MILE MILOŠEVIĆ
Izostalo je pitanje rizika: šta ako te i takve mere, osim što će odmah biti loše za većinu, ne uspeju?
Srbija je dugo već mesto eksperimenta. Tako i nova Vlada započinje pd prvog dana svoj mandat eksperimentalnim pristupom, menjajući radno vreme. Iako je svakom poznato da ciklusi pojedinih opštih društvenih funkcija jesu deo celine, nešto što je odgovorno unutarnjem razlogu, a ne nešto što se dekretima menja. Ali kod nas se već vreme menjalo više da bismo ličili na Evropu, nego da bismo postali deo radnog procesa većine u EU država. Da ne pominjemo naš ciklus dana – kad se radi, kad saobraćaj teče, kad su otvorena obdaništa, kad škole…
Ali eksperimentator se prosto ne oseća odogovornim za unutrašnje razloge. Ni za to kako će se sad pomerati zakazivanje kod lekara, niti kako će se saobraćaj usaglašavati, niti sav taj u biću dinamični kompleksni mozaik života, koji ekperimentatora ne obavezuje. Šta je koga briga, od suvišnog sistema za naplatu gradskog prevoza i komunalne policije, sve do pomorske agencije – samo troškovi – i sve to samo zbog pukih glasina o opravdanosti umesto stvarnosti jedino pravih unutrašnjih rezona.
Ali, da je drugačije, ne bi se zvale „reforme“. Bleštavilo progresa zahteva uvek revoluciju novim. Kao kad sam davno jednom raspravljao sa mojim komandantom kasarne i u njegovoj samohvali koliko je unapredio kasarnu i život nama vojnicima, opomenuo ga da je samo promenio mesto kioska za novine.
Na Novom Standardu sam već objavljivao grafove ovog sadžaja iz 2006. godine jer noviji ne postoji, a da mi je poznato, kao što nema ni starijeg, što mi je poznato (budući da je samo Srboljub Branković inicirao i sproveo sa drugima istraživanje ovog tipa).
Dakle, nalazimo se ponovo pred reformama, u najavi bolnim. Prvobitno obećanje bilo je kako će boljitka biti od 2015. godine, a kasnija kažu 2016. Samo što ne znamo kako. Ili to ostaje prava zagonetka ili ja ne razumem. U svakom slučaju izostaje pitanje rizika – šta ako te i takve mere, osim što će odmah biti loše za većinu koja živi od prvog do prvog, ne uspeju? Šta tad, u čemu ćemo se naći? Jer, u slučaju uspešnog scenarija, najviše je za očekivati da ćemo biti nešto poput Rumunije ili Bugarske, a ne Austrije. Ali 
šta ako ne uspe, ako se izjalovi, a već se prešla tačka povratka? Šta je tad?
Kako god, kao laik, pored tolikih ekonomista i multidisciplinarnih institutskih timova, prihvatio sam se pokušaja da saberem scenario reformi i da makar razmotrim dva njegova krajnja ishoda, kao i njihove tokove. Pa ga prilažem u najkraćem mogućem obliku.
Svakako bih voleo da drugi sastave tačniji i bolji dijagram – hodograf reformi od ove moje žvrljotine na tabli. I da nam ih stave na raspolaganje.
