D. MARJANOVIĆ
Šta muči Džona Kerija, zar narodi sveta ne zaslužuju globalnu medijsku demokratiju?
Tek pojavom i masovnim širenjem dostupnosti interneta može se eventualno govoriti o nekakvim počecima medijske i informativne demokratije. Sve pre toga zapravo je bilo mračno doba. Kao što je u Srednjem veku postojala represija prema naučnim istinama i dokazima, sve donedavno postojala je globalna represija protiv informacije.
Situacija je daleko od idealne, i dalje živimo u svetu gde se vrši medijska diskriminacija. Diskriminirajući državni podsticaji, pristranost oglašivačke industrije, zakoni i brojni drugi faktori su na snazi kako bi se jednoj podobnoj grupi medija olakšao rad, dok se drugi nastoji ugušiti raznim direktnim i indirektnim metodama.
Ipak, širenjem interneta slomile su se pojedine barijere koje su bile na snazi decenijama. Sama ta činjenica će neminovno u bliskoj budućnosti dovesti do pokušaja cenzure i novih represija. Dovoljno je samo videti šta se trenutno događa u jednoj Turskoj, gde se čak i opšteprisutni kanali poput Twitter-a i Youtube-a blokiraju na političkoj osnovi.
Ali, dok postoji ikakvog načina, nezavisni glas će nastojati da dopre do javnosti. Internet zaista jeste revolucionarno oruđe, ali ne treba imati iluzije. Informacijom i dalje dominiraju globalni i lokalni mainstream mediji, kojima se omogućuje dominacija putem pomenutih metoda.
Ovo je ujedno i odličan primer licemerja koje vlada u aktuelnim državnim sistemima. Kapitalizam vlada u domenu nezavisnog novinarstva, ono se mora boriti sa svim tržišnim strujama, dok za velike medije vlada socijalizam. Oni se finansiraju, spasavaju, podržavaju i često šire upravo zahvaljujući novcu poreskih obveznika. U ravnopravnoj tržišnoj utakmici pozicije bi već u samom startu bile nepravedne, ali možemo samo zamisliti magnitudu nepravde kada jedna grupa mora opstajati prema zakonima kapitalističkog modela, dok druga uživa sve blagodeti socijalizma i obezbeđene egzistencije pod patronatom države.
KERI PROTIV RUSSIA TODAY
To ne vredi samo za medije, već za gotovo svako poslovanje. Odličan primer su banke, koje bi navodno trebalo da budu temelj kapitalističkog sistema, dok se u stvarnosti spasavaju “socijalističkim” metodama. To je najpokvareniji model koji možemo imati a svodi se na – “socijalizam za nas, kapitalizam za vas”.
Ako pogledamo medijsku situaciju na globalnom nivou, ona se uveliko pretvara u rat između Istoka i Zapada, a kriza oko Ukrajine postaje snažan katalizator tog sukoba. Američki državni sektretar Džon Keri žestoko se obrušio na ruski državni kanal RT, optuživši ga za plasiranje propagande.
“Državno sponzorisani propagandni megafon ruska mreža RT postavljena je da promoviše fantazije predsednika Putina o tome što se događa na terenu u Ukrajini. Gotovo sav svoj program podredili su propagandi i izvrtanju činjenica o tome što se događa ili ne događa u Ukrajini”, istaknuo je Keri.
Nezgodno je kad takve komentare daje Džon Keri ili bilo ko iz SAD. Za Kerija i njemu slične pravo novinarstvo je ono koje samo prepričava i podržava njihove stavove, nešto poput cele palete američkih medija, koji se razlikuju samo u finesama domaće političke scene, dok su prema spoljnim pitanjima savršeno sinhronizovani bez ikakvog oprečnog stava.
U SAD su se medijske korporacije stopile u nekoliko gigantskih transnacionalnih korporativnih tela. Svako novo stapanje bilo je dodatni udarac medijskoj demokratiji u SAD. Osim toga, američka reakcija na nepodobne medije uvek je bila agresivna i žestoka. Dok je katarski državni kanal Al-Džazira još osuđivao američke invazije početkom prošle decenije, osetili su svu silu američkog neslaganja. Kancelarije Al-Džazire u glavnom gradu Avganistana uništeni su u raketiranju američkih snaga 13. novembra 2001. Istu sudbinu dve godine kasnije, 8. aprila 2003, doživela je i njihova kancelarija u Bagdadu, kad je u američkom raketiranju ubijen novinar Tarek Ayoub. Efilasan metod? Možda, jer danas su stavovi američke spoljne politike veoma slični katarskoj državnoj televiziji. Ali rusku državnu televiziju ne mogu, barem za sada, ućutkati raketama.
