SAŠA STAVRETOVIĆ
Telekom ne mora da bude prodat da bi održao korak sa konkurencijom, već, da se ne lažemo, da se dopuni budžet
“Ko kupuje ono što mu baš ne treba,
prodavaće ono što mu treba”.
Narodna poslovica
Mučne su ove reči iz naslova, teške za izgovor. Jaram se mnogo lakše čita, trpi i nosi. A, da bi jaram potpuno i bez otpora prihvatili najpre stadu uštroje svest (jer muškost nema) da se onda bez otpora poslušno jarmom prsi. U stroju (otud uštojavanje) pristižu ispred skupštine, muču i kliču voljenom vođi u strahu da namesto blagosiljanja ne budu opaljeni bičem ili u nadi da će se autokorupcija uskoro isplatiti. Ovo drugo režimu teško opraštam. A sasvim sigurno ne zaboravljam. Borba protiv korupcije na sve praporce, a masovna autokorupcija postaje deo one izmenjene svesti, sistemsko podrivanje svih društvenih vrednosti. Članstvo postaje licenca za dovedenost u red ili stroj, a potom i jedini način uterivanja u brazdu (u neku partijsku “oranicu”). Stepen autokorupcije se da izračunati i merenjem broja novih članova koji ohrabreni dojučerašnjim članskim zapošljavanjem pohrliše u partijske redove. Jer oni ne idu put neke ideje, ideologije – kao što ni glavešine nemaju koju da nastavljaju već su samo puki izvršioci nečijih globalnih takozvanih standarda čija je uloga ponovo – globalno ustrojavanje. Radi podjarmljivanja.
Dovođenje u red, uštrojavanje, podjarmljivanje, čitav ekspoze se svodi samo na pokrivanje rupa u budžetu. Razvoj nije ni u drugom planu, osim deklarativno, pamfletski. Nikakvih tu novih ideja nema, sve je već odavno opevano. Beograd na vodi (na stranu što o tome poslednju reč nisu dali stvarni eksperti) su “brze pruge Srbije” najstarijeg višepartijskog režima ili izgradnja metroa nekog skorašnjijeg. Reforma penzionog sistema je najobičnija kombinatorika, donošenje zakona o poreklu imovine kao osnova za borbu protiv korupcije se ne pominje, broj državnih agencija je i dalje enorman a namena nekih spektakularno besmislena. Kosovo, velika javna preduzeća, obrazovanje, sudstvo, zdravstvo dotaknuti ne bi li se ispunila forma. Socijalna sigurnost i borba protiv bele kuge već rađa prvenac – ukidaju se gradska izdvajanja za porodilje. Kakva je to vlada u kojoj će prvi pa muški rezultat da bude štednja na novorođenoj deci. Onoj čiji će potomci unedogled da otplaćuju ono što skakavci poarčiše.
Pošto je uštrojavanje starije od podjarmljivanja, možemo zaključiti da je sve izvedeno po planu. Začinje se novi zakon o jarmu (radu) i najavljuje prodaja preostalih oranica. I kud se baš kod prve oranice ukaza svo beznađe i slabost onoga što bi nas najradije uzeo u naručje i izneo iz smetova u koje nas je i sam godinama uvaljivao. Mnogo pre nego što mu je, uz pomoć štrojarskih makaza, došlo iz odozdole u glavu. Elem, mora se požuriti. Oranica Telekom se mora početi prodavati u narednih sto dana. Pastir mora gazdi opravdati svoje nameštenje, a i stado voli videti prste sastavljene u frulu i napućene usne što duvaju. Takvi su običaji, koja god vlada izdrži sto dana izdržaće i hiljadu i jednu noć. Za to vreme će nam sastavljati priče i čudesa kako će godine osamnaeste ili dva’esineke, ili ko zna koje, brod uploviti u sigurnu luku. I da zato ne talasamo.
Mučne reči na stranu, pokušaću u tri minuta (umalo ne rekoh tri sata) da iznesem svoj stav (ni potrošača, ni eksperta) o tom prvom džokeru ili prepreci, oranici zvanoj Telekom, i ukažem na to da je već prva karta koja drži ovu ekspozeotsku kulu klimava.
