UKRAJINA I SRBIJA ILI ČAS JE KUCNUO, ALI KOME?

SRĐAN VOLAREVIĆ Nestankom srpske vojske nestao je i duh koji Srbe može uspraviti i...

SRĐAN VOLAREVIĆ

Nestankom srpske vojske nestao je i duh koji Srbe može uspraviti i povesti u slobodu, pravu

Pogledajmo na Ukrajinu na sledeći način.

A pre toga postavimo pitanje, mada na nj znamo odgovor, koja je to neuračunljiva persona posle 5. oktobra rasturila vojsku Srbije (tadanje SR Jugoslavije) mada je ta ista vojska sa krajnje zanemarljivim gubicima odolela najmoćnijoj vojnoj sili u ljudskoj istoriji? Čime je to rukovođena takva persona da satire ono što je izvanredno, nužno i dobro? I još pride tome da je sve to ta persona radila uz pomoć one iste strane koja je ratovala protiv Srbije, da bi to pogano oslovljavala bajkovito mekoputnim rečima: „reformisanje vojske“. Treba li tome dodati da je ta vojna sila, kakvu nije imao ni Hitler, ni Napoleon, ni Aleksandar Makedonski, na srpsku vojsku i Srbiju izručila na hiljade tona bombi, plus sa uranijomom, a da se nije usudila da dođe peške, kao pešadija, i muški stane pred Srbe. A ovaj naš medicinski besprizornik da u tom „reformisanju vojske“ ne vidi najprljaviju osvetu zbog sramote koju su Srbi naneli toj istoj strani koja je sa pristojne udaljenosti bombama i ratovala protiv Srbije. A onda je „reformisanjem vojske“ ta ratujuća strana demokratski uklonila sve i jednu prepreku za sve njene buduće planove, koji se do dana današnjeg kao po loju i sprovode u ono što liči na slobodan život.

Da li je ta naša persona, miljenik žena i Zapada, zaslužio odgovarajući medicinski tretman u odgovarajućoj ustanovi, ili krivično gonjenje, ili nešto treće? Iako ga prati mnenje i ugled velikog političara, evropskog ranga, jer je mnenje zapadnom demokratijom ustoličeno do carskog trona upravljanja voljom i mislima ljudi, što vodu ne pije ni kod brucoša na filozofiji.

I zašto vojska, zašto vojsku pominjem ispred svega?

srpskavojska1918

ŠTA JE TO OBJEDINjAVALO VOJSKU?

Zato što se vojska, posle desetogodišnjih i najsurovijih sankcija celog sveta i sveukupne satanizacije i Srba i Srbije, a sabotažama pete kolone u Srbiji, pokazala kao najuspešnije srpsko preduzeće. Ako me sećanje ne vara, u tih desetak godina sankcija železara u Smederevu proizvodila je pečurke; farmaceuti su tavorili; rafinerije učmalo spavale; industrija bila na granici kolapsa; saobraćaj radio i nije radio… A u vreme zapadnog kukavičluka sa deset kilometara visine EPS je, uprkos supermodernim bombama, ipak odoleo, sa gubitkom nekoliko trafostanica; Novi Sad je ostao bez mostova, rafinerije i televizijskog studija na Čotu; namenska proizvodnja je pretrpela manju štetu; po nekim gradovima stradahu čitavi kvartovi; sila mostova zapadnim pogledima na život Srba popadalo je u reke i rečice… I bez nabrajanja, sve ostalo, od privrede, od početka sankcija, bejaše na ledu. Hrane je bilo uobičajeno dovoljno, doduše bez desetak vrsta hleba i nekoliko vrsta margarina, ili posebnih sireva sa Zapada, ili bez zapadnog povrća… ali bilo je dovoljno. Ponekad se stalo u red za ulje i brašno, za mleko i mleko u prahu, ali tada narod nije dreždao oko kontejnera… niti po kontejnerima tražio ostatke hrane.

Dakle, vojska je davši svoj najviši dug Srbiji, u junacima, ostala skoro netaknuta. Kao najviši garant suverenosti Srbije uspela je da se očuva. Iako ponižavajuće obezvređena potpisom u kumanovskom šatoru, u krajnjoj sumi bila se izborila za rezoluciju 1244 iako su zapadne junačine, a da se ne isprse u borbi, pobedonosno upešačile na najdragoceniji deo Srbije.

Naravno da je ovde suštinsko pitanje: šta je to vojsku objedinjavalo i time činilo neranjivom i sposobnom da odoli toj neverovatno ogromnoj sili? I da je istovremeno takvo duhovno jedinstvo u vojsci doprinelo tome da se i narod, s njom oduvek orođen, i tada našao u istom tom duhu.

Oni koji su 5. oktobra došli na vlast, iako u statistički zanemarljivoj manjini, smatrali su, i danas smatraju, da je Srbija tek s njima osvojila slobodu. Učinak te slobode najbolje se vidi po sklapanju Briselskog sporazuma, bespogovornom ispunjavanju naloga zapadnih ambasadora i ekspozitura Zapada u organizacijama koje za sebe govore da su za demokratiju i čovekova prava, izbacivanju iz školskih programa svega sumnjivo srpskog, svođenju radnika na roba sa jeftinom snagom i još jeftinijim znanjem, optužbama Srba za zločinačko postojanje u istoriji još od vremena Nemanjića, po iseljavanju mladih i sposobnih ljudi na Zapad, po stvorenom mnenju da je Srbija najlošije mesto na svetu za život, po slobodnom šetkanju po gradovima Srbije onih koji joj svojim delanjem donose samo i samo zlo, po preuzimanju nadležnosti načelnika generalštaba iz kancelarije Nataše Kandić…, sve do uvođenja pederastije kao preko potrebnog stila života. I to se danas zove sloboda i demokratija.

