resetnjikovbeograd

LEONID REŠETNjIKOV: NIJE JASNO ZAŠTO SRBIJA PO SVAKU CENU TEŽI U EU?

Na Balkanu za nas važna dva faktora: to su Bugarska i Srbija. Sad je...

Na Balkanu za nas važna dva faktora: to su Bugarska i Srbija. Sad je veoma važno da li će Bugarsku uplašiti ili ne. Moj lični stav je da će pokleknuti

Pokušaću da formulišem osnovne teze o spoljnopolitičkom delovanju Rusije na evropskom, balkanskom i azijskom pravcu.

Ruska spoljna politika polazi od činjenice da je u toku proces preformatizovanja sveta i političke situacije posebno. Rusija ocenjuje da se svetska politika i ekonomija, kao i svetski kapitalistički sistem, nalaze u dubokoj krizi i da sam sistem i mehanizam funkcionisanja tog sistema ne omogućuju da se izađe iz krize, da se krene napred, jer sam sistem ne omogućuje da se kapitalizam dalje razvija.

Zapadne zemlje, a pre svega SAD, stalno traže snagu i mehanizme koji bi mogli oživeti njihov politički sistem i omogućiti mu da se kreće dalje.

Na tom putu se sada pojavljuju pretnje poput narastanja kineske moći s jedne strane i ruske sile koja se vraća u svetsku politiku kao svetska sila.

Mi ne shvatamo ozbiljno Obaminu izjavu da je Rusija regionalna sila. To je neozbiljna izjava zato što se za rešavanje bilo kog svetskog problema Amerikanci obraćaju nama. Na primer: zbog Irana se obraćaju Moskvi i govore – odustanite od podrške Iranu i mi ćemo rešiti taj problem. Kada je u pitanju Sirija, opet govore – odustanite od podrške Asadu i mi ćemo rešiti taj problem. I sada, kada je reč o Ukrajini, opet se obraćaju nama.

Dakle, svaki problem koji nastaje – njegovo rešavanje ide preko Rusije. Jer, i osvajanje Arktika – opet problemi, a rešenje – takođe preko Rusije.

Za SAD i njihove saveznike Rusija ostaje dopunski faktor, ovog puta za Kinu.

Sada u potpunosti postaje vidljivo da SAD žele da Rusiju gurnu na rub svetske politike, kao što su uspeli `90-tih godina prošlog veka. Zato i Ministarstvo inostranih poslova RF i naši analitičari registruju takvu politiku prema Rusiji.

Želim posebno da istaknem da u ukrajinskoj krizi vidimo da joj u  celini doprinosi isključivo Vašington, a da je cilj te krize – promena geopolitičke i vojno-strateške situacije u južnom delu Rusije. Radi toga se sve ovo čini.

Zato je sva spoljna politika Rusije do ukrajinske krize podsećala na šetnju po kiši za vreme koje smo se trudili da prođemo između kišnih kapi.

Kada bi dolazilo do nekih sukoba sa SAD, bilo je potrebno odbraniti naše interese i manevrisati i kada je reč o Bliskom Istoku i Siriji, o obezbeđivanju energetskih projekata – Južnog toka, ili o odnosima sa Iranom. Drugim rečima: stalno smo manevrisali da ne bi došlo do direktne konfrontacije koja nam uopšte nije bila potrebna.

Međutim, situacija se naglo izmenila posle nasilnog svrgavanja zakonite vlade u Ukrajini i dolaska na vlast pučističkih snaga. Da, situacija se naglo promenila!

Nedavno je ministar inostranih poslova Rusije, Sergej Lavrov, rekao da odustajemo od upotrebe termina „partneri” kada je reč o SAD i nekim evropskim zemljama. Uvek smo govorili da su to naši „partneri”, a sada napuštamo tu tezu jer se radi o neprijateljskim odnosima prema Rusiji.

Na evropskom pravcu imamo veoma tešku situaciju.

Verovatno je naš predsednik najveći proevropski lider Rusije, počev od 1918. godine. On je iskreno želeo i želi razvoj ekonomskih, političkih i kulturnih odnosa sa Evropom.

Pogledajte poslednjih 14-15 godina: tolikog evropskog prisustva u Rusiji nikada nije bilo. Posebno nemački i italijanski biznis imaju ogroman udeo u Rusiji. Oni imaju ogromne prihode od saradnje sa Rusijom. Radi se i o veoma aktivnom kulturnom prisustvu Nemačke, Italije i Francuske. To je veliko prisustvo i u ljudskim odnosima i dimenzijama.

