zzzjeljcinitd

GDE JE RUSIJU ODVELO ODBIJANjE DA POMOGNE BALKANU

DR JELENA GUSKOVA Mada je NATO prišao našim granicama, a obnova našeg uticaja na...

DR JELENA GUSKOVA

Mada je NATO prišao našim granicama, a obnova našeg uticaja na Balkanu nije završena, zaokret Rusije vidljiv je u Srbiji

U Rusiji je nesumnjivo označena nova etapa u spoljnoj politici. Ona postaje samostalnija, svesnija, polazi – hteli bismo to da verujemo – od sopstvenih nacionalnih interesa. Za taj zaokret bile su potrebne 23 godine. Za to vreme izbijale su i uz našu pasivnost besnele mnoge krize, ne u našu korist završen je niz međunarodnih intriga i lukavština.

Mnogo toga je propušteno. Posebno je ozbiljno bez naše podrške stradao je Balkan. Setimo se kako je to bilo. Greške je teško ispravljati, ali korisno je izvlačiti pouke.

Kriza na teritoriji Jugoslavije s početka 90-tih pojavila se krajem dugotrajnog perioda hlađenja odnosa između SSSR i Jugoslavije i delimične njihove stagnacije. Jugoslavija se našla u teškim uslovima raspada federacije i tražila je podršku među evropskim državama. Progovorilo je istorijsko sećanje i Beograd se sa nadom obratio Moskvi, kao što se to često dešavalo u istoriji. Počekom jula 1991. godine ministar odbrane Jugoslavije Veljko Kadijević zvao je ministra odbrane SSSR maršala Jazova i pitao da li SSSR može da podrži Jugoslaviju u slučaju vojne itnervencije Zapada i može li da isporuči oružje tako neophodno armiji? Odgovor maršala bio je odričan na oba pitanja. Jazov je 9. jula preneo Kadijeviću reči Gorbačova da SSSR može da pruži Jugoslaviji samo diplomatsku pomoć.

Zapad se veoma plašio mešanja Moskve u krizu na Balkanu i pokušao je da utiče na poziciju zvaničnih krugova u SSSR. Rukovodstvo Jugoslavije saznalo je da na jednom od sastanaka viših zvaničnika NATO i SSSR NATO upozorio Ruse da ne pomisle da pruže materijalnu ili ideološku podršku Jugoslovenskoj narodnoj armiji: u tom slučaju NATO će reagovati odlučno i svom silom. Uticaj SAD na spoljnopolitički resor SSSR dao je sasvim konretne rezultate. 25. septembra 1991. godine Rusija je glasala u Savetu bezbednosti UN za Rezoluciju 713 o zabrani uvoza naoružanja u Jugoslaviju.

kozirjev

VREME ANDREJA KOZIRJEVA

Raspadom SSSR i imenovanjem na dužnost ministra inostranih poslova Andreja Kozirjeva okosnica spoljne politike nove Rusije bila je borba za „opšteljudske vrednosti”. Rečnik MIP je popunjen novim obrtima „demokratske leksike”: politika novog mišljenja, prelazak na civilizovanu, demokratsku stranu barikada i slično. O sopstvenim nacionalnim interesima nije bilo uobičajeno govoriti. Setimo se kako se u razgovoru sa Ričardom Niksonom Kozirjev obratio sa molbom: ako imate neke ideje, možete da nam nagovestite kako da odredimo naše nacionalne interese, ja ću vam za to biti vrlo zahvalan. Tako nešto svet još nije video: ministar suverene Rusije pita bivšeg predsednika SAD da mu pomogne u određenju nacionalnih interesa Rusije! Nikson je bio krajnje začuđen. Američki politikolog Sajms, koji je prisustvovao tom razgovoru, primetio je: ruski ministar je čovek koji se dobronamerno odnosi prema SAD, ali nisam siguran koliko on shvata karakter i interese one države koju predstavlja.

