newmwdiaart

OD NEW MEDIA ART-A DO UKRAJINE ILI SLUČAJ KOJI ĆE SE DESITI JUČE

NIKOLA PILIPOVIĆ Događa se globalni sukob dva toka: jedan je onaj koji proističe iz...

NIKOLA PILIPOVIĆ

Događa se globalni sukob dva toka: jedan je onaj koji proističe iz kapitalizma, drugi je bastard recidiva komunizma i proto-neo-kapitalizma

“Kada san postane meso,

opasnost nije daleko“.

Manik

Onaj koji je svoje viđenje vizuelne prezentacije stvarnosti gradio na iskustvima kubizma, onaj koji poznaje istoriju rađanja i razvoja umetnosti novih medija (New Media Art; nadalje NMA) odmah će postaviti mnoštvo pitanja: „Šta je san…, šta je meso…, šta znači postati… itd.“

U okruženju koje će uvek pokazivati sklonost da kalcifikuje (mumificira, okameni, ogradi i pripitomi) izvesni zbir elemenata koje će predstaviti kao svoju “stvarnost“, e da bi njome manipulisalo, onaj koji ima iskustvo poliperspektivističkog gledanja na „stvari“ (na primer, kao kubista), u taj retro-proces će uvesti dinamizam upitanosti, za svako društvo nepodnošljiv. Nepodnošljiv jer, po svojoj analitičkoj prirodi, želi da ispita sve zakutke onoga što ga okružuje, kao dete koje rastura igračku da bi videlo šta je to tamo – unutra. Kreće se, obigrava, dodiruje ono što je stvoreno da stoji kao monument, oko kojeg će se, kao oko zlatnog teleta, klanjati uvek raskalašena rulja. I to onda rastura gonjeno odsustvom odgovora. Svako novo pokolenje očekuje i novi odgovor saobrazan svetu koji je za njih izgrađen a koji su i sami gradili. Dok postoji raskalašenost, država svojom organizovanom silom uvek može da uvede red koji će kanalisati i, u slučaju drastičnih poremećaja, silom vratiti upitanost u čvrsto definisane okvire zadovoljavajućih odgovora. Međutim, analitičnost i organizovanost, kada se postavljaju sudbonosna pitanja koja se tiču vlasti i njene (re)distribucije, nisu poželjni, posebno ne kada nisu pod kontrolom oka koje je, kao na dolarskoj novčanici na vrhu piramide, uvek otvoreno. Svevideće oko Kapitala.

Videćemo kasnije zašto je to tako.

piramide

VIDLjIVOST I KAPITALIZAM

Donekle razumemo ovo u suštini konzervativno ustrojstvo sveta jer stalno i isponova graditi složene sisteme (što se, na primer, Kafke tiče, to su lavirintski, nepregledni i otuđeni sistemi) u kojima će prebivati i funcionisati birokratija kao unutrašnjost tog društvenog organizma. Ona, u procesu paralelnom nekom biološkom mega-organizmu, proizvodi život u datom društvu, pumpa krv u svaki kapilar tog društva, proizvodi korisne materije za svoje građane a otpadnih materija se rešava u zavisnosti od moći da prezentuje sebe kao aktivnost koja se predstavlja kao „korisni društveni metabolizam“, da pruži iluziju da je sveprisutnost ideologije koju podržavaju data politika, birokratija, tehnokratija i ostale “ije” kadra da pruži (iluziju) transparentnost koja (iza, ispod, pored, na…) znači sigurnost za građane i izvesnost opstanka za one koji su točkovi u mehanizmu sistema.

Vidljivost je, naravno, uvek simulacija vidljivosti (neoliberalno društvo, društvo spektakla, informatičko društvo). Vidljivost je uvek i samo veo, koji sprečava građane da vide permanentni, nikad zaustavljeni ili zaustavljani pad u ponor i neizvesniost. U suštini to je uvek jedna jedina vizija koja ostaje nepromenjiva, a to je Panoptikum (po Fukou) ili poliperspektinost, čija je tačka nedogleda transcedendirana i koja je u ekskluzivnom posedu vladajućih struktura (oligarha). To je uvek i samo mega-poredak, koji razanajemo u mnoštvu naizgled različitih lica pod kojima se pokazuje, ali treba da znamo njegovo ime i pored toga što ga ni uvek ni jasno vidimo – kapitalizam. Vešto skrivene centralne perspektive, čije se tačke nedogleda uvek granaju iz Središnjeg Subjekta (po Habermasu), iz mesta odakle je sve vidljivo, stalno se pomerajući čine da se kapitalizam prividno menja, da ima svoje “uspone i padove”, da je čas multikulturalan, anacionalan ili transnacionalan, metadržavni, multietički, da bi potom postao sve suprotno od toga, a ne gubeći ništa od svoje suštine, koja mu je u imenu. Nepromenjivost kapitala jeste u tome što ima samo jedan zadatak, a to je rast po svaku cenu. Čak i kada nam se čini da se recesije obrušuju na kapitalizam, ama baš uvek se radi – ustvari, samo o tome se radi – o novoj formi koja emanira rast kapitala.