1. DžOKER
Telekom ne mora da bude prodat da bi održao korak sa konkurencijom već, da se ne lažemo, da se dopuni budžet (provizije su samo kolateralna korist). To je valjda svakome jasno. Iako nije isključeno da će u međuvremenu da se dosete neke druge investicije za koju bi inače pare trebalo da pronađu na drugi način. Svemu se može dodati i neznanje, podmirivanje kolonizatora, namirivanje njihovih maharadža, očuvanje socijalnog mira – čitaj: vlasti. Za onog sujetnog sam siguran da ne zna šta radi (možda mu je neko poturio kriptonit u džep), dok su ovi drugi što u tome učestvuju ili njegovi poslušnici ili nečiji lobisti. U oba slučaja namere im nisu dobre. Čak i da je tačno “očekivano dodatno pogoršavanje Telekomove konkurentske pozicije”, to još uvek ne znači i pad profita. Ukoliko menadžment nije sposoban da se nosi sa tim izazovima treba ga smeniti. Tačka.
2. PRIHODI TELEKOMA
Kako kvalifikovati deo ekspozea u kojem se pominju “realno opadajući prihodi Telekom Srbije” kada je istina sasvim drugačija: neto dobit ove kompanije u 2013. je za četiri milijarde dinara viša nego u prethodnoj godini. U takvoj situaciji Telekom razmatra i kupovinu Dunav banke. Osvajanjem tržišta u Republici Srpskoj i Crnoj Gori Telekom se još ranije pokazao kao kompanija čiji značaj prevazilazi samo ostvarivanje profita. Prodajom Telekoma Srbija se odriče dela svog uticaja u regionu. To mogu razumeti samo državnici, kao što državnici razumeju razliku između jake države (sa svim resursima) i države čija snaga zavisi od volje privatnog – stranog kapitala.
3. “NAJBOLjA OPCIJA”
Drugo, ako država i Telekom “trenutno” (pod znacima navoda istrgnuto iz ekspozea) nemaju sredstava za izgradnju 4G mreže, neka to obavi neko ko može. Što to ne uradi moćna konkurencija. Ista ona koja će sutradan biti zainteresovana da kupi Telekom (kao što je to već bio slučaj) ili neka nova. Konkurencija u međuvremenu nije uvela značajnije novine u mobilnoj telefoniji niti je uticala da se cene usluga smanje. Ona je zaostajala i po pokrivenosti – broju baznih stanica, i po uvođenju 3G mreže, i po ostalim merilima. Danas nije konkurencija ta koja potpisuje ugovor o saradnji sa Apple (iPhone), nego je ponovo Telekom taj koji stiče prednost. Dalje, rezon privatnog kapitala je drugačiji od državnog – i nije zainteresovan da mrežom pokrije najzabitije selo u Srbiji jer se rukovodi profitom. A tek da ne širim priču o dugoročnim državnim interesima ili o tome kako se profiti odlivaju i u šta slivaju. Prethodni režim je imao još luđu ideju – da sredstva od prodaje Telekoma investira u telekomunikacionu infrastrukturu. Drugim rečima da proda kuću, pa da onda kupcu tim parama uredi okućnicu. Najzad, zašto i za Telekom ne bi važila “najbolja opcija za Elektroprivredu Srbije” – ulazak neke od jačih stranih kompanija kao manjinskog partnera (iako je i to, ne lezi vraže, samo prva etapa u predaji EPS).
4. “AGRESIVNA PRIVATIZACIJA”
Da, tako u ekspozeu bi nazvano ono što treba da bude liberalno. Da stvar bude gora, agresija je po definiciji ponašanje koje za nameru ima povređivanje druge osobe ili objekta. U našem slučaju, tj. u slučaju našeg najprvljeg, prva žrtva privatizacije među preostalim državnim resursima se agresivno nudi. Plen postaje agresivan – urnebesno! Nakon brižno i dugo pripremanog ekspozea, ovo ne može biti tumačeno kao gaf. Agresivnost više nije afektivna, već postaje više od stila koji se uzalud, po preporukama stručnjaka za konrolu besa, zauzdava sklapanjem ruku u frulu i usiljenim osmesima.
S druge strane, svedoci smo klimoglavlju i pokloništvu kada se radi o spoljnom faktoru. Ni u ekspozeu ništa ne remeti ovu simbiozu. Sve je do bola i straha podređeno stranim interesima. A i u strahu, ne samo u bolesnim ambicijama, se javlja agresivnost.