Glavni zadatak Rusije u to vreme bilo je da pokaže Zapadu privrženost takozvanim demokratskim principima kako bi zaslužila da bude puštena u uži krug onih koji donose odluke. Proveru lojalnosti Moskva je prolazila svu prvu polovinu 90-tih. Rusija je podržala sankcije protiv Jugoslavije (1992), nije sprečila isključivanje Jugoslavije iz OEBS, nije uspela da dokaže kontraproduktivnost postavljanja pitanja o izolaciji Jugoslavije od međunarodnih organizacija. MIP RF u drugoj polovini 1992. godine aktivno je podžavao sva antisrpska rešenja SB, pozivajući se na njihov odmeren izbalansiran karakter i jasno ocrtanu humanitarnu usmerenost, čak se zalagao za energične, a u slučaju potrebe oštre mere delovanja, saglasio se sa odlukom UN o prekidu postojanja SFRJ i potrebni da SRJ preda prijavu za stupanje u UN, odobrio je odluku o privremenom neučestvovanju SRJ u radu Generalne skupštine. Ovim odlukama bile su značajno sužene mogućnosti jugoslovenske diplomatije a kanal komunikacije Beograda sa UN počeo je da deluje u jednom pravcu. Kozirjev je faktički podržao obespravljenost Jugoslavije pred međunarodnim organizacijama.

U prvoj polovini 90-tih Rusija je pokušala da se uklopi u međunarodnu zajednicu kao ravnopravna demokratska država. Radi toga se potpuno saglasila sa putevima „regulisanja” krize na Balkanu koje su odabrale SAD i drugi zapadni partneri. Ali Zapadu je Rusija bila potrebna samo za ispunjavanje delikatne funkcije primoravanja Srba na ustupke. Osnovne karakteristike spoljne politike Rusije tog vremena bile su nesamostalnost i zavisnost od vodećih zemalja, pre svega Amerike.

RUSKA IMITACIJA NA BALKANU

Ruska diplomatska misija na Balkanu 90-tih je nanela veliku štetu rusko-jugoslovenskim odnosima i tradicionalnom prestižu i uticaju Rusije u tom regionu. Jugoslavija je očekivala od Rusije podršku, a Rusija je samo imitirala svoju aktivnost na balkanskom pravcu. Rezultati ove politike bili su: pad ugleda Rusije među jugoslovenskim narodima, njeno istiskivanje iz zone tradicionalnih interesa, proširivanje političkog, ekonomskog i vojnog prisustva SAD u Evropi.

Istovremeno prva polovina 90-tih godina pokazala je postojanje istorijskog sećanja u narodu. U teškim trenucima naše istorije preporođeni su politički i javni pokreti ruskog društva, porivi dobrovoljaca među omladinom, vojnicima i kozacima. Događaji na Balkanu su probudili odavno zaboravljene ideje slovenstva, duhovne bliskosti, neophodnosti bratske pomoći. Sredinom 90-tih već čitava Rusija je znala o tome šta se dešava na Balkanu. I antinacionalnim sredstvima masovnog informisanja sve teže je bilo dezinformisati javnost.

Kada je NATO bombardovao Jugoslaviju 1999. godine, i tada je Moskva pokazala slabost. Već dve nedelje kasnije vlast je pokušala da ugasi partiotski poriv stanovništva. Ruski mediji su promenili ton i usmerenost informacija, u Moskvi i drugim gradovima su bili zabranjeni mitinzi oko ambasada zapadnih zemalja, sve aktivnije je počelo da se usađuje u umove ruskih građana to da Rusija nije dužna da se meša u rat, na šta je podstiču patriote unutar zemlje i u Jugoslaviji. Stav Rusije ponovo je bio popustljiv. Ona nije mogla da se suprotstavi NATO, čime je učinila svoju sopstvenu bezbednost prilično osetljivom.