Politički ili ideološki sistem zvani kapitalizam svoje aksiome gradi na izvesnom “pravu prve bračne noći”, a nevesta koja uvek i ponovo biva razdevičena je tzv. “realnost”, koja je stalno i ponovao viđena iz druge tačke perspektive, iz drugih tzv. „tačaka nedogleda“. Uvek se nalazi neki etički izgovor za stalnu i istu brutalnost silovanja. Ta realnost, u kojoj silovani/silovana može da pruža otpor, da se buni, da se trudi da pobegne od silovatelja, jeste jedna već vekovima razrađena igra, u kojoj žrtva nikada ne uspeva da pobegne, pa se čini da bi se kapital pomalo i uvredio kada ne bi bilo tih paravan-katarzi, te perverzne predigre koja obavezno sadrži u sebi elemente prisile, silovanja i perverzije, dakle.

hitlerspergrad

OD EGIPTA DO STAKLENIH KULA

Car iz bajke nije postao go jer ga je dete detektovalo kao osobu u tom stanju bitisanja koje se – poenta je skaske o nevinosti i manipulaciji – odjednom našlo u stanju „ne-obučenog“. Car nikada i nije bio obučen. Može se reći da je detetovo lažno svedočenje o kraljevoj nagosti eho konstrukcije o Adamovom “progledavanju” i isterivanju iz raja. Uostalom, posle mesopotamskog i egipatskog društva, civilizacije postaju sve kratkotrajnije, skoro efemerne po svojoj arhitektonici (vidljivosti, prisutnosti). Niko nije mogao da pretpostavi da je faraon smrtan, i pored fizičke smrti, jer je dokaz o njegovoj smrtnosti bio sklonjen u najdublje dubine ogromnih piramida. Umesto grandiozne zapremine i težine, poslednji formalizovani arhitektonski snovi koji su zadržali taj transcendirani san o večnom životu bili su Šper-Hitlerovi planovi za grad koji će biti centar Trećeg Rajha, ali i populistička, proto-komunističko socijalistička masivna arhitektura staljinizma i post-staljinizma. Novi Beograd samo je jedan mali lokalni primer takvih težnji.

“Od svih gradova ostaće oni kroz koje je prošao vetar…” (Balada o sirotom B.B.; B. Breht). Od svih stvarnosti najduže su trajale one koje su se pokazale najnepropustljivijom za pogled i misao, one koje su toliko vidljive da zaklanjaju sve druge vidljivosti. Najvidljiviji, prisutan u svakom uglu gledanja – drevni Egipat je insistirao na masivnoj vidljivosti, na težini, trajnosti. Trajao je u svoj svojoj veličini oko 4.000 godina, a i danas smo svedoci njegove siline. On je apsorbovao pogled svojih podanika a piramide su formalizovana ideologija, mesto koje stalno okupira pogled, simbolični monument životu i aktivnosti, nikako mesto smrti. Najzad, faraoni su svoju besmrtnost stavljali uporedo sa beskrajnim trajanjem piramida. To što kineski zid još postoji, pa se čak i iz svemira vidi, govori o 8.000 godina kineske civilizacije mnogo više nego što to neki žele da čuju.

Brehtova vizija opstanka je sasvim suprotna ovim odama trajanju. Gradovi koji su se svojom masom isprečili “vetru”, koji može da bude istorija, napredak, rast…, možda stagnacija ili dekadencija, propadaju. Ostaju oni kroz koje “prošao vetar“. Ovde se propustljivost vidi kao uslov opstanka. Svakako da je ta prekognicija svoje puno značenje dobila u postindustrijskim, informatičkim društvima. Staklene površine savremene arhitekture, koje reflektuju spoljnu svetlost, na neki način se mimikrijski skrivaju od pogleda, od čoveka svedoka i učesnika. Mada visoke, te se zgrade svojom prozračnošću utapaju u okolinu. U sadejstvu sa nebom i horizontom one grade novi vazdušasti i prozračni svet. Tačke nedogleda opkoljavaju te zgrade. Naizgled krhke i prozračne, one nisu pred nama da bi nas prikovale za tle i načinile sitnima i pokornima. Složenim sistemima kamera i praćenja iz satelita te zgrade sada gledaju u nas umesto mi u njih. One imaju specifičnu antropomorfnost, koja poprima zloslutne razmere. Sateliti su njihova ekstenzija u atmosferi, a sistem kamera i kompjutera je ekvivalentan nervnom sitemu nekakvog mutanta. Mada ih zovu neboderima, te zgrade su najpre skrivene u nebu, saveznice neba, a ne one koje ga cepaju. “Božanstvena je arhitektura” Njujorka ili Dubaija, Šangaja…

