STEFAN KARGANOVIĆ
Odgovor je: može, opstaće ako je odbrane njeni građani
Da bi se pravilno tumačili „obojeni“ procesi u Republici Srpskoj – za sada više latentni nego demonstrativni i akutno preteći – neophodno je kontekstualizovati prevratničku problematiku kao celinu. Ja bih tu izdvojio tri glavna momenta.
Prvo, šta ciljana država ili društvo i njegovi resursi predstavljauju za režisere „obojene revolucije“, subjekt ili objekt? Da li se radi o demokratskom misionarstvu i plemenitoj težnji da se svim narodima sveta omogući da blagodejstvuju u plodovima opšteg prosperiteta? Ili je pravi motiv nešto drugo?
Jezivo upečatljiv odgovor na ovo ključno pitanje pruža Karl Geršajm, predsednik Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED) kada, govoreći o borbi za prevlast u Ukrajini, bukvalno kaže: „Ukrajina je najveći zgoditak“ (The Ukraine is the biggest prize). Ovako se ne govori o nečemu ili nekome koga želimo da usrećimo, već da savladamo i poharamo. Mutatis mutandis, zamenite Ukrajinu Srbijom, Venecuelom ili Republikom Srpskom – svaki od tih „zgoditaka“ se razlikuje po vrednosti, ali mentalitet i moralni kodeks napadača i pljačkaša uvek su isti – i dobićete vrlo realnu sliku o pravoj prirodi procesa koji razmatramo. Uzgred, Geršajmova karakterizacija o tome šta predstavlja Ukrajina (ili Republika Srpska ili Venecuela) poklapa se sa gledištem ministra inostranih poslova Ruske Federacije Sergeja Lavrova po istom pitanju: „Malo ozbiljnih analitičara sumnja,“ rekao je Lavrov pre dva dana, „da se ovde ne radi samo o sudbini Ukrajine, već da je Ukrajina samo korištena, i dalje se koristi, kao pion u geopolitičkoj igri“.
RIZIČNI VREDNOSNI POREMEĆAJI
Drugo, u ovoj igri, po propisanim pravilima, učesnici nisu ravnopravni. Nema fer ponašanja i špil karata je namešten protiv strane koja je predodređena da izgubi. Mobilisana su sva materijalna i propagandna sredstva da bi se praktično garantovala propast žrtve. Pre svega, žrtvi je zabranjeno da se brani. Kako primećuje Jelena Ponomarjova, kada napadnuti sistem pokuša da pruži otpor, „Amerikanci uključuju sve raspoložive elemente pritiska na rukovodioce zemalja i njihove aparate represije da bi se uzdržali od korišćenja jake snage. Ako pak vladari ne slede preporuke iz Vašingtona, onda ih sklanjaju pomoću vojne agresije, kako se to desilo u Libiji.“
Treće, pri svemu tome izbavljenje iz ralja „obojene revolucije“, mada složeno, ipak nije nemoguća misija. Uspeh „obojene revolucije“ u svakoj zemlji u osnovi zavisi od poremećaja u sistemu vrednosti društva i pogrešne procene nekog bitnog elementa stvarnosti, u prvom redu ključnih prioriteta. Kako primećuje ruski parlamentarac Evgenij Fjodorov, naravno iz specifično ruskog ugla ali opaska nije bez univerzalne primene, da bi projekat „obojene revolucije“ u jednom društvu uzeo maha potrebno je formiranje „negativnog javnog mnjenja i uslova socijalnog pesimizma“. Rusija se može zameniti Republikom Srpskom ili nekim drugim predmetom operativne obrade profesionalnih prevratnika. Fjodorov dodatno ukazuje na značajan doprinos faktora kao što su „sistematsko vaspitavanje nekritičkog razmišljanja“ i masovno „upijanje propagandnih stereotipa“.
Sličnu tezu, da je jedan od najvažnijih bedema zaštite od mehanizama „obojene revolucije“ ustvari odbrana identiteta napadnutog društva razvija i ruski analitičar Igor Bojkov. On kaže: „Pokaže li se targetirano društvo kao zajednica svesnih, odgovornih i patriotskih građana, a ne kao beslovesna gomila tupavih potrošača, neprijatelj, koji se već ustremio na Rusiju, moraće da odstupi. Baš kao što uzmiče svaki put kad naiđe na društvo iznutra objedinjeno i psihološki spremno za borbu. Svetao primer toga je Kina“.
Ne moramo uzimati Kinu kao svetao primer da bi razumeli poentu Bojkovljevih reči i cenili njihovu primenljivost u ovoj sredini.
