DARKO TANASKOVIĆ: MOŽE LI SE SPASITI SRPSKO NASLEĐE NA KOSOVU?

Srpsko duhovno i kulturno-istorijsko nasleđe na Kosovu i Metohiji nije moguće sasvim adekvatno zaštititi,...

Srpsko duhovno i kulturno-istorijsko nasleđe na Kosovu i Metohiji nije moguće sasvim adekvatno zaštititi, ali se mora težiti optimalnom u datim prilikama

Ubeđivanje Srba da se okanu istorije i okrenu budućnosti izrazito je licemerno, jer se oni koji to sugerišu, katkad i veoma nametljivo, i te kako brinu za negovanje sopstvene istorijske svesti, pa čak i mitova, dok se istovremeno Srbi optužuju za navodno neizlečivo mitomanstvo – izjavio je u intervjuu Akteru prof. dr Darko Tanasković, nekadašnji ambasador u Turskoj, Azerbejdžanu i Vatikanu.

Tanasković, autoritet za orijentalistiku i islamologiju, sa impresivnom karijerom predavača na univerzitetima u zemlji i inostranstvu, 1995. godine izabran je u Evropsku akademiju nauka i umetnosti. Uskoro bi trebalo da postane ambasador pri Unesku.

Najavljuje se „Brisel dva”, koji će obuhvatiti razgovore o SPC. Na šta država mora da stavi poseban naglasak?

— U svim razgovorima koji se pod okriljem EU vode s predstavnicima vlasti u Prištini, a koji su u svakom pogledu izuzetno teški i teku u uslovima stalne napetosti i pritisaka na terenu, kako od albanske strane, tako i pojedinih faktora iz međunarodne zajednice, a o čijim pojedinostima, naravno, ne mogu biti dovoljno obavešten, najvažniji su jasan cilj, svestrana pripremljenost, konzistentna argumentacija i dobri živci. Iako je pozicija Srbije i dalje nezavidna, ona je svakako povoljnija nego što je bila na početku pregovora, dok Albanci, premda i dalje štićenici najuticajnijih snaga u EU, i naročito SAD, svojim ponašanjem povremeno počinju da iritiraju one koji ih protežiraju, pa se određeni pritisak usmerava i prema njima. Kad je reč o konkretnim pitanjima koja će se naći na dnevnom redu predstojeće faze pregovora, od suštinskog je značaja da se u svakom trenutku naglašava objektivna ugroženost demokratskih i ljudskih prava Srba na Kosovu i Metohiji, uključujući i ona verska i kulturna. Svojim konstruktivnim i dostojanstvenim držanjem, čak i u najtegobnijim okolnostima, sveštenstvo i monaštvo SPC steklo je ugled i među predstavnicima međunarodne zajednice na KiM, tako da je položaj crkava i manastira, kao živih duhovničkih i verničkih zajednica, jedno od najstamenijih uporišta srpskog naroda u južnoj pokrajini.

Kako na adekvatan način zaštititi srpsko kulturno-istorijsko i duhovno nasleđe na Kosovu i Metohiji?

— S obzirom na sve okolnosti, srpsko duhovno i kulturno-istorijsko nasleđe na KiM nije moguće sasvim adekvatno zaštititi, ali se mora težiti optimalnom u datim prilikama, uz maksimalno korišćenje mehanizama koji stoje na raspolaganju, bez obzira na njihovu moguću načelnu problematičnost. Najvažnije je da se spreči uništavanje i propadanje, a u krajnjoj liniji i nestajanje materijalne osnove srpskog duhovnog, kulturnog, a samim tim i nacionalnog identiteta, što je cilj velikoalbanskih šovinista. Moramo biti „mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi”, na šta je u više navrata upućivao i počivši patrijarh Pavle. Pri svemu tome, neophodno je postići unutarsrpski konsenzus o najbitnijim pitanjima u vezi s pristupom ukupnoj problematici zaštite naše duhovne i kulturne baštine na KiM. Ali ne samo na KiM, jer je ona aktuelno ili potencijalno na razne načine ugrožena i u nekim drugim istorijskim srpskim zemljama.

Predstoje li nam i dalje bitke u Unesku da naši manastiri jednog dana ne bi osvanuli kao kosovski?

