Ukrajina postaje poprište ne samo lokalnog sukoba prorusa i prozapadnjaka nego i poligon savremene podele interesnih sfera velikih sila
Svrgnuti predsednik Viktor Janukovič žalio se krajem prošle godine da EU već tri godine od Kijeva traži da zaključi sporazum sa MMF-om kako bi Ukrajina dobila 610 miliona dolara tehničke pomoći. „Ukrajina je ozbiljna evropska država, a MMF nam govori ’podižite cene komunalnih usluge za stanovništvo, zamrznite plate i penzije’. Sve u tom tonu. Ja, međutim, nikada neću na to pristati!“, govorio je Janukovič.
Šest meseci kasnije MMF je odlučio da Ukrajini dodeli 17 milijardi dolara kredita.
Baš me zanima kako su izgledali pregovori između MMF i Ukrajine, da li se govorilo o budžetskom deficitu, penzijama i javnoj potrošnji i koji su to, na kraju, ekonomski razlozi prevagnuli da se Kijevu odobri ogroman kredit. Zašto uopšte neko ulaže toliki novac u zemlju koja je na pragu građanskog rata i čija privreda sigurno nije kadra da, bar u dogledno vreme, otplaćuje te kredite?
Kada delegacija MMF treba da stigne u Srbiju, u pola državne administracije se proglašava stanje „povišene borbene gotovosti”, prikupljaju se izveštaji, prave analize, niču predlozi za obaranje javne potrošnje, za kresanje penzija… Istini za volju, MMF ovde često ima ulogu babaroge na koju se pozivaju domaći političari kad nemaju dovoljno kuraži za neku nepopularnu ekonomsku meru.
Šta je ovoga puta opredelilo te finansijske stručnjake da ogromnu sumu novca, od koje će 3,2 milijarde dolara biti odmah dostupno, usmere ka trenutno najnestabilnijoj tački u Evropi. Slučajno ili ne, samo nekoliko dana pošto je MMF saopštio da će odobriti kredit, Kijev je krenuo u ofanzivu na istočne pokrajine, gde proruski demonstranti preuzimaju zgrade i lokalnu vlast.
Postoji sasvim nezvanična verzija ove neobične priče koja objašnjava da ovaj potez MMF ima i tekako ekonomsko uporište. Prema toj teoriji, iza cele finansijsko-političke operacije stoje neke američke naftne kompanije koje bi preko ovog kredita ovladale ukrajinskim naftnim i gasnim cevovodima. Ko bude kontrolisao ukrajinsku energetsku infrastrukturu imaće presudnu ulogu na evropske ekonomske tokove. Ako je tačna ova verzija, ona bi se potpuno poklopila sa onim što se desilo na početku rata u Iraku, kada su Amerikanci prvo zaštitili i obezbedili nesmetan izvoz iračke nafte za svoje kompanije. Ostalo ih nije previše tangiralo.
Ukrajina izgleda postaje poprište, ne samo lokalnog sukoba „prorusa“ i „prozapadnjaka“, nego i poligon savremene podele interesnih sfera velikih sila. Istok, bogat rudama, da pripadne Rusima, a zapad Ukrajine, sa naftovodima i gasovodima, američkim kompanijama.
Ako globalni geostrateški moćnici zaista igraju ovu igru, onda neka se hitno sastanu, mogu opet na Jalti, da se bar dogovore i to što pre saopšte jadnim Ukrajincima koji su već počeli da ginu, za neke, sasvim druge ideale.
Izvor Politika, 03. 05. 2014.
