GEOPOLITIKA GRAĐANSKIH RATOVA

MILENKO SREĆKOVIĆ Nadajmo se da je Nemačka nešto naučila iz tragičnih lekcija jer bi...

MILENKO SREĆKOVIĆ

Nadajmo se da je Nemačka nešto naučila iz tragičnih lekcija jer bi njena uloga mogla da bude presudna u sprečavanju rata

Umesto Fon Klauzevicevog opisa rata kao “nastavka politike drugim sredstvima”, treba reći da je politika nastavak rata drugim sredstvima. Čovečanstvo nikada nije izašlo iz sveprisutnog ratnog stanja, koje se uzima kao nešto sasvim prirodno za ljudski rod. Hladni rat nikada nije bio završen; NATO nije rasformiran ni nakon pada gvozdene zavese. Zemlje tzv. Brik saveza (Brazil, Rusija, Indija, Kina) postaju sve snažnije, i odnos snaga među globalnim silama postepeno se menja. Do sada vodeća svetska sila gubi svoj dominantni položaj i na sve načine pokušava da ga zadrži. A ljudska prava su univerzalni trojanski konj; sve sukobljene strane se pozivaju na njih kako bi neprijatelju pomrsili konce.

Zašto nema vojnih pučeva u SAD? Jer tamo nema američke ambasade, kaže se u aktuelnom vicu na temu dugogodišnje istorije zbacivanja režima koji su nepodobni iz perspektive američkih ekonomskih interesa.

Zbacivanje neposlušnih režima, kao i podrška podobnim diktaturama, višedecenijski je sastavni deo američke spoljne politike, koja državnu odbranu i obezbeđivanje ekonomskih interesa zasniva na preventivnim vojnim udarima, ekspanziji, unilateralizmu, hegemoniji, moćnoj obaveštajnoj službi i finansijskom pridobijanju saveznika.

Da bi se razumeo nedavni ukrajinski puč, kaže Nikolas Dejvis, autor čuvene knjige Naše okrvavljene ruke – američka invazija i uništenje Iraka, potrebno je staviti ga u istorijski kontekst. Ovo je od 1953. godine najmanje osamdeseti put da su SAD u stranoj državi organizovale pučeve, bilo uspešne, bilo neuspešne.

Dejvis pominje procureli presretnuti razgovor koji pokazuje da su pučisti bili u bliskom kontaktu sa ambasadorom Džefrijem Pjatom i Viktorijom Nuland, pomoćnicom državnog sekretara SAD. Takođe navodi izjavu bivšeg ukrajinskog šefa bezbednosti Aleksandra Jakimenka, prema kome su organizatori puča “u suštini živeli u američkoj ambasadi, boravili su tamo svaki dan”.

iran1953

OD IRANA DO UKRAJINE

Ovakva politika počela je kada je predsednik Ajzenhauer otkrio da CIA u Iranu može da zbaci izabranu vladu, koja je odbila da žrtvuje budućnost svog naroda radi zapadnih trgovinskih i geopolitičkih interesa. Većina američkih pučeva dovela je “do ozbiljne represije, vansudskih pogubljenja, torture, korupcije, ekstremnog siromaštva i društvene nejednakosti, kao i sabotiranja narodnih demokratskih težnji. Male su šanse da će plutokratska i ultrakonzervativna priroda snaga koje su SAD dovele na vlast u Ukrajini biti izuzetak”, kaže Dejvis.

Evropska unija je u novembru 2013. zatražila od Ukrajine potpisivanje sporazuma o slobodnoj trgovini koji bi ugrozio ukrajinske ekonomske interese. Prema Dejvisu, Ukrajina, kao najveći proizvođač sira i živine, mogla bi da izvozi samo pet, odnosno jedan odsto ovih proizvoda u EU, dok bi zapadne firme Ukrajinu koristile kako bi Rusiju preplavile jeftinim proizvodima iz Azije, što bi Rusiju nateralo da zatvori svoju granicu sa Ukrajinom na štetu industrijskog razvoja istočne Ukrajine. Kada je ukrajinski predsednik Viktor Janukovič odbio potpisivanje tog sporazuma, prozapadne desničarske grupe u Kijevu pokrenule su ulične proteste, koji su u januaru 2014. postali nasilni, kada su neonacistička partija Svoboda i Desni sektor potpuno preuzeli kontrolu nad masom.

