EMIR KUSTURICA: IZGLEDA DA SRBIJI NE DAJU DA BUDE I ISTOK I ZAPAD

Žele da sa Ukrajinom počne ono što je Bžežinski projektovao – cepanje Rusije na...

Žele da sa Ukrajinom počne ono što je Bžežinski projektovao – cepanje Rusije na tri dela

Jedan od učesnika proširenog zasedanja Balkanskog dijaloga 2014. bio je i filmski režiser Emir Kusturica. Fakti prenose njegovo izlaganje u neautorizovanoj formi:

Izvinjavam se što se nisam baš spremio za ovaj susret, jer snimam film. Mada, možda bi bilo dobro da malo filma, ili bolje reći fikcije, preteče iz mene na ovaj forum. Počeo bih onde gde je završio gospodin Dragomir Karić.

Postoji jedna ideja koja kaže da su Srbi Rusi koji nemaju para. Počeo bih od nje i zato što su se Srbi prvi od slovenskih naroda oslobodili od Turaka. Prvo u dva ustanka, pa potom u Balkanskim ratovima. Do Prvog rata Srbija je bila prva zemlja koja je u suštini živela po onom što se danas naziva demokratija. Prvi put su neki ljudi na Balkanskom poluostrvu počeli da glasaju i da upravljaju svojom zemljom.

Srbija je imala individualce koji nisu išli na istočnu stranu, nego su smišljali naizmenične struje i uspevali da na Zapadu uspostave sliku još iz vremena prosvetiteljstva. Dakle, od vremena renesanse Srbija je dala možda najveći doprinos nauke upravo na Zapadu. Danas je, čini mi se, zanimljivo ovo što je Ukrajinom započeto. Ovo je druga revizija Drugog svetskog rata. Mislim da je u Ukrajini izveden dokaz koji možemo prvo da vratimo u fikciju, a onda da ga stavimo na pozornicu istorije.

Naime, svetska štampa ili ono što se – a studirao sam u Pragu – zvalo Gvozdena zavesa, sada više ne postoji posle raspada Sovjetskog Saveza, ali zato postoji CNN zavesa. Dakle, postoji gvozdena zavesa iza koje je zakucana ljudska misao: niti ona ima svoje provodnike, niti ima šanse onaj koji nameri da nekom istinom probije tu zavesu. Takav posrne na prvom koraku i to uvek liči na želju da čovek svira frulu, a gledaoci žele da gledaju Roling stounse.

Tako da svaka naša ideja koju imamo o svetu i kada pokušamo da je plasiramo na Zapadu kao geostratešku političku ideju ona završi zapravo ugušena i čak ubijena pogledom voditelja te emisije. Ja sam učestvovao u mnogim emisijama po svetu i uvek sam pokušavao da odredim, kako bih rekao, Svetosavsku poziciju Srbije – ni Istok ni Zapad, ni Zapad ni Istok, a i jedno i drugo.

Upravo je ta politika ona o kojoj je gospodin Karić govorio, ali ja sam malo više skeptik od njega. Mislim da iskustvo naših suseda Rumuna i Bugara govori da ulazak u Evropu podrazumeva, na žalost, i ulazak u NATO. Zapravo, veliko je pitanje: da li Evropska zajednica funkcioniše ispod nižeg nivoa od vojnog? Da li je vojni savez zaista krajnji cilj onoga što se u civilnom društvu zove EU?

Evo jednog logičnog pitanja koje je pomalo i istorijsko: zašto bi Rumunija i Bugarska svojim izlaskom na Crno more bile Evropska zajednica, a Srbija i Hrvatska donedavno obe nisu bile Evropska zajednica? Mislim da je to pitanje koje se više ne dotiče u javnom životu i koje se drži kao skrivena agenda koja Evropu čini prohodnom i vraća je na tačku iz vremena Prvog svetskog rata kada je put na Istok bio obeležen krilaticom Drang nach Osten – što je značilo prodor na Istok.