Ma gde da pođeš i otputuješ u Rusiji i ma koliko to bilo udaljeno – uvek nailaziš na nemačke ili francuske biznismene, političare i politikologe. Po čitavoj ogromnoj Rusiji: u Čeljabinsku, Irkutsku, na Uralu, svugde osetiš to prisustvo.

Dakle, sve ove godine smo aktivno razvijali odnose sa evropskim zemljama, ali se sada situacija naglo menja zbog politike Sjedinjenih Država prema Ukrajini i njihovog pritiska na sve evropske zemlje, nezavisno da li su ili nisu članovi EU. Vrši se pritisak da se te zemlje pridruže sankcijama, posebno političkim sankcijama, zato što američke ekonomske sankcije nisu baš najefikasnije u odnosu na Rusiju jer nemamo razvijene ekonomske odnose sa SAD. Finansijske da, ali čisto ekonomske – ne.

Naši ekonomski odnosi sa Evropom veoma su razvijeni. Trenutno narasta američki pritisak na evropske zemlje, iako nemački biznis i političari zasad odolevaju tom presingu. U svakom slučaju oni dejstvuju opreznije. Ali, Rusija i rusko rukovodstvo razumeju da je pred nama veoma složen i težak period koji neki nazivaju novim „hladnim ratom“, drugi najavljuju „spor dugog trajanja“ koji se neće brzo završiti.

Mi moramo polaziti od toga da će odnosi sa SAD i njihovim evropskim saveznicima u narednim godinama verovatno biti teški i komplikovani.

Srbija kao zemlja koja stremi EU, ali i zemlja koja želi da očuva dobre odnose sa Rusijom – to mora imati u vidu, a mi verujemo u iskrenost srpske vlade.

Dođe li do daljeg pogoršavanja odnosa, Srbija će se naći pred veoma komplikovanim zadatkom koji će trajati.

Želim da ponovim i da kažem da je prognoza da će odnosi SAD i Zapadne Evrope sa Rusijom u naredne dve do tri godine biti veoma komplikovani. Tim pre što će narednih nedelja biti proglašena nezavisnost Donjecke Narodne Republike, a u narednim nedeljama ili mesec dana Rusija će priznati Pridnestrovlje kao nezavisnu državu.

Mogu da pretpostavim da će biti nastavljena politička kriza na jugu Ukrajine – u Harkovu, Odesi i Zaporožju, kao i opšta nestabilnost u Ukrajini.

Apsolutno sam siguran da će ekonomska kriza u Ukrajini imati razorni karakter u Centralnim regionima i na Zapadu Ukrajine, jer u ovakvoj situaciji Ukrajini niko ni ekonomski i ni finansijski realno ne može da pomogne. Ukrajini ne može pomoći ni 10 ni 15 milijardi, čak ni 30 ili 40. Ukrajinu, u najboljem slučaju, može spasiti od bankrota i krize oko 150 milijardi dolara.

Jer, pristupanje Ukrajine EU i njen ulazak u zapadni ekonomski sistem preti uništenjem njenoj industriji.

Ukrajina je industrijski razvijena zemlja. Čak i bez Donjecka i Luganska. Jer, postoje krupni mašinski, hemijski i metalurški centri: Harkov, Zaporožje, Dnjepropetrovsk, Odesa i Nikolajev, u kome se nalazi brodogradilište.

Evropi takva industrija apsolutno nije potrebna, zato što sve to već postoji u Evropi, na drugom nivou i drugačijeg kvaliteta.

Helikopterska fabrika u Zaparožju potrebna je samo Rusiji jer samo mi dugo koristimo te motore, dok Zapadu to ne treba, pa bi ulazak Ukrajine u EU doveo do zatvaranja te fabrike i izbacio na ulice hiljade nezaposlenih, a rudnici uglja u Donbasu ionako se nalaze u teškoj situaciji.

Veliko brodogradilište u Nikolajevu radilo je samo za ruske porudžbine, pa ni ono ne bi bilo nikome potrebno.

Sve u svemu, Ukrajinu očekuju masovna nezaposlenost i odlazak stanovništva. U principu, to očekuje svaku zemlju koja uđe u Evropsku uniju.

To očekuje i Srbiju. Uvek kažem: idite u Bugarsku i pogledajte šta se desilo, to je u neposrednoj blizini i može se dobro proučavati.