nacistiukrajina

PROGNANI DUH JEDINSTVA

A, da je vojska počela da se osipa, da se rastura kao živi narodni organizam, odmah posle „reformisanja“, pokazao je slučaj onih rezervista koji su pištali nad ratnim dnevnicama. Kao da su ratovali za Zanzibar ili Ujedinjene nacije, pa im se za to treba platiti. Tada je onaj duh koji je objedinio i narod i vojsku bio sasvim prognan. I to je bila konačna pobeda reformatora vojske Srbije. Žene u crnom i zelenom, kao i one silne kancelarije organizacija zapadnih vlada sada su postale silne i moćne jer Srbija nema snagu da se pokaže osim kao pokisao crkveni miš. Šlag na tu tortu dodao je sadanji predsednik Srbije, poznatiji kao čova od stiropora, i dasa od gladovanja, kada je javno rekao da Srbija neće nikad više ratovati! Tome ne treba dodati onu nakaznu televizijsku seriju o vojsci Srbije, seriju koja izvrgava ruglu sve što su Srbi vekovima ulagali u duh vojske. Kao što ne treba ni pominjati gardu Ohajo ili grljenje sa neprijateljskim avijatičarima na batajničkom aerodromu, ili sistematsko uništavanje naoružanja…

Nestankom srpske vojske nestao je i duh koji Srbe može uspraviti i povesti u „bolji život“, u slobodu, pravu, ne onu zapadnu koju nam je doneo 5. oktobar.

I kakve sve to veze ima sa Ukrajinom?

Pošto je vodeća zapadni sila, Amerika, izvisila u Siriji, iako je rasturila Irak, Avganistan, Libiju, Egipat gurnula u haos, nije se proslavila u Gruziji… a onaj hrabri mladi Amerikanac pokazao je da je američko rodoljublje jedan bolestan izdanak američke svesti, onda je došla na red Ukrajina. I sada se grči i prči i mrči ta ista Amerika pred Rusijom, preko leđa Ukrajine i onih slepih ljubavnika Zapada. Znači, sva njena usredsređenost sile, političke, ekonomske, bankarske, vojne… usmerena je prema Rusiji, a Rusiji se baš nešto i ne tresu gaće. Naprotiv. I tu nastaju problemi, veliki, preveliki, za Ameriku, koja je do sada smatrala da je ceo svet njena baštica u kojoj može da plevi gde hoće i da sadi gde joj se ćefne i šta hoće. Nema više baštice. Sada je to prebačeno na nivo pokera ili, ako je interesantnije za razumevanje, na nivo ruskog ruleta. Mnogo toga je u igri, za Ameriku, kao eminentnog izdanka anglosaksonskog sveta, na Šekspirovim terazijama sada je to u ravni onog što je Laza Kostić preveo doslovno ovako: „Trt mrt, život ili smrt!“ Rusija nema šta da izgubi, sa Krimom ona dobija sve, jer Krim je ključ koji Američku silu stavlja pod katanac.

DEVOJKE KOJE NISU DOČEKALE ŽENIKA

I eto prilike za srpsku vojsku, vojsku koju Srbija nema, uprkos ogromnom broju onih koji su prošli sve ratove od 1991. do 1999. godine. Uprkos tome što je onaj duh jedinstva naroda i vojske iz 1999. drogom 5. oktobra ošamućen i halucinogenim vizijama o boljem životu sasvim potisnut.

Uveren sam da bi s vojskom koje nema, s onim istim duhom jedinstva iz 1999. godine, sa istim naoružanjem, i bez onih ruskih raketa za obaranje bostonskih i londonskih i berlinskih i pariskih aviona, srpska uniforma za manje od dva dana stigla do Tirane, očistivši sve naknadno useljene Šiptare na Kosovo i Metohiju, usput pohvatavši sve Šiptare zlikovce, u ta dva dana njima priključivši sve nevladine organizacije kao petokolonaške, saterala u mišju rupu ceo Bondstil, napravivši od njega vrtić za loše hranjene Amerikance… i sve za manje od dva dana, a da se u to ne računaju dnevnice. Jer sva pažnja Amerike okrenuta je prema Rusiji i u Srbiju mogla bi malo toga da uloži vojno, a Srbi bi to zbritvili očas posla, pa čak i da peške dođu Australijanci, koji su za račun Vinstiona Čerčila ginuli kao muve na Galipolju. I srpski duh, duh Karađorđa iz Marićevića jaruge bi se uspravio, da bez investicija, bez prodaje nacionalnog bogatstva, bez prodaje velikih i jedino valjanih firmi, bez slepog srljanja u zajednicu sa tradicionalnim neprijateljima… srpski duh bi se uspravio da postane što jeste – jer samo iz takvog duha rađa se život, sloboda, budućnost.

Ali Srbija vojsku nema, kao što ima političare koji su srpske generale isporučili neprijateljskom sudu u neprijateljskoj zemlji, a narod polako guraju u okvire života koji propisuju neprijatelji. I oni to isto zovu reformama. I obećavaju još surovije reforme, po modelu naših neprijatelja, po modelu Zapada.

Zato i samo zato za nas Srbe važno je da znamo šta se dešava sa Ukrajinom. Naš čas je kucnuo, ali nema ko da to shvati. Bićemo kao one devojke koje nisu dočekale ženika.

Politika
Pratite nas na YouTube-u