Ne postoji čak ni teoretska šansa da taj put nije aktiviran. Mislim da je Ukrajina zapravo prva stepenica, kao što sam rekao malopre, revizije Drugog svetskog rata. Ali i promene ideje o tome kako se ratuje i kako se put na istok otvara, na žalost, pred našim očima i pravim ratnim potezima. Jer, šta će Rusiji značiti njen odbrambeni štit i odbrambeni mehanizam ako joj NATO izađe na granicu. Stoga moramo da govorimo i o vojno-strateškoj promeni koja preti ne samo evroatlantskom savezu nego i evroazijskom kontinentu.

Prvi svetski rat je počeo Austro-Ugarskom potrebom da neprestano dokazuje svoju vrhovnu poziciju u svetu, pa je stoga morala da otvara frontove gde god je mogla.

Mi danas živimo u svetu koji je – od Drugog svetskog rata pa naovamo – imao negde od 47 do 56 ratova ograničenog dometa. I svi su ti ratovi zapravo povezali ono što su nekad – između Prvog i Drugog rata – zvali mir, konstruktivni mir. Na koji način?

Postoje knjige u svetu koje su napravile reviziju i nisu merene kvalitetom istorijskog pogleda, nego svojom popularnošću. Jedan australijski istoričar i jedna kanadska istoričarka su napisali da je Srbija atentatom na Franca Ferdinanda srušila transnacionalnu Austro-Ugarsku. Pa je po tim knjigama povučena paralela da je Srbija ta koja ruši transnacionalnu Ameriku.

Postoje čak paralele između Mlade Bosne i Al Kaide. Ovo ne spominjem zato što mislim da je važno, ali je važno da se povuče linija između početka Prvog svetskog rata, koji je, između ostalog, izbio i zbog toga što je Gavrilo Princip ubio Ferdinanda na teritoriji koja nije bila suverena Austrija i koji je zapravo poslednju koloniju na Balkanu oslobodio od ropstva.

Revizija ideje koju je Versajski ugovor izveo kao dokaz, kroz jedan od svojih članova, zapravo je bila prva Hitlerova ideja da Bundestag, kada on dođe na vlast, izvrši reviziju tog člana. On ne samo daje izvršio reviziju tog člana, već svi znamo šta je posle bilo.

U fiktivnom svetu Drugi svetski rat je onaj koga nosi film Soldat Rajan. Dakle, svi smo više-manje videli film i svi smo se suočili sa idejom da je Evropu od nacizma oslobodio soldat Rajan.

Zbog toga ću vam ispričati anegdotu koja vrlo plastično govori o tome šta se dešava u svetu fikcije, u kome mi malo radimo da bi svet bolje znao šta se zapravo dešavalo.

Jedan moj prijatelj iz Amerike stigao je na festival koji mi ovde držimo svake godine. U sobi je imao RT (Russia today) i gledao je neku emisiju o tome kako su i Rusi učestvovali u oslobađanju Evrope od nacizma. On je gledao tu emisiju, došao kod mene i rekao mi: “Pa da li je ovo moguće?”

On je inače vrlo ugledan filmski agent iz Los Anđelesa, zove se Džonatan Vajzberg. Dakle, konkretan je lik. Rekao mi je: “Da li je moguće da su i Rusi učestvovali u oslobađanju Evrope od nacista?” Rekao sam mu da jesu, da su izgubili 20 miliona ljudi, a ti – da ne bi svoju glavu morao da remontuješ – misli to što misliš, jer ti je kasno da misliš drugačije.

Mislim da smo mi tek u fazi kada snaga Rusije i njena moć mora da se pretvori u sferu uticaja. Rusija je moćna i bogata, ali nema adekvatan uticaj u svetu koji bi bio ekvivalent njenoj snazi. Energetskom potencijalima i svemu onom što ona i kulturno i privredno nosi u sebi. Rusija još nema potrebni uticaj. Ona se sudara sa CNN zavesom – zavesom kroz koju se vrlo teško prolazi. Čak i da najpametniji od svih nas izađe na tu televiziju – biće stavljen u kontekst u kome jednostavno neće moći da kaže ili ono što kaže neće biti prihvaćeno.

