Lompar osnovano pita „Politiku“: „Da li je na delu težnja da srpsko stanovište podvedemo pod antisemitizam?“
Prema nama je sudbina duboko nepravedna. Da se za ovu priliku osvrnemo samo na geografiju i tradiciju. Da se geografski graničimo sa Rusijom, sada bi nam bilo lako, baš kao što je Ukrajincima.
Prvo bi glatko odbili oko 23 milijarde dolara ruske pomoći godišnje. Bio bi to pravi gest koji bi u EU umeli da cene. To je pokazala i Amerika jer je precizno izbrojala da su na Ukrajince u poslednjih četvrt veka potrošili skoro pet milijardi dolara.
Da smo im bliži, i mi bismo, po ukrajinskom receptu, ušli u direktnu konfrontaciju s Rusijom. Baš kao i Crna Gora, i mi bismo rezolutno zahtevali prijem u NATO. Zabranili bismo ruski jezik i otpočeli otvorenu diskriminaciju svih Rusa.
Zbog naše udaljenosti od ruskih granica, i manjka Rusa, mi ovakvu priliku nemamo. Krajnje nepravedno. Što je još gore, ne ispunjavamo ni drugi uslov, jer nemamo, za razliku od Ukrajinaca, nikakvu fašističku ili nacističku tradiciju, nemamo nikakav antisemitski pokret, niti tu tradiciju zvanično slavimo ili afirmišemo. Niko naš ne ostavi kosti jurišajući sa trupama Vermahta na Staljingrad. Sada vam je već jasno o kakvoj je sudbinskoj nepravdi i hendikepu reč. Jer, sada je neopozivo i definitivno to jasno – mi nemamo prilike ni osnova da se ozbiljno konfrontiramo pa i zaratimo sa Rusijom.
Da nam spletom nesrećnih okolnosti ovo nije onemogućeno, i da nam je pružena prilika, došao bi, ne samo u Kijev, nego i ponovo u Beograd, sam američki potpredsednik Džo Bajden i obećao bi nam čitavih 50 miliona dolara! Ej, 50 miliona dolara! Šta bi se sve kod nas dalo uraditi sa ovolikim parama, ne možemo ni da zamislimo. Američka pomoć Srbiji se ovako svodi samo na finansiranje brojnih nevladinih antisrpskih organizacija i njihovu stalnu bojevu gotovost, poneki džip, i jedan gumeni čamac.
Ali nije za nas baš sve izgubljeno jer ako ne možemo da zaratimo sa Rusijom i izvršimo nasilnu diskriminaciju Rusa zbog narečenih objektivnih okolnosti, mi bar možemo da osujetimo izgradnju Južnog toka kroz Srbiju, ili ga našim aktivnim ignorisanjem možda preusmerimo na Rumuniju.
Ali, realno, šta mi za to možemo dobiti od Amerike? Ako su Ukrajincima i onolikoj Ukrajini za antirusko ratovanje dali 50, mi možda možemo zakučiti jedva desetak miliona i ni dolar više. To je ta vekovna nepravda koju mi moramo da podnosimo.
Ali malo smo se zaleteli kada smo rekli da u Srbiji nema žive tradicije antisemitizma. Nedavno je naš najstariji dnevni list „Politika“ u svom Kulturnom dodatku ukazao na antisemitsku ideološko-političku pozadinu knjige Nebojše Vasovića „Zar opet o Kišu?“ Prvo se u napadačkom tekstu profesora Tihomira Brajovića na pomenutu knjigu, u kontekst antisemitizma, „bez ikakvog ličnog udela“ i bez ijednog razumnog razloga, nasilno i potkazivački, smeštaju Nagrada „Nikola Milošević“ i profesor Milo Lompar kao predsednik žirija. Zatim „Politika“ odbija da objavi njegov odgovor, navodno zbog dužine teksta i njegovog nepristajanja da ga skrati. A reč je, u stvari, o doslednosti u brojnim napadima na ovog autora, napadima zbog njegovog „neodstupnog zagovaranja srpskog stanovišta u našoj kulturnoj politici“. Lompar osnovano pita „Politiku“: „Da li je na delu težnja da srpsko stanovište podvedemo pod antisemitizam?“
Čitaoci „Pečata“ mogli su se o tome podrobno informisati čitajući Lomparov tekst u broju od 11. aprila ove godine. Argumentovano su otvorena pitanja obnove „javnog političkog potkazivanja“, „medijskog linča“ i duha „denuncijacije“, zabrane održavanja i politički motivisanog otkazivanja već zakazanih tribina o knjizi od „Politike“ optuženoj za antisemitizam. Postavljena su načelna pitanja o „aktuelnoj kulturnoj orijentaciji ¸Politike‘“. Ukazano je na pojave „nacionalne diskriminacije“ samog Lompara preko objavljivanja pisama čitalaca. Začuđujuće je što je tu izostala žestoka reakcija glavne urednice Ljiljane Smajlović, koja je inače više nego hipersenzibilna, bar mi u „Pečatu“ znamo, kada su takve pojave u pitanju. Ukazano je i na svojevrsno poimanje polemičke ravnopravnosti „Politike“ kroz pravilo pet na jednog.
