Totalitarizam koji sada spaljuje žive ljude u Odesi u naše živote se uvukao tako što je prvo korumpirao našu svakodnevicu
Karl fon Klauzevic je rekao: „Rat je nastavak politike drugim sredstvima”, što znači da je i politika nastavak rata drugim sredstvima.
Prvi svetski rat je započeo objavom rata, pa je čak i u Drugom rat ponegde objavljivan. Ali, posle iskustva ovih razarajućih ratova, Poveljom OUN 1945. godine, odlučeno je da je vođenje, a samim tim i objavljivanje rata, ratni zločin.
Stoga, imperijalna sila koja je posle 1945. godine vodila na desetine ratova, SAD, više nije bila u prilici da objavljuje ratove, već ih je sve podvodila pod takozvane „humanitarne intervencije”.
Ali, najdelotvornije i najefektnije je kada se bez rata smenjuje režim u državi i na vlast dovode marionetske vlade. Tako se ratuje bez rata, tj. prikrivenim ratom koji mnogo manje košta i ne izaziva odijum domaće i međunarodne javnosti, bez kršenja domaćeg i međunarodnog prava.
Tako su nastale „obojene revolucije” koje su počele još sa „plišanim” 1989. godine, pa preko petooktobarske u Srbiji stigle do „arapskih proleća” i zaglibile u krvoproliću koje se upravo odvija u Ukrajini.
Imperijalne Sjedinjene Američke Države su već u Vijetnamskom ratu shvatile da je vođenje konvencionalnog rata skupo i nepopularno.
Zato 1969. godine, u okrilju vazduhoplovnih snaga, Amerika razvija doktrinu nevladinog sektora i nevladinih organizacija kao oblika specijalnog rata. Instaliranjem ovih naizgled dobroćudnih udruženja za zaštitu ljudskih prava i sloboda u društvo koje treba prilagoditi interesima SAD-a, postavlja se mina za rušenje neposlušnih režima onda kada to SAD-u odgovara.
Delovanje NVO-a je preduslov izazivanja „obojenih revolucija”, jer ove organizacije zadržavaju svoju „neformalnost” koja ih ostavlja ispod radara državnih institucija i koja im omogućava privid borbe za konkretne potrebe građana, navodno bez političkih ambicija.
Nezadovoljstva građana aktuelnom vlašću uvek ima i biće ga. Ali, kada ono dostigne ogromne razmere, onda je lako zapaliti plamen revolucije. Revolucija ima odlike javnog pokreta sa plebiscitarnom podrškom i trebalo bi da je spontana, da ispoljava autentični domaći interes. Međutim, „obojene revolucije” su paravan koji građane angažuje samo kao statiste da bi obezbedili privid revolucije. Zapravo se radi o zaveri malobrojnih profesionalaca koji rade za strani interes.
Kada se u nekoj državi desi ovakva „spontana volja njenih građana” kroz „obojenu revoluciju”, onda niko ne pravi problem što iz ovih događaja proizašle vlasti marionetski rade u interesu SAD.
Da je bilo vojne intervencije bilo bi to protiv međunarodnog prava, izazvalo bi protest međunarodne i domaće javnosti, čak i javnosti u samim Sjedinjenim Američkim Državama. Ovako, svega toga nema a ineteres SAD-a je ostvaren.
Ne treba zaboraviti da je i mnogo jeftinije platiti neke profesionalce, neke medije i javne ličnosti u zemlji koja je meta napada, nego podizati vojnu mašineriju i to sa neizvesnim ishodom koji, ako ne uspe, nosi teške posledice po onoga ko je ratovao. Ako „obojena revolucija” ne uspe – to onda i nema nikakve veze sa SAD, već je to bila unutrašnja stvar građana date države.
Danas gledamo slike iz Ukrajine gde je vrlo brzo jedna kvazidemokratska „obojena revolucija” osvojila vlast i još brže počela da ubija one koji su protiv te „obojene vlasti” Kijeva krenuli da se bune. Ti građani koji se bune protiv kijevske hunte to čine na način koji je do pre samo nekoliko meseci Zapadu bio prihvatljiv.
Postavlja se pitanje: kako to da već nekoliko decenija SAD, NATO i EU primenjuju isti scenario, a da na njega još niko nije našao odgovor?
Znamo da je Republika Srpska na meti istih takvih profesionalnih „obojenih revolucionara” i da tamo pokušavaju da izvedu isti scenario.
Nedavno je jedan skup u Banjaluci bio posvećen ovoj temi. Istorijski projekat Srebrenica je tom prilikom dao čak i uputstva za zaustavljanje obojenih revolucionara. Neka od tih uputstava su vrlo praktična: uputstvo vlastima da u početku građanskih protesta primene nultu toleranciju bezakonja (ako su protesti mirni onda treba da ostanu mirni i da se sankcioniše sve što je nasilje i kršenje zakona), da se oforme posebne policijske jedinice za kontrolu mase i da se prema nevladinim organizacijama primeni zakon kojim SAD uređuju rad svog nevladinog sektora.
Da podsetimo, za Ameriku su nevladine organizacije koje se finansiraju iz inostranstva dužne da nose oznaku „agenti stranog interesa”.
To su praktični i taktički saveti, ali ostaje strateško pitanje: kako da narodu gladnom zapadnog sna o slobodi, demokratiji i komforu potrošačkog društva objasnimo da je to laž koja ne postoji ni u SAD-u? Kako da one koje godinama i decenijama truju zapadni mediji objasnimo da je „američki san” samo propagandna laž?
Dokle god naši ljudi budu sanjali „američki san”, dotle smo svi mi laka meta obojenih revolucija. Totalitarizam koji sada spaljuje žive ljude u Odesi, u naše živote se uvukao tako što je prvo korumpirao našu svakodnevicu, uvukao se u TV uređaje, iz njih u naše frižidere i krevete, a sada je počeo da nam razbija i glavu.
Strateški odgovor na ove revolucije je podizanje civilizacije i kulture koja će biti potpuno drukčija od potrošačkog modela zapadnog kapitalizma. Rusija i Srbija tu kulturu i taj identitet imaju.
Mi danas u Srbiji slavimo Svetog Georgija koji se nalazi i na grbu Rusije. Vreme je da Sveti Georgije ubije i ovu obojenu aždaju.
Vreme je za pravoslavnu civilizaciju.
Autor je član Starešinstva Dveri
Izvor Fakti, 08. 05. 2014.