burdzkalifa

PRELAZNO INFORMATIČKO DRUŠTVO

Ne očekuje se da čovek obigrava oko tih zgrada. Ono što one nude našim čulima je pogled koji se završava podizanjem lica prema nebu. Tamo negde, na vrhu, iznad, gleda nas oko koje zapoveda. Niko ne zaobilazi te zgrade jer one su napravljene za posmatranje sa daljine, kao neki reperi koji premeravaju i dele planetu Zemlju. Često su to kružni tornjevi, pa je svejedno sa koje tačke ih gledamo. Oni služe da bi u pogled inkorporirali panoramu što većeg dela grada. Čak se i okreću da bi i grad i okolina bili prisutni u pogledu, prisvojeni pogledom.

Umesto monumenta, čovek je dobio ekstenziju vida, ali ekstenzija još nije dobila čoveka. Tornjevi su spremni za vetar jer su vitki i gipki. Na vrhu tornja se oseća pomeranje, imamo osećanje da je samo jedan korak potreban pa da uđemo u svemirski brod koji će produžiti pravcem kojim je toranj ili “neboder” krenuo – u visine svemira. Sada je najvažnije saobraziti čoveka novim uslovima formalizovanja društva (kapitalističkog).

Informatičko društvo je prelazni period, koji služi da bi se čovek (humanoid) navikao na proteze koje će ga saobraziti sa “realitetom” okoline. Neće on više biti fetišista koji hoda po kineskom zidu ili sa podnožja slika piramide. On će sada postati pokretni molekul složenog društvenog organizma, koji je praćen, nadziran sa mesta potpune vidljivosti koja podrazumeva i permanentnu kontrolu. Za razliku od Adama i Eve, ljudi koji dolaze iz budućnosti neće snositi posledice izgona iz raja jer neće biti spoznaje o “nagosti” koji indukuje nagon za razdevičenjem. Tim ljudima će biti ponuđen ponovni ulazak u raj jer će im im biti oduzete mentalne i nagonske konsekvence sagledavanja “razlika”. Naravno da je u tom projektu najaktuelnije i najakutnije pitanje broja koji ne bi smeo, po recentnim istraživanjima, da pređe dve milijarde ljudi. Pitanje je šta raditi sa ostatkom čovečanstva. Kao da se taj problem ne dotiče novog sistema redistribucije kapitalističke stvarnosti. Oni se jednostavno ne bave etičkim posledicama svog dinamizma.

Virtuelna realnost ne zamenjuje neku drugu realnost. Ona je već odavno tu. Njena istorija je već napisana, a sve je popularnije je pisanje o njenoj budućnost. Iz množine informacija koje dobijamo sa neta i Interneta najzad počinjemo da uviđamo esenciju, da koristimo torzione momente, sajber paranoju, sve one nus pojave koje su nas “napadale” dok smo se prilagođavali sajber svetu da bi počeli da ga gledamo nagog, kakav je od samog početka i bio.

Zaista, kao car koji je “ugledan” nag i sajber prostor je go, samo što nam je sada jasno da je to bio od samog početka. Zašto je to važno? Ko zna početak sa velikom izvesnošću može da pretpostavi kraj. Sredine procesa ne znače ništa.

ukrajinapozar

SVET BEZ POTREBA ZA DRUGIM

Pošto je čovek video kako je nastao svemir, uspeo da detektuje antimateriju i obori teoriju o brzini svih brzina – brzini svetlosti – i njegovo poimanje vremena više ne podleže uzročno-posledičnoj logici, već se kreće prema superpozicijskoj, koja je, ukratko da=ne=da=ne, a spin je termin ekvivalentan izrazu za okretanje pojmova u klasičnoj logici (ako je a=b, onda…, itd.) koja je egzistirala u vremenu koje više ne postoji osim kao jedna od teorija o vremenu.

