DUŠAN SPASOJEVIĆ: KNjIGA BLEROVOG ŠEFA KABINETA ILI NOVI MAKIJAVELI

Pedigre, obrazovanje i karijera preporučuju Džonatana Pauela za autora knjige sa naslovom Novi Makijaveli...

Pedigre, obrazovanje i karijera preporučuju Džonatana Pauela za autora knjige sa naslovom Novi Makijaveli – kako vršiti vlast u savremenom svetu

Izdanak porodičnog stabla čiji koreni sežu do krstaških ratova, sin komandanta Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva i mlađi brat spoljnopolitičkog savetnika Margarete Tačer, Džonatan Pauel je istoriju studirao na Oksfordu, novinarsku karijeru započeo na Bi-Bi-Siju, nastavio u britanskom ministarstvu inostranih poslova, a krunisao je kao dugogodišnji šef kabineta Tonija Blera, prvo kao vođe opozicije, a potom i za vreme njegove desetogodišnje vladavine Velikom Britanijom.

Ne krijući nameru da rehabilituje Nikola Makijavelija, mislioca čijim se delima u poslednjih pola milenijuma na vulgaran način pripisuje da su inspirisala brojna nedela mnogih političara, vojskovođa i državnika, Pauel u svojoj knjizi pokušava da odgovori na pitanje da li maksime koje je Makijaveli postavio u svojim najpoznatijim delima Vladaocu i Raspravama o prvih deset knjiga Tita Livija važe i dan-danas. Testirajući valjanost ključnih načela kojih, po Makijaveliju, vladalac treba da se pridržava, Pauel na osnovu sopstvenog iskustva, zapravo, piše nadahnuti priručnik o umeću vladanja i korišćenja moći u našem dobu. Potkrepljen brojnim anegdotama iz Pauelovih dnevničkih zabeleški, Novi Makijaveli otkriva mnoge nepoznate detalje iz najmračnijih kutaka političke mašinerije u čijem se vrhu autor nalazio čitavu jednu deceniju. Nit koja se, sasvim očekivano, ali neopterećujući osnovnu zamisao pisca, proteže duž cele knjige jeste apologetski odnos prema lideru čiji je pouzdanik Pauel bio i ostao nakon silaska sa vlasti vođe laburista Tonija Blera.

Šef Kabineta: Džonatan Pauel je prvi šef kabineta jednog britanskog premijera. Pre maja 1997. godine u konzervativnoj britanskoj državnoj upravi takva funkcija nije postojala. Suštinu dužnosti premijerovog šefa kabineta, uloge koju je igrao deset godina, Pauel definiše u odnosu prema najvećem izazovu sa kojim se suočava jedan vladalac – taštini, aroganciji, preteranom samopouzdanju, pretencioznosti. Posao šefa kabineta, savetuje autor Novog Makijavelija, jeste da što je duže moguće usporava premijerovo neizbežno potpadanje pod ove negativne pojave, delom neprestanim zadirkivanjem i zbijanjem šala na njegov račun, ali, što je još važnije, staranjem da prvi čovek vlade bude u kontaktu sa što je moguće širim i raznovrsnijim krugom ljudi od uticaja. Jer, kako kaže Pauel, jednom kada politički lider biva uvučen u snažan zagrljaj vladine birokratije, on neizbežno postaje odsečen od stvarnog sveta.

Spoljna politika: Pauel ne okoliši i, posle trideset godina provedenih u diplomatskoj službi Njenog Veličanstva, u Novom Makijaveliju zaključuje da je diplomatija nastavak rata drugim sredstvima, a da su države koje su izgubile apetit za sticanjem moći i prestiža osuđene na dekadenciju i sa velikim izgledom da budu uništene od strane njihovih vitalnijih i bolje naoružanih suseda. Poziciju Velike Britanije Pauel vidi kao hod po žici sa koje preti pad u „spoljnopolitičku irelevantnost“. Ono što je održava na žici, kaže Pauel, jeste ravnoteža između njenih specijalnih veza sa Vašingtonom i uloge koju igra na evropskom kontinentu. Zanimljivo je da Pauel za Blera kaže da pre nego što je postao predsednik vlade nije mnogo putovao niti bio naročito dobro obavešten o spoljnoj politici i međunarodnim odnosima.

