STIGLO JE VREME APOSTOLA BEDE

MILE MILOŠEVIĆ Epitaf za epohalni neuspeh neostvarene epohe kojoj je Vojislav Koštunica bio simbol...

MILE MILOŠEVIĆ

Epitaf za epohalni neuspeh neostvarene epohe kojoj je Vojislav Koštunica bio simbol svih nas koji smo hteli takav svet

Kada je došao Vojislav Koštunica? Onda kada smo poželeli da se zavši epoha stvaranja viška istorije jer smo smatrali da je neki kompromituju. Šta nam je obećao Vojislav? Dosadno društvo! A ono što nismo shvatili tada shvatamo danas. Da se iz istorije može i samo izaći. A mi smo jednostrano iskoračili iz nje. Ispali. Punktum.

Bili smo istorijski, a onda politički mrtav narod. I samo još možemo čekati svoje onespokojavanje. Na groznicu, ličnu, stranu našem biću, jednostavnih i prostodušnih duša. Da postanemo još i više u dobru i u zlu proterani, sami. Bez svesti o kolektivitetu, bez Boga. Učeni će detinjasto reći da je to zbog iskustva lošeg rada istorije, ali ne i duša jer i u lavirintu se zna zašto je to tako. Kako se postaje bahat i tup, zao i sebičan.

Prati nas to dugo. Samo dođe vreme kad se razotkrije, ogoli, i viđeni su samo takvi ljudi. Njihovo je vreme. Ali sad izgleda da od nas više neće dolaziti ovo drugo.

Kad učeni objašnjavaju odsustvo sabornosti i neučene reči, kojih se groze, oni se bave posledicama loše istorije kao strukturnim razlozima slabosti sistema jer su svi više i manje važni ljudi okrenuti kratkoročnim ciljevima i ličnim interesima – zemnim.

apokalipsajahaci

Kako onda da i oni ne budu na pravoj strani. A nisu nikad. Ne razumeju zašto je naopako. Ne kažu što ne mogu razumeti da se takav sistem i takva ličnost kratkoročno potiru, nikako se ne pomažu. Nerazumevanje duše, koju su prebrisali u formulama, kao i biće. Grokću i sami protiv neoliberalizma, a nameću iste metaokove. Jednu te istu ideološku koprenu bešćutnog i sistema bešćutnosti individue, koja je u svoju mrežu, kao veliki okvir svemu, ulovila čitav Zapad.

Biće tome dugo, otkako me Delez uhvatio jednom rečenicom o besmislenom baš bezvrednom životu neke čistačice. Tako se govori francuski, pisoarski, o strahu od besmislenog i bezvrednog života – od pukog bića i bivanja. I onda mi prolaze slike života ljudi, posebno svih tih staraca koji čekaju u svojim stanovima. Mogu da čekaju, i znam sad da više neće biti tako.

Došlo je doba onespokojavanja, do srži, banalnostima. Naivno je stigla groznica. Došao je Zapad. Stiglo je vreme težačko, a ne plemenito. Pašće porobljavanje duha i tela stalnim pijačnim uznemiravanjima. Banalnostima i trivijalnostima onespokojeno preživljavanje, a, uz sakralizaciju metodologije, i aparata izopštavanja. Stigli su apostoli bede, koji svoja božanstva i ne poznaju. Stiglo je doba obećanja raspoloženja, garantovanja onespokojavanja. Groznica. Tako nisko nikad nije živeo ni jedan seljak sa prirodom.

Vreme Vojino se završilo, a stiglo je ovo novo. Vreme koje je ne samo protiv nas, čije je vreme on zastupao, to dosadno samo vreme bića. Promenilo se, i mi više nismo u istoriji – zašto se danas baš ništa ne pamti – nego smo u histeriji. Groznica nespokoja za sve nas, za sve naše dane. Takav je ovaj novi dan, kome smo pristupili bezistorijski, naivni kao vernici, ali ne i nevini jer smo izdali samo biće. A stekli smo puninu groznice.

Više ga nećemo susretati, nego samo kao akrobati iz cirkusa. Kao odjek. Da, i Voja bi sada samo mogao da ima ulogu Don Kihota jer je sve naše vreme preostalo samo kao vreme pisca.

Politika
Pratite nas na YouTube-u