Imali smo Noama Čomskog, koji je često na tim televizijama govorio ono što treba da se kaže. Međutim, pogled bezizražajnog voditelja, koji je namerno tako izabran da ne bi slučajno nešto pametno izgovorio na toj televiziji, u njegovom pogledu i osmehu se zapravo uvek završi svaka priča nekom relativizacijom.

Prema tome, ideja o Srbiji u Evropi! Veliko je pitanje: da li je to samo Srbija u Evropi ili će ona biti priterana jednom Šekspirovom dilemom u Evropi: da li mora biti u NATO paktu. Drugo pitanje, takođe ga je gospodin Karić započeo, mislim da i Srbija i Rusija, zapravo, nisu dovoljno u vezi, da se potencijali te saradnje vrlo slabo koriste.

To je samo nominalno i samo, rekao bih, najmanji procenat od onoga što bi trebalo da bude.

U šali sam jednom prijatelju iz Lukoila rekao: donesite još gasa i donesite još više pumpnih stanica da ne bi mogli da nas bombarduju. Jer pitanje opstanka Srbije počinje da bude tretirano na jedan titoistički način. U njemu se vidi ideja da smo mi, u stvari, nesvrstani, odnosno Svetosavska ideja, ali bojim se da to vreme dvostrukosti, to vreme da budeš i tamo i amo, ističe i da će šekspirijanska ideja – na koju će stranu Srbija – vrlo brzo i vrlo precizno da izađe na pozornicu.

Mislim da naša vlada trenutno vodi pametnu politiku. Nadam se da će imati hrabrosti – ako ta dilema između Evrope i NATO pakta bude stavljena pred nju – da zadrži neutralnost, jer, tu će Srbija jedino da profitira. Jedina verzija njenog opstanka je takva.

Imamo u Republici Srpskoj predsednika koji je javno podržao krimsko otcepljenje, imamo čoveka koji je, čini mi se, od 1948. godine, od vremena Informbiroa prvi političar koji je digao glas i koji je pozdravio sve ovo što se dešava. Ne samo zbog toga što je postojalo Kosovo i zbog toga što ne može biti jedan aršin za Kosovo, a drugi za Krim i obrnuto. On je shvatio da je svet ušao u fazu kada jedna sila krši prava malih naroda. I, ono što je najopasnije, da ima mnogo lepih stvari koje smo mi dobili iz Amerike od Drugog rata pa na ovamo, ali da postoji problem prinudnog prava, sile koja sve više i više koristi prinudno pravo, i utoliko jesvet u opasnosti.

Šta će se desiti u narednih pet godina?

Mislim da će to umnogome zavisiti od toga kada na kraju ove godine Kina postane prva ekonomska sila sveta. Jer, od početka XIX veka, Amerika je bila, Engleska zapravo, prva ekonomska sila sveta. Ipak, moramo priznati da onaj ko je prva ekonomska sila sveta generiše i sve ostalo. Na žalost, i Kina postaje militantnija od američkih recepata socijalnosti i proizvodnje. Ali to su fakti sa kojima ćemo morati da se sudarimo i oni među njima, a Bžežinski najviše, koji su zapravo rusofobi i koji su pisali knjige koje su nama zapravo iscrtale taj scenario koji je započeo u Kijevu.

Gospodin Bžežinski napisao je jednu knjigu koja vidi Rusiju podeljenu na tri dela. Osnovna ideja mu je bila da se Moskva odvoji kao regija i da liči na ono što je Ukrajina nakon Sovjetskog Saveza značila, znači jednu beznačajnu celinu. Druga teritorija je Sibir, a treća je tamo negde južna Rusija. Dakle, njegova ideja je da se Rusija pocepa baš onako kako se pocepao čitav svet.

Mislim da je ta teoretska platforma prebačena upravo na događaje u Ukrajini i da je zapravo ukrajinski scenario bio smo početak te ideje Bžežinskog o cepanju Rusije na tri dela.”

Izvor Fakti, 07. 05. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u