Kosta-Stojanovic

NIKOLA JOVANOVIĆ: ŠTA DANAŠNjA SRBIJA MOŽE DA NAUČI OD KOSTE STOJANOVIĆA?

„Sloboda i prosvećivanje osnovni su preduslovi da se sve latentne sile stave u pokret,...

„Sloboda i prosvećivanje osnovni su preduslovi da se sve latentne sile stave u pokret, a imanje pred sobom samo jednog cilja – jake, kulturno preporođene Srbije”

Srbija iščekuje obeležavanje stogodišnjice izbijanja Velikog rata u spoljnoj atmosferi jedne sada već značajne međunarodne krize, opterećena siromaštvom koje minira njeno samopouzdanje i međunarodni kapacitet. Tokom ove godine već se uveliko održavaju naučne i politikološke konferencije na kojima se diskutuje o ključnim uzrocima rata, objašnjava svetlosno ubrzanje antagonizama tokom „julske krize“, ali i traže paralele sa aktuelnim netrpeljivostima i kriznim žarištima. Ova pitanja će se razmatrati na konferenciji Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj krajem maja u Beogradu. Svet danas zaista neobično podseća na onaj od pre sto godina, pre svega po brzini tehnološkog progresa, stepenu međuzavisnosti država kroz globalizovanu trgovinu i proizvodnju, ali i po napetosti na rubu evropskog kontinenta.

Ako bliže pogledamo, možemo uočiti i sličnost između ondašnje i današnje Srbije, što se pre svega ogleda u nepostojanju izlaza na svetska mora, visokom stepenu siromaštva i izvesnom nesaglasju interesa s najvećom centralnoevropskom državom. Iz ovog razloga bilo bi korisno da i mi probamo da izvučemo nekolike lekcije iz iskustva od pre jednog veka, da razmotrimo kako su naši prethodnici tražili i iznalazili odgovore na ključna politička i razvojna pitanja sa kojima se Srbija susretala – kako bismo pokušali da državu vratimo na put razvitka i jačanja kojim je išla u to vreme. Naša tadašnja elita ispravno je uočila da glavni razvojni hendikep Srbije leži u odsečenosti od toplih mora, drugim rečima od glavnih pravaca međunarodne trgovine – što karakteriše i poziciju današnje Srbije.

Imajući ovo u vidu, glavni državni ciljevi u balkanskim ratovima, pored oslobađanja naroda od Turaka, bili su spajanje sa Crnom Gorom, uspostavljanje neposredne granice sa Grčkom (koja jedina u okruženju nije bila pod austrijskim uticajem), kao i – izlazak na Jadransko more u severnoj Albaniji. Naš ministar privrede Kosta Stojanović planirao je da se stočna grla, žitarice i zanatski proizvodi izvoze u Egipat, Tursku i Siriju preko Soluna, a preko luke Drač u Italiju, Egipat i severnu Afriku. Srbija se u to vreme, pred Veliki rat, oslobodila od pogubne ekonomske zavisnosti od Austrije nakon dobijenog carinskog rata i iskoristila intenziviranje tokova međunarodne trgovine da posluje sa celim svetom – od Britanije do Sirije.

To iskustvo sigurno nije zanemarljivo za današnju Srbiju, s obzirom na to da ponovo živimo u vremenu globalizacije i intenzivne međunarodne trgovine, a na nama je da odlučimo da li ćemo se odvažiti da promišljamo široko. Za sada se u javnom domenu ne pominju projekti koji bi nas snažnije uključili u međunarodno tokove, kao što su izgradnja trgovačke flote, razvoj multimodalnog saobraćaja u Beogradu, revitalizacija dunavskih luka i sklapanje odgovarajućih aranžmana sa susedima. Našim precima verovatno ne bi bilo najjasnije zašto danas ne koristimo beogradsku luku, i zašto je redovna železnička linija između Beograda i Soluna ukinuta (uskoro se ponovo otvara). Drugi prioritet Koste Stojanovića i cele države bila je izgradnja železničke mreže. Iako je transport robe železnicom i dalje mnogo jeftiniji nego drumskim putem, vozovi danas u Srbiji na pruzi Beograd-Niš idu sporije nego pre sto godina.

Vojska se krajem te 1912. probila do jadranske obale, ali je pod pritiskom Austrije, koja je ponovo pretila međunarodnom krizom i sukobom, i na nagovor saveznika, odlučila da se povuče. Taj momenat je od naročitog značaja za izbijanje Velikog rata, jer su, prema Fricu Fišeru, baš tog 8. decembra 1912 – povodom krize nastale zbog zahteva Austrije da se Srbija povuče iz severne Albanije – nemački kajzer i njegovi generali odlučili da Austriji daju blanko ček. Čineći to, svesno su uvlačili Evropu u rat, jer su bili nezadovoljni tadašnjim međunarodnim ustrojstvom. Srbija je povlačenje sa Jadrana donekle kompenzovala sporazumom sa Grčkom o korišćenju luke Solun i tako je nastavila ekonomski rast, sve do napada Austrije 28. jula 1914.

Mnoge su dakle lekcije koje možemo dobiti od naših ljudi tog vremena – od značaja luka i železnice za ekonomsku emancipaciju države, preko potrebe najbliže saradnje sa balkanskim državama kako bi se sprečilo uplitanje spoljnih sila, do šanse koju pruža „jugosfera” za privrednu ekspanziju. Naravno, to je bilo drugo vreme – ministar privrede Kosta Stojanović je bio svetski priznat matematički fizičar, koji je, uzgred, išao u školu sa Mikom Petrovićem Alasom i Jovanom Cvijićem, a kada je postao ministar, zamenio ga je na katedri jedan Milutin Milanković. To je bilo doba kad su „malom Srbijom hodali veliki ljudi”, kako je napisao Radovan Samardžić.

U to vreme prosveta i nauka su bile nasušna potreba, a ne nužno zlo, dok je svako stremljenje bilo prožeto duhom koji je istovremeno bio i nacionalni i kosmopolitski. Uostalom, reči Koste Stojanovića s početka 1914. sve kazuju: „Sloboda i prosvećivanje osnovni su preduslovi da se sve latentne sile stave u pokret, a imanje pred sobom samo jednog cilja – jake, kulturno preporođene Srbije – doneće uskoro sjajne rezultate na svim poljima.”

Programski direktor CIRSD

Izvor Politika, 07. 05. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u