— Bitka, kako kažete, a to nije prejaka reč, za obezbeđivanje istorijski jedino verodostojnog srpskog karaktera i identiteta pravoslavnih manastira i crkava na KiM, koja se vodi u organizacijama i forumima međunarodne zajednice, a prvenstveno u Unesku, biće nastavljena, jer dobro organizovane kampanje posezanja za tim neprocenjivim duhovnim i kulturnim blagom i nastojanja da se ono administrativno i zvanično razsrbi i dalje traju. Jedan od problema je i u tome što se prilikom razvrstavanja i klasifikovanja kulturnih i umetničkih dobara međunarodne ustanove rukovode političkim, a ne istorijskim i tradicijskim kriterijumima, pa pravno-politički status jedne teritorije postaje značajniji od suštinskih merila. Kad je taj status sporan, sporno postaje i ono što to ni po kakvoj zdravoj i normalnoj logici ne bi smelo biti.

Prosto je neverovatno da je 21. vek sa svim tehnološkim naprecima civilizacije i dalje poprište falsifikovanja istorije i krađe identiteta. Kako je moguće da postoji „jezik sile” ne samo u aktuelnoj politici već i nad istorijom?

— Verovatno je već svakome postalo jasno da tehnološki napredak nije ni u kakvoj pozitivnoj korelaciji s visokim moralnim načelima i da je, naprotiv, čitav sistem tradicionalnih vrednosti iz temelja poljuljan a da nije stvoren neki prihvatljiv novi, već je svet postao poprište sukobljavanja ogoljenih interesa, primene dvostrukih standarda i trijumfa ciničnog uma. Posvemašnja relativizacija i nihilizam bez obala, za koje ništa nije sveto, prete da potope čovečanstvo sveopštom prosečnošću koja ubija svaku vrlinu i izuzetnost. Falsifikovanje istorije u funkciji je uspostavljanja odnosa zasnovanih isključivo na moći, a u skladu s promenjenim odnosom snaga, pri čemu oni koji (misle da) su novi pobednici žele da izbrišu tragove svojih teških pređašnjih poraza i promašaja. Prošlost se, međutim, ne može ni promeniti ni izbrisati, već samo njeno tumačenje, odnosno percepcija, ali i to je opasno, jer ima li uopšte istorije bez/van ljudske svesti o njoj?

Čini se da su u pravu bili oni koji su odbijali usadnju spoljnih tendencija kod nas s receptom „ostavite se istorije”, jer je ona nosila i poruku istoričarima i ostalim koji se iz nekog od naučnih uglova bave prošlošću? Ili mislite da su ta insistiranja, agresivna posebno nakon 2000, imala drugačije namere?

— Ubeđivanje Srba da se okanu istorije i okrenu budućnosti izrazito je licemerno, jer se oni koji to sugerišu, katkad i veoma nametljivo, i te kako brinu za negovanje sopstvene istorijske svesti, pa čak i mitova, dok se istovremeno Srbi optužuju za navodno neizlečivo mitomanstvo. Tako je svojevremeno odbrambeno reagovanje na albanski teror nad Srbima na KiM objašnjavano opsednutošću kosovskim mitom, dok se zapravo radilo o sasvim konkretnoj, savremenoj egzistencijalnoj ugroženosti. Na sve strane se trubilo o „velikoj Srbiji”, dok se istovremeno tiho uobličavala velika ili „prirodna” Albanija, kao i do visoke mere etnički čisti nacionalni kontinuum na teritoriji nekolikih balkanskih država. Turska takođe poziva na otklon od prošlosti i zajedničko okretanje evropskoj i regionalnoj budućnosti, dok se njeni najviši zvaničnici javno zalažu za obnovu osmanlijskog Balkana.

U odbranama baštine, istorijskih fakata, Srbija uvek ima problem sa onim državama koje slove za najrazvijenije, a one su i izvorišta i potpore prekrajanja istorije, pogledamo li debate u Unesku, pa sve ovo oko Velikog rata?