Primenimo sada ove uvide na nekoliko varijanata razvoja u doglednom periodu političke dinamike u Republici Srpskoj danas. Ugrubo, na vidiku su tri varijante raspleta.
Prva varijanta je održavanje izbora u oktobru, kao što je zakonom predviđeno. Nema sumnje da je to put kojim pozicija želi da ide zato što je najudobniji za nju. Ali, sa stanovišta protagonista „obojene revolucije,“ koje ne bih mešao sa opozicijom osim ako se ona sama sa njima ne bi slila, ovo nije bezuslovno poželjan scenario. Kao što se u teoretskim radovima Džina Šarpa jasno navodi, izborni proces je prihvatljiva opcija jedino ako je rezultat tesan – ili bi se propagandno mogao ubedljivo prikazati kao tesan – da se kombinacijom popularnog pritiska odozdo, neumoljivom medijskom hajkom i pritiskom izvana vlast natera na političku kapitulaciju. Tu se prepoznaje scenario Petog oktobra u Beogradu.
U onoj meri u kojoj vlast ima izglede da održi čistu i nespornu pobedu primamljivost izborne opcije ubrzano opada sa stanovišta „obojenih demokrata.“
ULICA, A NE IZBORI
Očigledno je da tu imamo jedan veliki problem u Republici Srpskoj, bar u ovom trenutku. Uprkos svim investiranim resursima, projekat snaga „obojene revolucije“ (da koristim jedan američki izraz za ovakvu situaciju) još se nije ni odlepio od zemlje, nije uzleteo. Po svim proračunima, već je trebalo da bude u vazduhu, a njihov avion još uvek rula po pisti. Ako ovu činjenicu tumačite u optimističkom smislu da su samim tim najoštriji oblici unutrašnje krize prebrođeni i da se spokojno mogu očekivati izbori u mirnoj atmosferi, pogrešili ste. To najverovatnije samo znači da će izborni scenario biti odbačen u prilog uličnog.
Sve što podrazumeva ulična varijanta znamo iz teoretskih spisa Džina Šarpa i pukovnika Roberta Helvija i iz praktičnog iskustva nekoliko do sada uspešno izvedenih uličnih prevrata, popularno poznatih pod nazivom „obojene revolucije“. To podrazumeva sinergično delovanje lažnih nevladinih organizacija i preuzetih medija, zloupotrebu i profesionalno kanalisanje masovnog nezadovoljstva, kreiranje dominantne iluzije, odnosno lažne zastave pod kojom se svrstavaju i manipulišu mase, personalizacija društvenih problema i satanizacija jedne ličnosti kao isključive prepreke njihovom uspešnom rešavanju, harangiranje masa i ispiranje mozga primenom tehnike provokacija – eskalacija, okupljanje lažnog uzorka globalnog društva na centralnom mestu koje je najpogodnije za medijsku manipulaciju, insceniranje „varnice“, tojest incidenta gde se desetine ili stotine ljudi cinično žrtvuju radi „višeg cilja“, i – najzad – instrumentalizacija sluđene mase za nasilno zauzimanje simboličnih centara vlasti.
Ceo trik „obojene revolucije“ sastoji se iz toga da se zavedeni građani, koji se koriste samo kao statisti, ubede da su oni glavne i jedine zvezde ove produkcije. Međutim, upravo u trenutku uspeha njihova uloga u prevratu je završena i oni se šalju kući. Scenu preuzimaju profesionalci i njihovi unapred određeni lokalni agenti, kao Jacenjuk u Ukrajini. Oni dolaze na čelo zemlje, ne voljom zavedenih građana, nego samovoljnim odlukama stranih moćnika, kao što smo saznali iz konspirativnog telefonskog razgovora gde su sva pitanja vezana za kadrovsku politiku budućih marionetskih vlasti u Kijevu bila unapred rešena, bez učešća jednog jedinog Ukrajinca.
ŠTA JE PLAN C?
Činjenica da ovakav scenario u ovom trenutku u Republici Srpskoj ne izgleda preterano verovatan nije povod za opuštanje. Ako i jeste tako, to nije zato što je suprotna strana pasivna. Infrastruktura za izvođenje „obojene revolucije“ u Republici Srpskoj je na mestu i svi prateći elementi aktivno funkcionišu. Lokalni izvođači radova su niskog ljudskog kvaliteta, ali inostrani sponzori su profesionalni, uporni, vrlo motivisani da postignu svoje ciljeve i raspolažu impresivnom količinom gotovog novca. Nadasve, oni su fleksibilni i neprestano analiziraju opcije i ispravljaju greške. Pored plana A, oni uvek imaju plan B, koji smo upravo opisali, a u slučaju potrebe – i plan C.