Dakle, ovo je situacija sa kojom smo suočeni.

Rusija je sada formira liniju aktiviranja ekonomskih i politički veza na Istoku, pre svega sa Kinom. Najkasnije za dve do tri, možda i četiri nedelje, doći će do posete predsednika Putina Kini. Mislim da će biti potpisani prolomni sporazumi o ekonomskoj i političkoj saradnji sa Kinom.

To treba da bude istorijska poseta, posebno sada kada nam prete sankcijama.

Napraviću malu digresiju. Predsednik Obama i Amerikanci poslednjih dana učinili su mnogo na konsolidaciji ruskog naroda i podizanju patriotskog duha u Rusiji. Veoma smo zahvalni Obami i njegovim saradnicima koji su toliko aktivno radili na podizanju ruskog patriotskog duha.

Ne sećam se da je ikada bilo toliko patriotizma u našem narodu, ali sada raste zahvaljujući `stvaralačkim` istupima predsednika Obame i svih mogućih njegovih pomoćnika.

Niko ništa bolje nije mogao da smisli, nikakva propaganda za snažni antiamerikanizam koji i danas postoji u najvećem delu ruskog naroda.

Počeli smo aktivnije da sarađujemo sa Iranom, reanimiramo niz sporazuma koji su bili odloženi na molbu i pritiske Amerikanaca. Oni se sada realizuju i u atomskoj industriji, vojnoj oblasti.

Pored Irana, aktivnije ćemo raditi i sa Indijom, Kinom i Malezijom. Pakistan nam nudi veoma interesantne projekte i ideje, i on je takođe interesantan. Tako da ćemo „istočni put” – koji je car Nikolaj Drugi proglasio još u Prvom svetskom ratu  – sada aktivno da razvijamo. Ne samo zbog sankcija i agresivne politike. U principu, mi smo sa Zapadom došli do maksimuma mogućeg. To je maksimum. Treba da se krećemo dalje.

Kao poslednje želim da kažem nešto o pravcima naše delatnosti. Posebna pažnja, možda prvostepena pažnja, biće posvećena postsovjetsom prostoru, ubrzanom razvoju Evroazijskog projekta zajedno sa Belorusijom i Kazahstanom, sa brzim faktičkim pristupanjem Jermenije i nekih centralnoazijskih država. Taj projekt ćemo aktivno razvijati.

Uporedo sa tim aktivnije ćemo raditi na sprečavanju pučeva i narandžastih revolucija na teritoriji post sovjetskog prostora i neposredno Moskve. Takvi napori se preduzimaju, SAD to planiraju i posebna pažnja će biti usmerena na to.

Na kraju, da zaključim: što se tiče Srbije, govorio sam da su na Balkanu za nas važna dva faktora: to su Bugarska i Srbija. Jasno zašto Bugarska – Južni tok – jer kopnena trasa Južnog toka počinje u Bugarskoj.

Trenutno se sve snage na sabotažu Južnog toka usmeravaju ne na Srbiju, već na Bugarsku.

Sad je veoma važno da li će Bugarsku uplašiti ili ne. Moj lični stav je da će pokleknuti.

Ostaje da se ipak nadamo da će oni odoleti. Želimo da radimo i sa Grčkom i da obnovimo projekat Burgas-Aleksandropolis iako se i tu pojavljuje Bugarska.

Bugarska vlada je amerikanizovana i u potpunosti zavisna od SAD. Bugarska je članica NATO i EU i njoj je teže od Srbije.

Što se tiče Srbije, o Južnom toku sam već govorio, a postoje i drugi projekti koje nudimo, za koje vi dobro znate. Želim da kažem da EU ništa neće ponuditi – sto posto! Zato nije jasno zašto Srbija po svaku cenu teži u EU?

Objašnjenje mogu da budu samo neke političke, merkantilne i lične pobude.

Želim, na kraju, da istaknem da kod predsednika Putina i njegovog okruženja – a mi, kao Institut koji radi za predsedničku administraciju. to možemo da posvedočimo, nema ni hvalisanja ni panike, već se radi o čvrstom uverenju predsednika Putina da se Rusija nalazi na dobrom putu.

Izlaganje na okruglom stolu Aktuelna pitanja spoljne politike Rusije i Balkana, održanom 29. 04. u Beogradu

Preveo Goran ŠIMPRAGA

Izvor Fakti, 01. 05. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u