— Velike sile su oduvek presudno uticale na sudbinu manjih naroda i država. Bez obzira na sve privide koji se žele stvoriti, tu nema ničeg novog pod suncem. U ovom trenutku su revizionistički naročito aktivne iznova ojačale bivše velike sile, poražene u dvama svetskim ratovima tokom XX veka, što je, uostalom, i sasvim logično. Manje je logično to što im se, iz konjunkturnih razloga nove „političke korektnosti”, u toj raboti pridružuju, ili na preosmišljavanje istorije mlako reaguju, države koje su bile na suprotnoj, pobedničkoj strani, dok neka sitnija klijentela nekadašnjih gubitnika pokušava neopaženo da se prekrca u pobedničku kompoziciju. Tu ima i odista grotesknih primera krivotvorenja i „šminkanja” istorijske istine.

Kako gledate na današnji odnos Vatikana prema Srbiji?

— Odnos Vatikana prema Srbiji se suštinski ne menja. On nije prijateljski, ali nije ni toliko neprijateljski da se ne bi povinovao racionalnim razlozima koji proizlaze iz interesa Rimokatoličke crkve. Samo ti interesi su trajni. Svoje konkretne poteze i postupke Sveta stolica uvek odmerava u svetlu njihove funkcionalnosti na planu zaštite i unapređivanja tih trajnih interesa. Vatikan tako istrajava u nepriznavanju Kosova, jer procenjuje da to katoličkim interesima, iz više razloga, zasad odgovara. Uz sva ograničenja, Sveta stolica, čiji je uticaj u globalizovanom i dobrim delom sekularizovanom svetu realno slabiji nego ranije, svesna je neminovnosti i vitalnog značaja ekumenskog dijaloga s pravoslavljem, za razliku od protestantizma i islama, koji je objektivno ugrožavaju.

Vatikan je ponovo zagolicao javnost nakon otkrića CIA o uzimanju Pavelića pod skute, najavom beatifikacije Stepinca?

— Najave kanonizovanja kardinala Stepinca nemaju neposredne veze s nekom promenom stava prema Srbiji iako bi taj čin dramatično unazadio međusobne odnose. Reč je o širem kontekstu, u kojem ne treba previđati ni sadašnje turbulencije u Ukrajini i delimično obnavljanje hladnoratovske dinamike na liniji Zapad–Istok, što pogoduje ojačavanju izrazitije konzervativnih i antipravoslavnih struja u Kuriji. Papa Francisko, koji je načinom na koji je otpočeo svoj pontifikat probudio mnoga očekivanja i nade, ali i izazvao nedoumice, neće lako uspostaviti ravnotežu između svojih reformatorskih ambicija i inercije vekovnog ovosvetskog delovanja Rimokatoličke crkve, uključujući i njene nemale istorijske i moralne hipoteke. Zato će se on teško iz realpolitičkih razloga duže odupirati pritiscima da se dovrši odavno pokrenuti proces kanonizacije kardinala Stepinca, koji je za Vatikan prvenstveno oličenje mučenika stradalog od komunističkog režima, a o kome se sam papa, inače, pozitivno izražavao.

Koliko je kritička evropska naučna misao izdvojena od pritisaka i stega politike, i šta je sa našom?

— Naučna misao, naročito u društvenim i humanističkim naukama, svuda je pod snažnim pritiskom da se povinuje tzv. političkoj korektnosti trenutka. Taj pritisak se često sprovodi posredno, kroz materijalno ili karijerno favorizovanje podobnih naučnika. Premda je „akademska korektnost” prilično rasprostranjena pojava, i u Evropi i kod nas još uvek ima mnogo naučnika koji istrajavaju u misaonoj autonomnosti i kritičnosti. U savremenim društvima ozbiljnija pretnja kvalitetu stručnosti i naučnosti od ideoloških pritisaka danas je urušavanje i uprosečivanje obrazovnog sistema na svim nivoima, uz sistematsko potiskivanje njegove suštinske i sadržinske, a favorizovanja formalne strane.

Šta je po vama donela zajednička kulturna politika EU, jer očito da nije baš olakšala život državama koje još nisu u „evropskom klubu”?

— Zajednička kulturna politika EU objektivno ne postoji, iako su stotine odlično plaćenih činovnika i „eksperata” angažovane na njenom normiranju i sprovođenju. Prava kultura, srećom, ide svojim putem. U Beogradu i Novom Sadu je, recimo, kulturni život bogatiji nego u mnogim glavnim gradovima članica Evropske unije.

Autor Kozmas Mirković

Izvor Akter, 04. 05. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u