Šta je, dakle, treća varijanta, plan C? Naznaku o tome šta bi ovo moglo biti dao je Emir Suljagić, koordinator Koalicije Prvi mart. U suštini, radi se o radikalnoj problematizaciji statusa Bošnjaka u Republici Srpskoj i korišćenju tog pitanja kao okidača za internacionalizaciju veštački stvorenog problema. Citiram Suljagića:
„Godinama su građani nesrpske nacionalnosti u entitetu RS građani drugog reda, sistematski i sistemski dovedeni u položaj uljeza u vlastitoj zemlji, čija su djeca izložena asimilaciji u obrazovnom sistemu, imovina izložena pljački i otimačini i godinama insistiraju na jasnom, artikulisanom i političkom odgovoru na politiku koju vode vlasti u RS-u.“
Ovo su u eri doktrine „prava na zaštitu“, R2P, vrlo teške reči, potpuno nezavisno od činjenice da nemaju veze sa stvarnošću. Da bi se aktivirali mehanizmi oružane intervencije samozvane „međunarodne zajednice“, takva veza je nepotrebna. Dovoljan je naizgled plauzibilan povod.
Podsetiću vas na samo dva elementa pre nego što kažete da je ovakav scenario fantastičan. U februaru ove godine, visokom predstavniku je bilo dovoljno nekoliko bačenih molotovljevih koktela u Federaciji da se pozove na fantomska „Bonska ovlašćenja“ i da pripreti da bi mogao da pozove pojačanja već razmeštenim međunarodnim snagama radi „zavođenja reda“. Sumnja li iko da se surovo ugnjetavanje jedne manjine, na koje se poziva Suljagić, kvalifikuje kao dovoljan povod ne samo za dovođenje pojačanja već i za njihovo drastično korišćenje protiv ugnjetačkih institucija Republike Srpske?
FRENKLINOV NAUK
U slučaju potrebe da se improvizuje još dramatičniji povod za operaciju „zavođenja reda“, gde bi ugnjetačke ustanove Republike Srpske bile razbijene kao kolateralna šteta, čime bi se ostvarili ciljevi „obojene revolucije“ neostvareni korišćenjem prve dve opcije, predlažem vam da razmislite o sledećem. Pored lokalnih ekstremista, u BiH je već prisutno nekoliko stotina veterana sa sirijskog ratišta, koji na ovim prostorima stoje na raspolaganju istim sponzorima koji su ih za svoje ciljeve koristili u ratnim zonama širom sveta. Ministarka unutrašnjih poslova Austrije Johana Mikl-Lajtner pre neki dan je u Sarajevu izrazila zabrinutost da „sve više ljudi ne samo iz Austrije nego i iz drugih evropskih zemalja, ide da se bori u Siriji.“ Ona je znakovito dodala da su u njenoj zemlji zabrinuti „šta će se desiti kada se ti ljudi vrate u svoje zemlje nakon što steknu ratna iskustva u Siriji“.
Građani Republike Srpske bi trebalo da podele tu zabrinutost, pogotovo u svetlu komentara gospodina Suljagića i nedavnih izjava visokog predstavnika. A pored toga i zbog činjenice – o čemu smo se osvedočili ne samo u Damasku nego i u Kijevu – da sponzori ovakvih prevrata, kada su u pitanju saradnici, nisu ni malo probirljivi. Od ekstremnih verskih fanatika do neonacista, svi su dobrodošli ukoliko se proceni da mogu poslužiti neposrednoj svrsi.
Osnovno pitanje koje smo postavili glasi: hoće li izdržati Republika Srpska? Svaki usiljeni pokušaj pozitivno intoniranog odgovora, spinovanje stvarnosti da bi se došlo do uspavljujućeg zaključka da „naravno hoće“ i da je „neuništiva“, predstavljao bi medveđu uslugu građanima, neodgovorno nepoštovanje mladih ljudi koju su u njene temelje ugradili svoje živote i diletantsko zatvaranje očiju pred neoborivim dokazima jasne i neposredne opasnosti. Zato vas kao odgovor na pitanje „hoće li izdržati“ neću zamajavati utešnim rečima koje verovatno očekujete da čujete od mene.
Umesto toga, parafraziraću odgovor jednog od otaca-osnivača Amerike Bendžamina Franklina na slično pitanje koje mu je postavila jedna zabrinuta gospođa, posle ustavotvorne skupštine 1787. godine:
„Opstaće, ako je vi odbranite“.
Referat na naučnom skupu “Obojene revolucije kao instrument geopolitičke transformacije“, održanom 26. aprila 2014. u Akademiji nauka i umetnosti Republike Srpske
