KUDA AMERIČKA ELITA PREKO UKRAJINE VODI NACIJU

STIVEN F. KOEN, KATARINA VANDEN HEJVEL Verovatno je već prekasno za demokratsku debatu o...

STIVEN F. KOEN, KATARINA VANDEN HEJVEL

Verovatno je već prekasno za demokratsku debatu o tome kako američka elita poseduje našu naciju

Budući istoričari zabeležiće da je u aprilu 2014, gotovo četvrt veka posle pada Sovjetskog Saveza, Bela kuća proglasila novi hladni rat protiv Rusije, i da u grubom neuspehu predstavničke demokratije u javnosti nije bilo gotovo ni reči debate, a kamoli protivljenja unutar američkog političkog i medijskog establišmenta.

Obamina administracija objavila je hladni rat indirektno na naslovnoj strani Njujork tajmsa u tekstu koji je potpisao Piter Bejker 20. aprila. Prema tom izveštaju, predsednik Obama je odlučio da zbog Ukrajinske krize „nikada neće moći da ima konstruktivan odnos“ sa ruskim predsednikom Putinom, pa će zato da „ignoriše gospodara Kremlja“ i fokusira se na „izolovanje Rusije presecajući njene ekonomske i političke veze sa spoljnjim svetom… pretvarajući je u prognanu državu“. Ukratko, u Bejkerovom izveštaju navodi se da je Bela kuća prihvatila „dorađenu verziju hladnoratovske strategije izolovanja“. Mogao je pritom da dodati i – veoma ekstremnu verziju. Taj izveštaj Bela kuća nije ni opovrgla ni potvrdila.

Ne postoji nijedan moderni presedan za ovu sramotnu pristranost američke političko-medijske elite u ovom trenutku sudbonosne prekretnice. Široka debata u Kongresu, u medijima i kroz proteste na ulicama vodila se, recimo, uoči američkih ratova u Vijetnamu, u Iraku, pa čak i nedavno kad su se predlagali ratovi protiv Sirije i Irana. Ovaj hladni rat – čiji je epicentar na ruskim granicama pokrenut u trenutku žestokih američkih, ukrajinskih i ruskih medijskih dezinformacija, koji se pokreće bez stabilizaconih praksi koje su sprečile katastrofe za vreme trajanja prethodnog hladnog rata – mogao bi biti još opasniji.

Sasvim je sigurno da će se ovaj hladni rat završiti novom nuklearnom trkom, što dodatno potpaljuju Obamine provokativne izjave, poput one da su „naše konvencionalne snage znatno superiornije od ruskih“, kao i o mogućem stvarnom ratu sa Rusijom, koji bi mogao da prizađe iz nadolazećeg građanskog rata u Ukrajini. (NATO i ruske snage se već mobilišu na istočnim i zapadnim granicama Ukrajine, dok proamerička vlada u Kijevu upozorava na „treći svetski rat“).

Ipak, sve ovo dolazi uz gotovo jednoglasnu dvostranačku podršku ili indiferentnost američkog političkog establišmenta, od levice do desnice – demokrata i republikanaca, progresivaca (čiji će domaći programi biti jako ugroženi) i konzervativaca. Sve to takođe podupiru mainstream mediji koji oblikuju i reflektuju politiku – The Times, The Washington Post, The Wall Street Journal, The New Republic, The Weekly Standard, MSNBC, Fox News, NPR – pa sve do komercijalnih radio stanica. (Postoje značajni izuzeci, uključujući i ovaj list, ali nijedan da bi bila toliko autoritativan i uticajan kao što su mainstream mediji).

rusijaukrajinakarikatura

Još specifičnije, nijedan od ukupno 535 zastupnika u Kongresu nije javno izrazio sumnju u planove Bele kuće za novi hladni rat. Nije se oglasio niko od bivših američkih predsednika ili predsedničkih kandidata koji su zagovarali partnerstvo sa postsovjetskom Rusijom. Pre nego što se kriza u Ukrajini produbila, nekolicina neslužbenih disidenata pojavila se na mainstream televiziji, radio-stanicama i novinama, ali izgleda da su dovedeni samo da budu jeretici koje treba dobro izvređati. Od tada su i njihovi glasovi ugašeni legijama „hladnih ratnika“.

Obe strane u ovoj konfrontaciji, Zapad i Rusija, imaju legitimne pritužbe. Ali znači li to da američko viđenje najnovijih događaja uopšte ne bismo trebali da preispitujemo? Da je za sve ovo kriva „Putinova agresija“, ili njegova želja za „ponovnim stvaranjem što više od starog Sovjetskog Saveza“, ili da ovim Putin jednostavno diže „domaći rejting“?

Znači li to da nema ničeg kredibilnog za raspravu na moskovskoj strani priče? Kao, na primer, da je 20 godina NATO ekspanzije na istok učinilo da se Rusija oseća opkoljenom. Da je ukrajinska kriza podstaknuta sa Zapada prošlog novembra kako bi bivša sovjetska republika bila uvedena u NATO. Da je zapadno odbacivanje sopstvenog sporazuma potpisanog sa tadašnjim predsednikom Janukovičem u februaru dovelo na vlast neizabrani režim, koji je toliko antiruski i toliko nekritički prihvaćen iz Vašingtona da je Moskva osećala da mora hitno da anektira većinski ruski Krim, na kome se nalazi njihova najvažnija pomorska vojna baza. Da odnedavno Kijev šalje vojne jedinice kako bi ugušio proteste na proruskom istoku Ukrajine, što je kršenje ugovora od 17. aprila o deeskalaciji krize.

Istoričari će u budućnosti sigurno pronaći pojedine tačnosti u argumentima Moskve i pitaće se kako to da se o tim argumentima opširno vodi debata recimo u Nemačkoj, ali ne i u Americi. Verovatno je već prekasno za demokratsku debatu o tome kako američka elita poseduje našu naciju. Ako je tako, cena za američku demokratiju već je sasvim jasna.

Stiven F. Koen je profesor na Njujorškom i Prinstonskom univerzitetu; Katarina vanden Hejvel je urednik i novinar lista The Nation

 

The Nation/Advance

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u