5. MOBILNI OPERATERI I PDV
Srbija ima tri mobilna operatera, od kojih se državni sasvim dobro nosi sa konkurencijom. Sva tri operatera svojim društveno odgovornim poslovanjem mogu doprinositi ekonomiji i društvu Srbije, a promenom poreskih stopa mogu popraviti i finansijsko stanje – budžet. “Nećemo podizati poreze” – stoji u ekspozeu kao poruka upućena MMF i domaćim potrošačima. Ranije u tekstu sam već nagovestio da moja tačka gledišta nije zajednička svim potrošačima – niži PDV. Zašto se dodatno ne bi oporezovao luksuz, kocka i vulgarnost (namerno sam umesto očekivanog kiča upotrebio ovu reč jer je ono što je nekada kič predstavljao danas previše naivno). Zašto se, pored stvari nezdravih po duh, po višim stopama ne oporezuje i ono nezdravo za telo? Govorim naravno o alkoholu, duvanu i nezdravoj hrani. Povećanje stope PDV ili akciza na ove grupe proizvoda i usluga neće osetiti najsiromašniji građani (osim kada se, nažalost, radi o nezdravoj hrani). Stoga je ono pravedno. Povećanje PDV ili akciza na ove proizvode i usluge će puniti budžet. Stoga je ono opravdano. U isto vreme se može razmatrati i smanjivanje stopa proizvoda za druge grupe proizvoda (za bebe, školski pribor, knjige…), kao i šira izdvajanja iz budžeta za socijalne potrebe. Treba još napomenuti da i u EU postoje više stope PDV na mobilne usluge, kao i stepenasto oporezivanje (u zavisnosti od potrošnje impulsa), a u nekim zemljama se javni TV servisi finansiraju iz taksi koje su pridodate na mobilne usluge. Vođenje poreske politike se ne sme posmatrati samo sa stanovišta efikasnosti ubiranja poreza i zadovoljavanja raznih strana – sve se može učiniti i pravednijim i efektnijim. Bez straha od onih tamo i projektovane agresivnosti prema ovima ovde.
6. LOBIJI I KORUPCIJA
Obe strane dobijaju u ovoj nameštenoj igri, a niko ne može biti kažnjen zbog nelegalnih radnji jer je lobiranje institucijalizovano. Potvrde o prijemu novca se ne izdaju, on se prima u koferčićima. Osim novca postoje i suptilniji, ne manje efikasni načini korupcije, pardon lobiranja. Lobiji su toliko jaki da se, ukoliko se javnosti i ukaže prilika da o tome nešto sazna, sve brzo zataškava. Ne može se ni zamisliti ko sve učestvuje u ovoj igri i koliki se novac vrti. Koliko je zaista teško preseći kanale kojima lobiji vrše uticaj na ekonomsku i svaku drugu politiku jedne zemlje? Može li se izvesti drugi zaključak na činjenicu da su u Srbiji cigarete najeftinije upravo zbog najmanjih poreskih nameta osim da je za to zaslužan duvanski lobi. Hoće li nas ubediti da se radi samo o lepim rečima i koristima po zdravlje ili je u pitanju ipak interes, novac. Mogu li se zauzdati banke (inostrane komercijalne banke povukle su prošle godine iz Srbije čak 1,05 milijardi evra, na godišnjem nivou inkasiraju oko milijardu evra na kamate i stotine miliona evra za razne naknade i provizije). Kako protumačiti ukidanje PDV na mobilnu telefoniju 01. januara 2011. nego kao uticaj lobija. U trenutku kada se zna da država ima budžetski deficit koji se dobrim delom finansira iz poreskih davanja. Ima li traga drugim lobijima i koliko je i sama vlada saučesnik u lobiranju. Nije li biti izlobiran isto što i biti korumpiran ukoliko u tome postoji lična ili korist grupe? Kakve mere najprvlji preduzima u tom smeru? Ukoliko nije svestan postojanja veze između lobija i političkih uticaja – korupcije – onda počinjem da verujem da mu je kriptonit zaista oduzeo moći. Ukoliko jeste svestan onda dobro zna šta radi i kada sme da bude “agresivan”.
I za kraj, da me ne optuže da i previše koristim reč agresija (šta ću, bila je u ekspozeu), kao i da iskažem sumnju u smislenost naslova ovog teksta i simpatije prema citatima iz ekspozea – pronalazim još jedan biser iz dubina Blera (Tonija mu omiljenog): “Ne mogu da zamislim nikakve okolnosti pod kojima jedna vlada može pokrenuti rat bez podrške parlamenta“.
