Više nemam pravo da opomenem dete koje prepisuje kad vidim kako se dobijaju univerzitetske diplome
Nedavno se u izdanju Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije (USPRS) pojavio zbornik Koliko koštaju iluzije / Liberalizacija obrazovanja u Srbiji ( već sedma knjiga u izdanju ovog veoma aktivnog sindikata još jedan je pokušaj da se ukaže na ubrzani put u propast koji čeka srpsko školstvo). Zbornik je na osnovu referata sa skupa održanog 1. jula 2013. u prostorijama Udruženju književnika Srbije priredio Dragan Matijević, profesor filozofije u Gimnaziji u Čačku i predsednik USPRS, koji se od mnogih sindikalnih vođa razlikuje po tome što nije napustio svoju službu i birokratizovao se, nego i dalje radi sa đacima. Bio je to povod za razgovor sa profesorom Matijevićem.
Otkuda da se jedan sindikat bavi tako krupnim temama kao što je neoliberalizam, globalizacija, integrativni tehnoglobalizam?
— Ne radi se ni o kakvoj intelektualnoj znatiželji, već pre svega o onoj Blohovoj (Ernsta Bloha) da nužda čoveka uči misliti. Problemi koji su zadesili srpsko obrazovanje u prethodne dve decenije naterali su prosvetne radnike da se bave ovom temom, ne da bi proučili tokove savremene civilizacije zbog njih samih, već da bi prepoznali mesto obrazovanja u njima i šta nam se to, u stvari, događa.
Naime, ono što se dogodilo u prethodnoj deceniji u srpskom obrazovanju nije se dogodilo nigde i nikad. Za samo osam godina doneta su tri potpuno nova i potpuno različita zakona o obrazovanju. Takav presedan nije zabeležen u istoriji zakonodavstva. Karakteristika svih njih je da je svaki naredni bio sve liberalniji prema učenicima i njihovim obavezama, a sve strožiji, rigidniji prema nastavnicima. Tako se napokon došlo do zakonskih odredbi o kojima neposlušne i nedisciplinovane učenike nisi mogao nikako ukoriti, da su sa nastave mogli odsustvovati koliko su hteli, a da za to ne snose nikakve posledice; da je vladanje učenika izbrisano kao ocena, a da za to što ne uče i ne znaju odgovornost snose nastavnici.
Na drugoj strani, i najmanje odsustvo nastavnika sa posla drakonski je kažnjavano otkazom, direktorima škola data su neograničena ovlašćenja u prijemu i otpuštanju radnika i, što je najdrastičnije, uvedeno je čak jedanaest institucija koje kontrolišu rad nastavnika: školski odbori, savet roditelja, đački parlament, učenici, školske inspekcije, školski nadzornici, roditelji i druge razne komisije i inspekcije. Kao da nismo nastavnici – vaspitači, već pripadnici radikalnih navijačkih grupa. Vrhunac licemerja i odijuma zakonopisaca prema prosvetnim radnicima je zakonska odredba da, ukoliko roditelj ili staratelj prebiju nastavnika, biće prekršajno kažnjeni sa 30 hiljada dinara. Podsetiću vas, u Zakonu o zaštiti životinja za maltretiranje psa kazniće vas sa 300 hiljada dinara.
Bilo je to kao poziv na sezonsko sniženje!
Morali smo se tada upitati: otkuda tako strašan pritisak, nepoverenje i odijum prema nastavnicima? Ne radi li se možda o tome da ustvari škola služi da oni, a ne učenici, budu prevaspitani i preobrazovani? Da li to znači da su za neke „nove ljude“ potrebni neki „novi vaspitači“, a ne ovi stari i konzervativni, školovani na tradicionalnom sistemu moralnih vrednosti? Da li (de)konstrukcija nekog novog sveta zahteva i de(kon)strukciju tradicionalnog obrazovanja?
Slušali smo da u ludilu koje nam se događa ima nekog sistema, ali ga sami nismo mogli dokučiti. Zato smo potražili pomoć od drugih. Organizovali smo naučni skup na koji smo pozvali dokazane stručnjake iz sfere obrazovanja, univerzitetske profesore, publiciste, kulturologe, demografe, direktore, nastavnike – praktičare. Cilj skupa bio je da stručnu i širu javnost upoznamo sa neizvesnostima, problemima i zamkama pred kojima se nalazi obrazovanje u Srbiji.
Koji bi bio generalni zaključak skupa o ulozi škola u neoliberalnom svetskom poretku?