Tada je Rusija morala da pokloni najveću pažnju problemu unutrašnje politike, da razradi njenu koncepciju, odredi prioritete. Rusija je morala da proglasi Balkan zonom svojih nacionalnih interesa i da istupi kako kontrateža negativnim pojavama u sistemu međunarodnih odnosa, vezanim za promenu sistema ravnoteže snaga u Evropi i nametanje volje jedne države. Ruska diplomatija je imala snage da igra stabilizujuću ulogu, ujednačava negativne tendencije na globalnom i regionalnom nivou. Ipak najviše rukovodstvo Rusije u svojim postupcima nije bilo dosledno, bilo je podložno kolebanjima. Politička volja za donošenje odluka nije postojala.

Svaka zemlja ima svoje nacionalne interese, i Rusija nije izuzetak. Određujući ih, trebalo je polaziti od geostrateške bezbednosti, neprikosnovenosti spoljnih i unutrašnjih granica, očuvanja istorijskog, kulturnog, geografskog prostora, tradicija, duhovnog jedinstva bliskih naroda. Rusija je trebalo da misli o saveznicima ili državama koje se sa njom makar ne konfrontiraju. Svaka država ima određene zone bezbednosti i, sa druge strane, regione regione napetosti. Za ove poslednje ona treba da zna i da pokuša da ih neutrališe.

jeljcin

NARUŠAVANjE PROVERENOG SCENARIJA

Svaki od navedenih segmenata tesno je vezan za Balkan. Kada su bivše republike SSSR počele da čine prvi „pojas bezbednosti” Rusije, Balkan je postao njegova treća neposredna granica. Okrećući leđa Balkanu, Rusija je gubila prirodne istorijske saveznike, dobila poligon NATO sa dugotrajnim vojnim bazama u neposrednoj blizini, kao i Jadran i izlaze u Sredozemno more pod kontrolom SAD.

Među taktičkim greškama Moskve u periodu koji razmatramo mogu se navesti i sledeće: nije pokušala da odbrani objektivnost u prilazu stranama u konfliktu, nije sprečila agresiju NATO na Jugoslaviju, nije odbranila ruski sektor na Kosovu i Metohiji, povukla je svoje bataljone iz BiH i sa KiM, dozvolila je prisustvo NATO trupa na Kosovu i slično. Na kraju je pobedila koncepcija SAD za rešavanje kriza vojnim metodama, politika dvostrukih standarda, kažnjavanja država bez dozvole UN. NATO je danas prisutan na Balkanu, gušeći samostalnog balkanskih naroda. Na kraju su mnoge zemlje izvele zaključke da će biti bezbednije da se pridruže NATO, nego da se suprotstave (Bugarska, Makedonija, Rumunija, Crna Gora i sl.). Kriza 1999. pokazala je da je NATO istupio kao jaka vojna organizacija svetskog nivoa, instrument pre svega SAD, koje su odredile pola sveta kao zonu svojih nacionalnih interesa. SAD i NATO na Balkanu ne samo da su gušili neposlušne i vršili kaznene funkcije već i učestvovali u prekrajanju državnih granica balkanskih zemalja. Potpuna nekažnjenost je odvezala ruke za SAD i NATO u drugim regionima, uključujući Ukrajinu. Rusija je i dalje trebalo da se ponaša poslušno. Moskva je danas narušila provereni scenario.

Mada je NATO faktički prišao našim granicama, a obnova našeg uticaja na Balkanu nije završena, zaokret u spoljnoj politici Rusije nije mogao da se ne odrazi na javno mnenje Srbije.

Tokom poslednjih nedelja proputovala sam nekoliko srpskih gradova, uključujući Kosovsku Mitrovicu na Kosovu. I svuda su govorili da se konačno Rusija zauzela za objektivnost u međunarodnim odnosima, pokazala svoju odlučnost i snagu na delu. I to daje narodima Srbije nadu da će oni uskoro moći da vrate sebi Kosovo.

Glas Rusije

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u