Bler, Šaron i Izraelci: Iako je britanska diplomatija tradicionalno naklonjena Arapima, u Pauelovoj knjizi na trenutke izbijaju proplamsjaji respekta prema Izraelu. Opisuje kako bi, svaki put kada im u posetu prvi put dolazi novi šef Forin ofisa, izraelski domaćini gostu priredili nekakvu neprijatnost kao meru odvraćanja da mu slučajno na pamet ne padne da drži stranu suparnicima jevrejske države. Pauel kaže i da je prilikom svake Blerove posete Jerusalimu i susreta sa pokojnim Arijelom Šaronom stari lisac tetošio mlađem kolegi: „Mnogo vam hvala što ste došli i odvojili vreme za naš problem kada kod kuće imate toliko sopstvenih problema.“

Kosovo: Iako ratove koje je vodila Blerova vlada, od Kosova, preko Avganistana, do Iraka, ostavlja kao temu svoje naredne knjige, Pauel u Novom Makijaveliju otkriva pojedine detalje posebno interesantne za srpskog čitaoca. Naime, aprila 1999. godine, prilikom zvanične posete SAD, Blerov predlog da se izvrši kopnena invazija na tadašnju SR Jugoslaviju, podelio je ne samo američku administraciju već i porodicu Klinton. Dok su za napad bili prva dama Hilari Klinton i državni sekretar Medlin Olbrajt, protiv su bili predsednik Klinton i njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Sendi Berger. Pauel piše da je jedan jedini put Bler naljutio Klintona kada je po završetku posete u medije procurela vest da je britanska strana hrabro predložila kopneni napad, a Klintonova administracija odbacila takvu ideju. “Nikada nisam čuo Klintona tako ljutog“, piše Pauel, i iskreno priznaje da je američki predsednik prozreo nameru Blerovog medijskog tima, predvođenog Alisterom Kembelom, da svoga šefa u javnosti predstavi kao mačo muškarca, a Klintona kao neodlučnog slabića. „Ako ste vi Britanci toliko hrabri, onda izvršite invaziju Kosova sami, bez američkih trupa“, odbrusio im je Sendi Berger. Pauel završava savetom onim političarima koji žele blagonaklonost velike sile – ako je jednom steknete, nikada se ne hvalisajte da je imate.

Gordon Braun: Pauelova knjiga otkriva svu gorčinu velikog rivalstva Tonija Blera i njegovog prvog komšije iz Dauning ulice broj 11, ministra finansija Gordona Brauna, koji je 2007. godine nasledio Blera kao premijer Velike Britanije. Intrige, dojave tabloidima, klanovsko grupisanje i sveopšte podmetanje nogu na svakom koraku obeležili su odnos Bler-Braun, koji srpskog čitaoca na trenutke neodoljivo podseća na odnos Đinđića i Koštunice. Stiče se utisak da su samo vekovna tradicija i duboko ukorenjen sistem zadržali Brauna i Blera u istoj političkoj partiji. I dok Pauel, sa jedne strane, veoma odmereno uzdiže Blera, čiji je šef kabineta bio skoro jednu i po deceniju, druge strane nije moguće oteti se utisku da opsesivno, gotovo u svakom od dvanaest poglavlja Novog Makijavelija, omalovažava i Brauna prikazuje u najcrnjim bojama. Poučen Braunovim primerom, Pauel savetuje – vođa partije i premijer uvek treba da gaji više od jednog kandidata za svog naslednika.

Vilsonova doktrina: Kao jednu od najkrupnijih unutrašnjepolitičkih grešaka Blerove vladavine, Pauel podseća na nepromišljen i nespretan pokušaj iz 2005. godine da se ukine Vilsonova doktrina. Vilsonova doktrina je izjava kojom je, odgovarajući na poslaničko pitanje u parlamentu, novembra 1966. godine premijer Harold Vilson saopštio odluku vlade da neće biti prisluškivanja telefona narodnih poslanika. Blerov pokušaj da se narodni poslanici ponovo prisluškuju kao i obični građani osujetili su zamenik premijera Džon Preskot i ministar zadužen za Severnu Irsku Piter Hejn, čuveni borac protiv aparthejda.

Završavajući svoje delo, Džonatan Pauel Tonija Blera uvrštava među četiri ili pet najvećih britanskih premijera u poslednjih sto godina. Iako za svoga vođu kaže da će, kada istorija o njemu jednom bude napisana, biti svrstan u redove najuspešnijih vladalaca po meri Makijavelija, Pauel navodi izuzetno zanimljiv podatak da je od dvojice najvećih britanskih lidera devetnaestoga veka – Viljema Gledstona i Bendžamina Dizraelija, prvi, kao svojevrstan politički uzor, bio izbor Tonija Blera. Politika je, gledstonovski kaže Pauel, iznad svega pitanje idealizma, vrednosti i ideja.

Autor je bivši ambasador Srbije

Izvor Danas, 02. 05. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u