— Neoliberalni svet nije uspeo niti mu je to zaista bio cilj da ostvari svoje obećanje da će ostvariti najveće dobro za najveći broj ljudi. Uspeo je samo da upregne većinu u ostvarivanje trgovačkih ciljeva manjine. Za taj cilj trebalo je napraviti čoveka koga karakteriše uklopivost, povodljivost i gramzivost, individua kojoj ne smeta nedostatak ljudske perspektive. Štaviše, niko ne sme da brine za opšteljudsko blagostanje jer svako mora da juri za svojim individualnim zadovoljstvima.
Tradicionalna škola koja je kod učenika razvijala samostalnost, kritičko mišljenje i nezavisnost, direktno je suprostavljena zahtevima savremene organizacije društva. Ta škola se, po vladajućim ekonomskim kriterijumima smatra neefikasnom, jer razvija sposobnosti koje današnja društvena elita(?) ne samo da ne ceni već ih smatra štetnom. Osvestiti pojedinca suprotno je interesu funkcionisanja sistema. Nosilac te osvešćujuće uloge tradicionalne škole je tradicionalni nastavnik, koga treba u interesu savremene organizacije društva de(kon)struisati i od vaspitača napraviti vaspitanika, od autoriteta i uzora pokornog državnog činovnika. Na tome treba ozbiljno poraditi, jer prosečan prosvetni radnik u Srbiji je konzervativan, ili 19 godina staža i 49 godina života.
Rušenje osvešćujuće uloge škole i nastavnika ima podršku i opravdanje u učenicima, koji ne žele da budu osvešćeni jer to navodno izaziva bol. Koliko ste puta samo čuli da im se deca u školi muče? Štiteći učenika od bola, savremena pedagogija štiti pojedinca od „tragedije saznavanja“, od najhumanijih tekovina do kojih se došlo istinskim odricanjem i stradanjem. Koja je cena ove iluzije? Učeniku se ustvari brani da postane čovek.
Kakvo je trenutno stanje u srpskom obrazovanju?
— Počnimo najpre od materijalnih uslova u kojima se obrazovanje odvija. U Srbiji su škole stare preko 40 godina i u veoma lošem stanju. Od četiri i po hiljade školskih zgrada samo hiljadu i po je ispravno. Za dve hiljade je potrebna popravka, za 800 rekonstrukcija, a 200 je neupotrebljivo. Osim toga, polovina škola nema fiskulturnu salu, 40 odsto nema mokri čvor, a mnoge nemaju ni dvorište. To i ne treba da čudi ako se zna da naša zemlja najmanje izdvaja za obrazovanje u celoj Evropi. Prosečno izdvajanje za obrazovanje u zemljama Evropske unije je 6,5 odsto bruto društvenog proizvoda, kod nas je 3,18 sa tendencijom stalnog smanjivanja. Još kada se ima na umu da je BDP u tim zemljama 5-10 puta veći od našeg, to znači da one za obrazovanje izdvajaju 10-20 puta više nego naša država.
Siromaštvo i nemaština su hronične bolesti srpskih škola. U 70 škola su blokirani računi, pa nemaju ni za kredu ni za toalet papir. U školi u Lozoviku kod Velike Plane to finansiraju nastavnici i roditelji. Pre neki dan pošta je isključila telefone svim školama u Nišu, tako da škole više nemaju internet. Direktor jedne od tih škola kaže: „Nas mogu da zovu, ali mi ne možemo nikoga“. To i jeste slika srpske prosvete – nas mogu svi da p(r)ozovu, mi ne možemo da p(r)ozovemo nikoga.
Govori se o velikim platama u prosveti?
— Prvi put posle ko zna koliko godina državna vlast je istinski obradovala prosvetne radnike. Donela je zakon po kome su oporezovane sve plate veće od 60.000. Nama nisu mogli ništa jer su naše plate daleko ispod te cifre. Kakva sreća (sic!) Imamo najmanje plate u okruženju, dakle, najmanje u Evropi, manje i od Makedonaca i Albanaca.
Prosečna plata u obrazovanju je 42 hiljade dinara, dakle pet odsto ispod proseka u državi; a njihovo obrazovanje je daleko iznad proseka. U obrazovanju radi 60 odsto ljudi sa visokom školom i po tome smo daleko najobrazovaniji od svih drugih delatnosti. Iza nas je zdravstvo sa 20 odsto visokoobrazovanog kadra.
I to je slika odnosa i brige države prema obrazovanim ljudima i obrazovanju uopšte. Kako nam se cinično događa ona Konfučijeva maksima: „Ako hoćeš da budeš siromašan, a ti se obrazuj!“
Kakav je onda kvalitet obrazovanja u takvim okolnostima?