Desni sektor, koji delimično finansira ukrajinskas dijaspora, mogao bi biti kreacija CIA. “Nasilni desničarski protesti oduvek su bili deo američke strategije za zbacivanje nepodobnih režima”, zaključuje Dejvis. “Širenje nasilja na ulicama je svesna strategija za stvaranje vanrednog stanja kao opravdanja za zbacivanje izabrane i ustavne vlade i preuzimanje vlasti”. Kada je u Iranu 1953. godine izbilo nasilje na ulicama a stotine ljudi izgubilo svoje živote, Mohamed Mosadek je podneo ostavku kako bi zaustavio krvoproliće, nakon čega je Zapad opet uspostavio svoje vlasništvo nad naftnom industrijom, koju je Mosadek prvobitno nacionalizovao.

Ako eskalira građanski rat u Ukrajini, biće zločina na svim stranama. Suštinska odlika rata – bez obzira na period u istoriji, civilizacijska dostignuća ili vojničke kodekse časti i principe ponašanja u ratu – sastoji se u ubijanju što većeg broja neprijatelja (i civilnog stanovništva). Vojske ubijaju nemilosrdno bez obzira da li se radi o okupatorskoj nacističkoj vojsci ili oslobodilačkoj Crvenoj armiji. Stoga ko ne učini sve moguće da spreči početak rata ili sabotira mirovne pregovore, kao na primer one u Rambujeu pred NATO bombardovanje Jugoslavije, snosi najveću odgovornost i za potonja ratna zlodela. Huškačka politika američkih i evropskih zvaničnika i podsticanje “antiterorističkih” akcija ukrajinske vlade gurnuće Ukrajinu u pakao građanskog rata. Indikativno je da je ta “antiteroristička” akcija usledila odmah posle nedavne posete šefa CIA Kijevu.

sarajevorat01

NENAUČENA LEKCIJA RATA U BOSNI

Vojne intervencije međunarodnih sila, koje se opredeljuju za jednu od strana religiozno-sektaških sukoba, samo raspiruju već započete ratove i povećavaju bilans njihovih žrtava. Za mnoge je takav intervencionizam počeo već tokom rata u Bosni.

Mik Hjum, urednik britanskog časopisa LM, koji je kritikovao medijsko izveštavanje o tadašnjim događajima i protivio se demonizaciji Srba, smatra da je Bosna bila prelomna tačka, kada su zagovornici intervencije – “laptop bombaši” – izdejstvovali da Zapad zarati sa Srbima kako bi se oni osetili moralno superiornim. “Od tada postoji snažna prointervencionistička atmosfera u zapadnjačkoj politici”.

Brendan O’Nil, autor knjige Od Bosne do Beslana: kako Zapad širi Al-Kaidu, tvrdi da su SAD snabdevale oružjem hiljade mudžahedinskih boraca i slale ih u Bosnu. Dodaje još da i simpatizeri zapadnih vojnih intervencija i antizapadni politički islamisti vode zajedničko poreklo iz ovog konflikta, u kojem su bili saveznici: i za jedne i za druge to nije bio građanski rat, već isključivo srpska agresija – a Srbi su kroz proračunatu medijsku histeriju izjednačavani sa nacistima.

Faisal Devji u svojoj knjizi Džihadski pejzaži tvrdi da je savremeni džihad “više proizvod medija nego bilo koje lokalne tradicije, situacije, škole ili frakcije muslimanskih zvaničnika… Sam džihad može biti viđen kao izdanak medija, skoro u potpunosti sastavljen od unapred iskonstruisanih medijskih tema, slika i stereotipa”.