MEDIJSKA DEMOKRATIJA U SAD I RUSIJI
Uprkos korporativnoj dominaciji provladinih medija u SAD, medijska demokratija je tamo ipak, za sada, snažnija nego u Rusiji. Nijedan nepristrasni posmatrač ne može tvrditi da je Rusija oličenje medijske demokratije. Moglo bi se konstatovati da je znatno lošija medijska scena u Rusiji rezultat američke agresivne politike i upumpavanja novca u disidentske organizacije, ali to nije neki izgovor. Prema organizaciji Reporteri bez granica u njihovom izvještaju o slobodi medija iz 2013, Rusija se nalazi na veoma lošem 148. mestu od ukupno 179 zemalja obuhvaćenih istraživanjem. Ali neki bi zaključili – nesumnjivo zahvaljujući dominaciji američkih medija – da se SAD verovatno nalaze u prvih pet, što ne bi bilo tačno. SAD su na 47. mestu. Neke od medijski slobodnijih zemalja od SAD su Bocvana, Gana, JAR, Papua Nova Gvineja, Namibija, Tanzanija, Niger, Jamajka. Vrh lestvice zauzimaju evropske zemlje, naročito skandinavske. To ne znači da su ove zemlje prepoznate po svojoj objektivnosti, već po medijskoj slobodi, drugim rečima – u jednoj Namibiji mediji će slobodnije izraziti svoj stav nego u SAD. Ali, s druge strane, u SAD ćete znatno lakše izraziti svoj medijski stav nego u Rusiji, koja se nalazi svega par mesta ispred jedne Turske, koja je za vreme vladavine Erdogana postala pojam represije protiv slobode novinarstva.
To je što se tiče lokalne situacije, ali, ako gledamo globalno, imamo jednu sasvim drugačiju arenu, u kojoj su do sada SAD imale apsolutnu dominaciju, koju su sada ugrozile veliki medijski državni aparati kao što su ruski RT, iranski Press TV, a i kineski državni kanali postaju sve uticajniji mada se Kina nalazi na gotovo samom začelju medijskih sloboda, na poziciji 174. od 179.
Ako nadolazeći državni kanali i imaju cilj da promovišu stajališta svojih država, a imaju, znači li to da su nerelevantni? Po kojoj logici? Pa američki kanali – mada u privatnom vlasništvu provladinih korporacija – promovišu isključivo američka stajališta već decenijama. Osim toga, činjenica da državni kanal plasira informacije krojene u skladu sa svojim agendom, ne mora da znači da su te informacije same po sebi netačne. Zapravo, zavisi od situacije. U kontekstu ukrajinske krize bilo bi glupo i naivno na prvu verovati svim informacijama koje stižu od ruskog RT jer je jasno da u ovom slučaju RT ima zadatak da svim silama brani agendu zbog koje i postoji. Ali, kad novinari RT pokrivaju proteste nezadovoljnih radnika u zemljama EU ili Occupy Wall Street, proteste u SAD, često su jedina međunarodna TV kuća koja to čini, dok se zapadni mediji ponašaju kao da se ništa ne događa. Zaključak je jednostavan: treba nam što više međusobno kontradiktornih globalnih medija ako želimo bolju globalnu medijsku demokratiju. Što ih je više biće sve oprezniji da plasiraju izmišljotine zbog straha da će ih ovi drugi raskrinkati.
DIVERSIFIKACIJA JE USLOV
Razumljivo je da je Džon Keri ljut i frustriran popularnošću RT i čudi da još nije krenula represija protiv tog kanala kao što je u Evropi gušen satelitski signal iranskog Press TV. Oni koji se iza tih poteza kriju činjenicom da u Iranu ne postoji medijska sloboda su licemeri koji ne umeju da se nose sa oprečnom informacijom i deluju silom, a to nema nikakve veze sa demokratijom. Lokalna i globalna medijska demokratija su dve različite stvari, isto kao i lokalna i spoljna politika. Nešto što je loše lokalno ne mora biti loše globalno. U politici svakako imamo takve primere, recimo libertarijanski pokret u SAD – on je za lokalno stanovništvo sigurno loš jer često promoviše “kapitalizam na steroidima”, ali za spoljnu politiku je itekako pozitivan jer poziva na prekid svih američkih vojnih intervencija.
Keri je u pravu kad kaže da RT promoviše prokremaljske stavove, ali, ako želi da to nazove propagandom, onda isto vredi i za njegove CNN, FOX News, ABC, MSNBC i druge. A, ako ima neki poseban prezir prema državnim kanalima, mogli bi ga pitati šta misli o jednom BBC, možda najvećem državnom kanalu na svetu.
Uprkos čestoj pristrasnosti njihovog izveštavanja, niko razuman ne želi gašenje CNN ili BBC. Medijska demokratija na globalnom nivou može da postoji samo kroz široki medijski diverzitet. Da je Keri veliki demokrata, što očito nije, zazivao bi nove RTove i prestvove jer trenutno je globalna medijska scena i dalje u velikoj dominaciji američkih medija. Ali to bi uskoro moglo da počne da se menja – kineski globalni mediji tek stupaju na scenu a uskoro se očekuje da i Brazil postane međunarodni glas sa kanalom na engleskom jeziku, pa čak i kubanska engleska verzija kanala Prensa TV ima svoju ulogu u globalnoj medijskoj demokratiji.
SAD reaguju agresivno jer se nalaze pred gorkim periodom prihvatanja činjenice da su brojni njihovi monopoli ugroženi, od medijskog, ekonomskog do valutnog. Pravi izazov za sve izazivače biće kako da povećaju globalnu demokratiju, a da najveći monopolista novu konkurenciju ne počne da guši sirovom silom. To je ujedno i najveći razlog zašto je kriza u Ukrajini toliko opasna. Sukob između jednopolarnog i multipolarnog sveta oseća se već na svim nivoima, i to je suština ovih tenzija, pa i medijskih ratova i neprikladnih izjava kojima smo svedoci.
