nato001

ALEKSEJ SMIRNOV: DA LI SE MOŽE POBEDITI AMERIČKA ARMIJA?

Ona je dobro opremljena, ali slabo pripremljena sila. Niski moralni, duhovni i intelektualni kapaciteti...

Ona je dobro opremljena, ali slabo pripremljena sila. Niski moralni, duhovni i intelektualni kapaciteti američkih vojnika podrivaju borbenu gotovost “najjače armije na svetu”

Nacionalna američka tradicija samoljublja, zvezdano-prugasti patriotizam, stvorili su kod samih Amerikanaca mistični imidž njihovih oružanih snaga kao “nepobedivih” i “najboljih na svetu”. Uz pomoć moćne propagandne mašinerije oni komponuju i aktivno šire lažnu legendu da su njihovi borci najobučeniji, a njihovo oružje superiornije od svih svetskih standarda. Da li je baš tako i u stvarnosti?

Mit o nepobedivosti američke armije nastao je prilično davno. Osnova koja daje neki privid istinitosti ove legende, možda se sastoji u sledećim činjenicama.

1.

Američka armija je na svom pragu, u Americi, poslednjih 200 godina pobeđivala u većini ratova i oružanih konflikata. Međutim, Amerikanci ne vole da se sećaju da su njihovi neprijatelji uglavnom bili starosedeoci Novog sveta, koji su bili veoma loše organizovani, naoružani i obučeni. Pored toga, ne sećaju se niza izgubljenih bitaka ili ih u najboljem slučaju, ocenjuju “nerešenim” rezultatom. SAD se nisu nikada na svojoj teritoriji suočile sa protivnikom makar jednakim u većini vojnih parametara. Teritorija SAD se nikada nije nalazila dugo vremena pod okupacijom, kao što se ne jednom, ponekad i više puta u stoleću, događalo u istoriji Rusije i drugih evropskih zemalja. To jest, oni nisu nikada zaista “prolili krv”, niti su ikada branili svoju slobodu i nezavisnost pred ozbiljnim protivnikom. Zbog toga Amerikanci smatraju da je njihova armija najmoćnija, jer ih nikad niko nije osvojio. Pored toga, većinu Amerikanaca nikada nije interesovalo šta se u svetu događa izvan granica njihove Amerike, a sva “istina” ciljano im se nameće putem CNN-a i FOXNEWS-a. Propaganda SAD je višestruko skuplja i efikasnija od sovjetske (samo 15 godina posle bombardovanja Jugoslavije, Crna Gora postaje “najbolji prijatelj” NATO pakta, ispostavlja se da se i Hašim Tači može istaći kao kandidat za Nobelovu nagradu za mir itd.).

2.

Tokom svetskih ratova, Amerikanci su po pravilu poslednji ulazili u sukob, to jest, na vreme su zauzimali poziciju u drugom i trećem ešalonu i strpljivo čekali dok Nemci, Rusi, Englezi, Francuzi i ostali ne nanesu što je moguće veću štetu jedni drugima. Pri osnovnom pravilu – napadati na slabe i beskrvne protivnike – teško je ne odneti pobedu. Dakle, prilikom otvaranja “drugog fronta”, savezničke vojske su imale gotovo desetostruku nadmoć nad Nemcima u tehnici, naoružanju, zalihama i osoblju. Uprkos svemu, Nemci su im mogli organizovati “krvavi koktel” prilikom operacije u Ardenima (1944-1945). Premda je nastup nemačke vojske bio zaustavljen, položaj na Zapadnom frontu početkom januara 1945. godine bio je napet. Vinston Čerčil se 6. januara obratio za pomoć Staljinu. Poštujući savezničke obaveze SSSR je pružio pomoć Engleskoj i SAD. Samo zahvaljujući činjenici da je sovjetska vojska 12. januara (osam dana pre ranije određenog roka) krenula u ofanzivu u Istočnoj Pruskoj i Poljskoj, nemačka komanda je morala da odustane od dalje ofanzive na Zapadnom frontu i počela je prebacivanje vojske sa zapadnog na sovjetsko-nemački front.