O’Nil takođe smatra da su mnogi mudžahedini bili podstaknuti da se uključe u bosanske sukobe upravo pristrasnim medijskim izveštavanjem levo-liberalnih zapadnih novinara. Mnoga svedočenja arapskih boraca otkrivaju da su otišli u Bosnu nakon što su videli “izveštaje američkih medija o logorima za silovanja” ili pročitali o “genocidu” u Bosni i “kampovima u kojima su srpski vojnici sistematično silovali hiljade muslimanki”. I zapadni invervencionisti i radikalni islamisti dobili su u Bosni svoj moralni podstrek i postali militarizovani i internacionalizovani. Kao rezultat svoje borbe protiv “zlih” Srba, počeli su da sebe smatraju ratnicima “dobra”, koji u svojoj borbi ne moraju poštovati zastarela pravila međunarodnog prava, kaže O’Nil.

snipers-ukraine

ŠTA DA RADI SRBIJA?

U Haškom tribunalu nedavno je bivši pripadnik specijalne jedinice policije BiH, koja je obezbeđivala Izetbegovićevo predsedništvo, izjavio da je u Sarajevu sprovedena takozvana “operacija sa lažnom zastavom” (false flag) kako bi se protivnička strana optužila za bombardovanje pijace Markale i ubijanje civila i podstakla intervencija međunarodnih sila. I norveški profesor Oto Tunander, istraživač Mirovnog instituta u Oslu, takođe potvrđuje da mu je ovo posvedočeno iz više izvora u NATO.

Na nedavno ugašenoj fejsbuk stranici Vijesti Ummeta, koja je služila regrutovanju balkanskih Muslimana za ratovanje na strani sirijskih pobunjenika, svaka vest o smrti pripadnika Hezbolaha i Šiita koji ratuju na strani regularne sirijske vojske, proslavljana je u dugačkom nizu komentara čitalaca. Šiiti su predstavljani kao lažni Muslimani, koje treba ubijati bez oklevanja. Religiozno sektaštvo, već viđeno u sukobima na teritoriji bivše Jugoslavije, u Siriji je preraslo u sektaštvo unutar jedne iste religije.

Valentin Icko, Visoki predstavnik EU u BiH, najavljivao je vojnu intervenciju da bi se zauzdali nedavni socijalni protesti u Bosni, dok austrijski diplomata Sebastijan Kurc smatra da je potrebno ukinuti kantone, tobože zabrinut zbog njihovih prevelikih izdataka. Obojica promovišu politiku koja nije u skladu sa željama naroda BiH i ni na koji način ne pomažu rešenju teške socijalne krize zbog koje su protesti i počeli. Suviše je to neodgovorno i nesuvislo od ovih austrijskih građana na stogodišnjicu Sarajevskog atentata i Prvog svetskog rata.

Nadajmo se da je Nemačka nešto naučila iz tragičnih lekcija Prvog i Drugog svetskog rata jer se čini da bi njena uloga u ovom trenutku mogla da bude presudna u sprečavanju ulaženja u otvoren sukob sa Rusijom oko Ukrajine. To traži i čuvena novinarka i feministkinja Alis Švarcer, podsećajući da je ne tako davno nacistička Nemačka napala Rusiju, ubijajući milione dece, žena i muškaraca.

Nemački ministar spoljnih poslova Frenk-Valter Štajnmajer je najveći zastupnik saradnje između Nemačke i Rusije i pragmatičnog stava prema Putinu, koji na prvo mesto stavlja osnaživanje ekonomske saradnje između dve zemlje. To je politika naslednica “nove istočne politike” Vilija Branta, koja je imala za cilj uspostavljanje bolje saradnje između Zapadne Nemačke i Sovjetskog Saveza i koja je za posledicu imala smirivanje tenzija i stabilniju Evropu. Srbija takođe ne treba da se opredeljuje za sukobljene strane u ukrajinskom sukobu, već da da svoj doprinos umirivanju tenzija sa jasnom porukom da novi rat u Evropi nikome neće doneti ništa dobro.

Autor je predsednik Pokreta za slobodu

Svet
Pratite nas na YouTube-u