Lompar je napisao i sledeće: „Tako izgleda svet u kome je za glavnog urednika ‘Politike’ – u svim vladama naših nacionalnih stranaka, valjda kao garant nekih interesa značajnijih od stranačkih i nacionalnih – postavljena osoba lišena svesti o kulturi“. Nijedan od ovih navedenih, ni drugih problema nije zavredeo bilo kakav odgovor „Politike“ ili bar urednice njenog Kulturnog dodatka. „Politika“ se odlučila za potpunu diskriminaciju profesora Lompara, pa i „Pečata“, baš kao i pre toga „Srpskog književnog lista“ u kojem je Milo Lompar objavio stavove koje je Brajović politički i ideološki potkazao na stranicama najstarijeg dnevnog lista. „Kulturno-politička akcija ¸Politike‘“ je demonstracija poznate matrice po kojoj treba potegnuti najteže diskvalifikacije, a pre svega onu o antisemitizmu, pa zatim uz lažni izgovor zabraniti odgovor napadnutom, a onda sve što on čini prećutati, ignorisati, minimalizovati i ne odazvati se uopšte na bitna i važna pitanja i probleme. To je pravi način da se osujeti kritička javnost i da se onemogući da u fokus javnog interesa dođu centralne nacionalne teme naše kulture a posebno ne ona o srpskom stanovištu.
Moglo bi se možda zaključiti da je tu reč o nekoj posebnoj vrsti neodgovorne doslednosti. Ali nije tako. Pravi dokaz da nije reč o pomenutoj doslednosti jeste sve ono što se dešavalo oko izvesnog Ištvana Kaića i njegovog teksta „Treći metak Branke Prpe“ objavljenog u „Politici“. Tu se nije štedelo na prostoru i karakterima. Tu nije bilo skraćivanja. Kada su svetlosti i senke drugosrbijanskih i „sabljarskih“ unutrašnjih sporenja i sukoba u pitanju, „Politika“ ne žali prostor. To mora postati centralna nacionalna tema. Tu ima mesta za čitave dosijee iz kojih se može doći do dragocenih saznanja o „veridbama sa jednom našom poznatom umetnicom“ ili o seksualnom ili ljubavnom „tadašnjem partnerstvu“. Tu se, u neposrednoj vezi sa Milanom Veruovićem i Brankom Prpom, na karakterističan način, pominje i „treći metak“ . Naravno, tu je i „politička pozadina“ i „legalizam“ u opakom ili posprdno ciničnom kontekstu.
I tek sada razumemo zašto u „Politici“ nema prostora za neskraćenog Mila Lompara i sve druge bitne ovde pomenute teme koje se ignorišu i izbegavaju. Na taj način se i Lomparovom ekskomunikacijom postavlja rampa drugim tobožnjim ekskomunikacijama („Ekskomunikacija Ištvana Kaića“) i brani „ono parče slobodne teritorije koje danas štitimo ovde u ¸Politici‘“, kako bi to rekla glavna urednica ovih novina.
Kada je reč o „trećem metku“, više je nego zanimljivo i u vezi s tim značajno razmotriti i pojam kredibilnosti. Novim izlivanjem drugosrbijanstva na magistralni srpski put, i pokušajem da se od toga napravi naše centralno pitanje, najnekredibilniji svedoci postaju Veruović, koji je „primio“ metak prilikom Đinđićevog ubistva, i Branka Prpa, koja je bila neposredno uz Ćuruviju kada je ubijen i koja je „primila“ udarac u glavu.
Malo je previše, čak i za ovako zaluđenu i sluđenu zemlju.
Izvor Pečat/Intermagazin, 27. 04. 2014.