Mi trošimo, dišemo, mi živimo tu virtuelnost kao što je faraon živeo svoju besmrtnost. Koliko je nekadašnja realnost promenjivih tačaka nedogleda i perspektive određivala naše prostiranje (i u fizičkom i u mentalnom smislu), toliko nam sada virtuelno određuje parametre mentalnih i fizičkih dometa. Od GPS u automobilima do igrica, nama je data mogućnost da se prožmemo tom hibridnom vrstom egzistencije, koja je mešavina protoveštačke inteligencije sa minimumom pomagala kojima se fizički manipuliše. Sve češće viđamo kako se kod ljudi kreću samo palčevi koji pišu poruke, dodir touch screen-a mora biti potpuno specifičan. Više i ne uočavamo „ludake“ koji idu ulicom i pričaju sami sa sobom jer to su sada ljudi koji koriste minijaturne mikrofone i slušalice i komuniciraju sa drugim ljudima. Činjenica da smo mi svedoci tim razgovorima ne znači i da smo inkorporirani u njih. Pre će biti da smo isključeni. Onome ko ima dovoljno dobar pokretni sistem komunikacije; Internet, telefon, TV … u suštini i ne treba fizičko prisustvo Drugog jer je navikao da ga nadomešta virtuelnim prisustvom.

UOČI NOVIH NOVIH TEHNOLOGIJA

Ne traži se od New Media Art-a da emanira smisao i estetiku koja će biti nekakav nastavak i kontinuitet sa estetikom predhodnim epoha. Od NMA se traži specifičan proizvod koji je, na primer u vizuelnoj umetnosti – „glich“, to jest vizuelna predstava koja perfekciji digitalne slike pretpostavlja lepotu slučajnosti, iskliznuća piksela iz poretka, grešku u “sistemu” koja se penje na pijedestal NMA. Da bi se uočila greška i dovela do stepena esteski prihvaćene kategorije, potrebno je imati nešto što je suprotno greški. Dok rastu pravi mali gradovi, termitnjaci nepojmljivih performansi – data sistemi, ogromna garadilišta koja u sebi čuvaju skladišta podataka, uporedo raste i spoznaja o njihovoj efemernosti.

Da li je siguran ijedan „data centar“? Danilo Kiš je u svojoj pripovetci Enciklopedija mrtvih „video“ jedan takav složen podzemni sistem koji sadrži sve podatke o svakom čoveku koji je ikada živeo na zemlji. Da li tada treba da nas čudi što je isti autor predvideo i nove logore. Najzad, šta uraditi sa onih preostalih pet-šest milijardi ljudskog viška, nego naći efikasan sistem za njegovo uništenje. Kome je ovo smešno neka se seti Aušvica.

Dakle oni “prilagođeni” kojima su palci izrasli kao u majmuna a jagodice prstiju podsećaju na šapice žabe gatalice, koja se zalepi za list pa krekeće u slušalice, njima su odškrinuta vrata prema novom svetu, u kojem će ih čipovati, a ovi zabavljeni “komuniciranjem” u okviru neke nove društvene net-platforme (inače, predviđa se da će npr. facebook za dve godine izgubiti oko 80 odsto svojih “klijenta) neće ni primetiti ovu soft-penetraciju. Najzad, stidećemo se one halabuke oko „novih lični karti“ dok gledamo liste sa našim podacima. Ako ništa, oni koji imaju psa su uvek dostupni “zainteresovanima” jer su psi čipovani.

Kada bi znali ono što sada znaju dizajneri društvenih platformi, mogli bi sa dosta dobrim argumentima da predvidimo kako će se stvari dešavati na globalnom nivou u sledećih nekoliko godina, možda i meseci s obzirom kako i kojom brzinom se menjaju okolnosti našeg življenja.

Može se reći da su u svetu dominantna dva toka. Jedan smo opisali kao onaj koji proističe iz kapitalizma, a drugi je bastard između recidiva komunizma i nekakvog proto-neo-kapitalizma. Upravo smo svedoci njihovog sukoba u Ukrajini. Izvesno je da supremacija SAD u tehnološkom pogledu ništa ne znači u ovom sukobu. Ono što se već odavno etabliralo kao sistem vrednosti u koje se sumnja (na primer, da je ekonomija SAD sposobna za “ovo” ili “ono”) sve više odlazi u drugi plan, pa se iz fuzije budućeg vojnog neuspeha NATO pakta u Ukrajini očekuje odgovarajući odgovor kapitala, koji još nije vidljiv. Od tenkova i helikoptera polako ćemo se vratiti ljudima i tu će biti izvor novih “tehnologija”, koje će definisati globalne tokove na planeti. U svakom slučaju, Evro-Azija nije još ni počela da nam saopštava svoje argumente rečima i u teoriji. Kao da je dovoljno to što obara NATO helikoptere i uništava NATO tenkove. Za sada…

Kultura
Pratite nas na YouTube-u