— Tu postoje dva kriterijuma – unutrašnji i spoljašnji. Po ovom prvom kriterijumu, obrazovanje je najvitalniji segment našeg društva. Pa koja to država može da školuje desetine hiljada visokoobrazovanog kadra i da ih pokloni drugima? U protekle dve decenije pola miliona ljudi je napustilo Srbiju, od čega su 50.000 obrazovani stručnjaci. Najmoćnijim zemljama današnjice „poklonili“ smo 6.000 doktora nauka, za čije školovanje je Srbija utrošila 12 milijardi evra. Naučnici, sportisti i maline su najčešći izvozni artikal Srbije. No i tome će naša premudra školska vlast doskočiti. Smislili su novo geslo: „zaglupimo decu da bismo sprečili odliv mozgova“. Naime, od sada ko želi da položi malu maturu (a mora da položi) ne mora da zna ni jedan odgovor. Kakvo epohalno dostignuće.
Po drugom, spoljnjem kriterijumu, nimalo zadovoljavajuće stanje. Iz izveštaja internacionalnog istraživanja PISA vidi se da je prosečno dostignuće učenika iz Srbije u domenu matematičke i jezičke pismenosti kao i veštine rešavanja problemskih zadataka na jednom od poslednjih mesta u svetu. U konkurenciji 41 zemlje obuhvaćenih istraživanjem Srbija se plasirala na 36. mesto. Tako je, na primer, u matematici na najnižem nivou na skali znanja. Nijedan zadatak nije rešilo 22 odsto naših učenika, a evropski prosek je 10 odsto. Sve zadatke rešilo je jedan odsto đaka, a prosek zemalja OECD je šest odsto. Ali tu nije problem ni u đacima ni u nastavnicima, već u aktuelnim nastavnim planovima i programima po kojima se radi. Ti programi su koncipirani tako da je težište na teorijskoj utemeljenosti znanja, dok se kod drugih insistira na funkcionalnosti, praktičnoj primenljivosti znanja. To su dva potpuno različita modela i sasvim je prirodno nesnalaženje naših učenika. To je kao kada biste pripremali decu za takmičenje u fudbalu, a pošaljete ih na rukometno prvenstvo. To je neozbiljno, ali i surovo prema deci i nastavnicima. Već godinama molimo Ministarstvo prosvete da organizuju seminare na kojima bi se nastavnici obučili za ovaj oblik učenja, ali uzalud, u modi su neki drugi seminari. Tako ćemo nastaviti da se i dalje brukamo pred svetom, iako za to nema nikakvog razloga.
Ako je tako stanje u obrazovanju Srbije, preuzima li nešto tim povodom Ministarstvo prosvete?
— Preduzima, upravo ono što ne treba. Umesto da se Ministarstvo prosvete stara o funkcionisanju obrazovnog sistema, unapređenju materijalnog stanja u školama, poboljšanju društvenog i finansijskog položaja prosvetnih radnika te uvećanjem kvaliteta obrazovanja, ono se bavi uvođenjem novotarija koje malo i ni malo nemaju veze sa obrazovanjem.
Tako, recimo, najaktuelniji seminari su o nekakvom razvojnom planiranju, samovrednovanju, eksternoj evaluaciji, pisanju portfolija, te raznorazne razvionice, radionice, igraonice. Teško je reći šta sve to doprinosi unapređenju obrazovanja, ali znamo da sve to poprilično košta, da su se zahvaljujući projektima mnogi ovajdili i da siroti nastavnici sve to moraju da posećuju kako bi stekli bodove za stručno usavršavanje. A sve je to daleko i od stručnosti, a od (u)savršenosti pogotovu.
Otkrili smo iz onog što je Ministarstvo prosvete objavilo da je u poslednjih desetak godina za razne projekte u obrazovanju država pozajmila stotinak miliona evra i za to dala još toliko svojih para. Zajedničko za sve te projekte je sledeće: sve pare su potrošene; pare su uzeli prosvetnim vlastima bliski ljudi; projekat se gasi kad se potroši planirani novac; uticaj projekta na obrazovanje – nikakav. Setimo se samo projekta o inkluziji, odnosno da se u redovnu nastavu uvedu i učenici sa posebnim potrebama. Sindikat i stručna javnost su molili da se ne čini takva nepromišljenost jer za to nema ni uslova, ni osoblja, ni udžbenika, niti su nastavnici obučeni za tako nešto. Uzalud, projekat je na silu proguran, a nas su čak optužili za fašizam. Ko sad pominje inkluziju? Niko! Ko je imao korist od toga? Ljudi bliski školskim vlastima i (bajagi) nevladine organizacije.
Koliko nas je i koliko će nas još koštati ovaj projekat, nismo a izgleda nikada i nećemo saznati.
Ako je tačna ona Marksova tvrdnja da je praksa (rad) svesna i svrsihodna aktivnost čoveka, onda Ministarstvo prosvete nema veze ni sa Marksom, ni sa praksom.
