako privrede i države.
Tvrdite da su Srbi i Hrvati žrtve revnosnog sprovođenja mantri iz „Vašingtonskog dogovora” – liberalizuj, privatizuj, stabilizuj. Kako da se vade?
— Moraju da odustanu od pogubne neoliberalne ekonomske politike. Da napustite nametnuti model privređivanja koji se zasniva na (ras)prodaji imovine, zaduživanju i potrošnji uglavnom robe iz uvoza. Sada je u prvi plan isturena nova neoliberalna mantra – strane investicije. Vrši se glorifikacija stranih investicija i ubeđuju nas da sve mora da se čini i na sve da se pristaje kako bi svake godine privukli po nekoliko milijardi evra stranog kapitala. U suprotnom, nema nam opstanka. Tako se širi i defetizam u sopstvenom narodu, jer smo tobože nesposobni da se sami staramo o sebi. U Srbiji se stranim unvestitorima isplaćuju hiljade evra po zaposlenom, daju velike poreske povlastice, besplatna infrastruktura… Postavlja se pitanje: ko u koga više ulaže – stranci u Srbiju ili mi u njih?
Ali ekonomija nam je u ruševinama, država pred bankrotom…
— Zemalje koje su uspele da modernizuju svoje privrede prevashodno su se oslanjale na sopstvene snage. To potvrđuje iskustvo Japana, koji je u modernizaciju krenuo 50ih godina dvadesetog veka, ali i Južna Koreja (i druge manje istočnoazijske zemlje) 60ih, kao i Kina krajem 70ih godina. Impresivan rast njihovih ekonomija počeo je, reklo bi se, u nemogućim uslovima. Japan je iz rata izašao kao poražena država, u Koreji je 50ih godina došlo do građanskog rata i raspada zemlje, a Kini je posle „Velikog skoka” imala „Kulturnu revoluciju” 60ih i 70ih godina prošlog veka. Bile su to nerazvijene zemlje, bez kapitala, sa veoma siromašnim stanovništvom čiji se standard poredio sa afričkim. Južna Koreja je 60ih godina prošlog veka imala dohodak od 82 dolara po glavi stanovnika, dvostruko manji nego Gana – 179 dolara. U modernizaciji svojih privreda ove zemlje su se oslanjale na marljivost građana, malu ličnu i zajedničku potrošnju i visoku stopu štednje.
Kako očekivati da više štedi narod koji je na ivici bede?
— I građani ovih država su na početku modernizacije živeli na ivici bede i sigurno nemaju genetsku sklonost da štede. Učešće štednje u bruto domaćem proizvodu Japana u periodu 1885-1939. godine iznosilo je oko tri odsto, a od sredine 1950ih godina kreće se između 30 i 35 procenata. Ovi narodi su bili spremni da podnesu žrtve za obnovu zemlje. Verovali su svojoj vlasti, jer se država obavezala da obezbedi pravedno učešće svih u plodovima obnove. Postojala je kolektivna svest o odgovornosti za društvo i državu, odnosno odgovorno ponašanje svih socijalnih partnera: radnika, (domaćih) poslodavaca i države. Pravednost u raspodeli bila je čak veća nego u Švedskoj. Poznata su i iskustva zemalja koje su odgovornom monetarnom politikom podstakle privredni rast i novo zapošljavanje bez dodatnog zaduživanja države i privrede. Nažalost, danas u Srbiji vladajuće elite imaju mali interes da podstiču štednju, pošto se to ne može izvesti bez krupne državne vizije, bez jačanja nacionalnog duha, odnosno bez nekog oblika nacionalizma.
Na primer?
— Početkom 30ih godina prošlog veka Nemačka je, pod kancelarem Šlajherom, kreditirala velike investicione projekte izdavanjem menica kojima su isplaćivani domaći izvođači radova i dobavljači. Pošto su menice pokrivene izvedenim radovima, emitovani novac se automatski usmerava u investicije i stvaranje novih materijalnih vrednosti, tako da ne postoji opasnost od inflatornih potresa.
Značili to da bi stranom kapitalu trebalo zauvek okrenuti leđa ?
— Zagovaranje oslanjanja, pre svega, na domaće izvore finansiranja ne isključuje ulaganja stranog kapitala, kao što su koncesije, pa i zaduživanje u inostranstvu, ali bez ekonomskog i političkog ucenjivanja i uz striktno poštovanje zlatnog pravila zaduživanja: da novac uložen u domaću privredu donosi prinos veći od kamate na kredit i da ulaganje povećava izvoz i omogući otplatu kredita. Moramo se osloboditi iluzija da će nam probleme rešavati drugi vodeći računa o našim interesima.
“Pozitivna iskustva” zemalja istočne Evrope
Znači li to da su pozitivna iskustva Irske, Poljske, Mađarske, Baltičkih zemalja… izuzeci?
— Do sada smo često slušali o raznim „privrednim čudima”, odnosno pozitivnim iskustvima zemalja koje su uspešno privlačile strane investicije ali su ona kratko trajala i neslavno se završavala. Setimo se samo argentinskog, mađarskog, baltičkog, irskog… privrednog čuda. Sa druge strane, Poljska je (uz Sloveniju) među zemljama u tranziciji imala najmanje strane investicije. Arhitekta uspešne tranzicije u Poljskoj, G. Kolotko, tvrdi da strane investicije, po pravilu, imaju kratkoročan spekulativni karakter i negativne posledice za zemlje u koje dolaze. Na bazi obimnog empirijskog istraživanja, koje je obuhvatilo evropske zemlje u tranziciji, J. Mencinger je utvrdio da strane investicije, ne samo da ne podstiču privredni rast, nego da među njima postoji čak negativna veza (veće strane investicije – manji rast i obratno).
Nedavno je Komisija za rast i razvoj (nobelovac Majkl Spens je bio na njenom čelu) proučila iskustvo i razvojne modele najuspešnijih svetskih država, koje su u dužem kontinuiranom periodu (od najmanje 25 godina) ostvarile prosečnu godišnju stopu rasta iznad 7 odsto. Iz ovog Izveštaja je vidljivo da su se svi uspešni modeli bazirali na visokoj stopi domaće štednje i investicija, a slično istraživanje, na primeru velikog broja zemalja u razvoju, obavio je i jedan od najpoznatijih svetskih ekonomista R. Radžan (Univerzitet u Čikagu, nedavno izabran za guvernera centralne banke Indije). Njegovo empirijsko istraživanje pokazalo je da su brzi i održivi rast imale samo one zemlje u razvoju koje nisu imale značajnije strane investicije.
Izvor Politika/Fond Slobodan Jovanović, 25. 04. 2014.