Da li je univerzitetsko obrazovanje izuzeto od ovih problema?
— U povesno nadolazećoj plimi neoliberalne komercijalizacije celokupne stvarnosti svakako da nije izuzet i univerzitet. Ili, kako kaže prof. Milan Uzelac, komercijalizacija visokog obrazovanja je najvažniji fenomen našeg vremena. Ta merkantilizacija dovodi do, ponajpre na privatnim fakultetima, pretvaranja prosvetnih ustanova u tržišna, profitabilna, pa često i trgovačka preduzeća. Univerzitet nije više intelektualna zajednica profesora i studenata koji autonomno izgrađuju i prenose znanje, već interesna zajednica vlasnika novoformiranih privatnih univerziteta i roditelja studenata čiji cilj nije znanje, nego diploma. Univerzitet, mesto gde se vrhunilo sve obrazovanje, polako ali sigurno postaje dno zahvaljujući akreditovanim šarlantanima obrazovanja. Ili, što bi rekao jedan stariji kolega, nekada su deca sa sela hrlila na fakultete, danas fakulteti hrle u svako selo. Zato nije ni čudo što u ovako maloj Srbiji, gde polovina stanovništva ima osnovnu školu, ima 13 univerziteta i čak 112 fakulteta. Visoko obrazovanje ili prodaja diploma postao je veoma unosan biznis u kome ne postoji rizik. A to je idealna tržišna forma. Univerzitet, mesto gde smo mi nastavnici iz srednjih i osnovnih škola videli reper za svoje standarde i kriterijume, pretvara se u mesto anomije i entropije. Ili, što bi kolege rekle: ja više nemam pravo da opomenem dete koje prepisuje kad vidim kako se dobijaju univerzitetske diplome.
Ideja da će ovakvu devijaciju visokog obrazovanja ispraviti „zakoni tržišta“ veoma je naivna. Iskustvo nam upravo govori drugačije. Jer univerziteta i fakulteta koji posluju po tržišno-komercijalnim načelima je sve više i dobro se drže, a posebno dobro napreduju njihovi vlasnici.
Naslov poslednjeg poglavlja zbornika Unije zvuči pomalo apokaliptično: o budućnosti, ako je ima. Pa ima li budućnosti za srpsko obrazovanje?
— Ako je neko smišljao scenario za uništavanje jednog naroda, bolji od ovog nije mogao smisliti – upropaštavanje obrazovanja i demografsko nestajanje. Ili, što je govorio Kisindžer, ne verujem u teoriju zavere, ali što sam stariji to sam više paranoik. Ono što ionako teško stanje u srpskom obrazovanju čini još težom je dramatična demografska situacija, koja se iz godine u godinu pogoršava. Svedoci smo demografskog starenja naše nacije, što je samo korak do demografskog nestanka. To se itekako vidi u školama. Naime, broj učenika u školskoj 1995/96. u osnovnim i srednjim školama bio je milion i sto četrnaest hiljada. Ove školske 2013/14. godine je negde oko osamsto hiljada. Dakle za nepunih 20 godina iz obrazovnog sistema nestalo je preko 300.000 dece. To je ceo jedan grad veći od Niša. Nestalo je preko 500 škola. Kako da niko ne želi da bude svestan ove drame, zapravo tragedije. Samo narednu školsku godinu upisaće 2.500 manje prvaka, a prvi razred srednje škole upisaće manje 7.000 đaka. Preko 300 naših kolega ostaće bez časova i postaće tehnološki višak. Možete zamisliti apsurd: fakultetski obrazovan čovek je „nepotrebni višak“ u državi u kojoj je 60 odsto stanovnika što funkcionalno što potpuno nepismeno.
Kako se sa svim tim izboriti?
— Rekoh, nemamo iluziju da možemo zaustavljati niti menjati istorijske tokove, za to smo i mali i slabi. Ali možemo uticati na menjanje vlastite realnosti. Prvi korak u tom nastojanju je ne dozvolimo da se potre svest o ovom što nam se događa, da ne zaboravimo ovo o čemu govorimo jer zaborav je predvorje nestanka. Nije slučajno da je Mnemozina, boginja sećanja, majka svih muza. Samo na nezaboravu počiva i umetnost i nauka, dakle, duh.
Drugi korak je znanje i volja. Znanje onoga što kao narod hoćemo i kako ćemo, ali i ogromna volja da se to ostvari. Sve dok postoji i najmanji nukleus, najmanja intelektualna zajednica koja ovo promišlja i koja je spremna o tom da govori i da se bori, ima nade. Možda je to u ovom trenutku Unija sindikata. Sutra će to biti neka druga organizacija, ali ona mora postojati.
Razgovor vodio VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ
Pečat, 11. aprila 2014.