Japanci su, pogotovo u prve dve godine rata boreći se za ostrva, veoma uspešno tukli Amerikance u uslovima približne ravnoteže snaga u brojnosti, tehnici i naoružanju. Kako ne bi dolazili u direktan dodir sa protivnikom, nego ga uništavali sa bezbedne razdaljine ili visine, Amerikanci su izgradili količinski moćnu flotu i avijaciju. Ova strategija se i danas naširoko koristi. Smisao je u tome da se protivnik maksimalno oslabi i obeskrvi, a najidealnije je ukoliko se natera da se preda bez neophodnosti uvođenja u boj kopnenih jedinica. Pored toga, koriste se akcije zastrašivanja i terora protiv civilnih objekata mirnog stanovništva (bombardovanje Drezdena, Hirošime i Nagasakija, korišćenje napalm-bombi i hemijskog oružja u Indokini, gađanje srpskih gradova krstarećim raketama itd). U slučaju da je takva strategija i dejstvovala, armija SAD (kopnena vojska i mornarička pešadija) je zaista bila nepobediva. Jednostavno nije ostajalo organizovanih i borbeno sposobnih snaga koje bi im pružile ozbiljan otpor. U slučaju kada takva strategija nije donosila opipljive rezultate (Koreja, Kuba, Vijetnam), ili kad je protivnik organizovao partizanski pokret i nije imao velikih osetljivih objekata (Irak, Avganistan, Grenada, Somalija), armija SAD je uvek imala ozbiljnih gubitaka. No, razume se da to zvanični Vašington nikada nije priznavao i govorio je o “herojstvu vojnika koji su se suprotstavili zarazi svetskog komunizma”. To ne treba da nas previše čudi, jer narod koji je odrastao na stripovima, koji veruje u Spajdermena i ostale gluposti, može poverovati i u priču o “crvenoj pretnji” ili o “oružju za masovno uništenje” u Iraku? Tako da lukavastvo i laž i ovde pomažu “pozitivnom imidžu” hrabrih Jenkija.

3.

Američke korporacije ulažu silne pare u mit o nepobedivosti američke vojske, a zauzvrat svake godine  od vojske dobijaju astronomske vojne porudžbine. To je jednostavno superprofitabilno, jer armija SAD akumulira ogromna materijalna sredstva: najskuplje na svetu brodove, avione, tenkove, satelite, oružje, municiju, uniformu itd.

4.

Holivud i zapadni mediji i industrija šou-biznisa su uzeli aktivno učešće u stvaranju pozitivnog imidža američke armije. Stvoren je zaista monumentalan i visokotiražan obrazac američkog vojnika, u prvom redu Ramba i Komandosa. Već nekoliko decenija čitav svet gleda prevashodno američku filmsku produkciju, navikavajući se na to da su oni “dobri” i da “uvek spasavaju svet”.

Međutim, uprkos takvoj propagandi, neke činjenice koje ćemo navesti svedoče o postojanju ozbiljnih problema u američkoj armiji:

– “Najbolja armija na svetu” trpi poraz od mudžahedina u Avganistanu, od Beduina u Iraku i od banditskih formacija u Somaliji;

– Specijalne jedinice SAD neprekidno gube prilikom vođenja odbrambenih bojeva (postavlja se pitanje – a da li bi oni mogli zaštititi sopstvenu teritoriju u slučaju napada spoljnjeg neprijatelja?);

– Često nova informacija o razradi novog super-oružja u SAD, u stvarnosti predstavlja običan mit;

– Američki vojno-industrijski kompleks pod plaštom novog naoružanja odavno predstavlja samo poboljšanu (modifikovanu) tehniku koja već postoji u naoružanju armije SAD;

– Armija SAD uglavnom svoje redove popunjava migrantima (njima obećavaju boravišnu dozvolu i novac), najamnicima iz drugih zemalja, kao i građanima SAD koji se nadaju da će od države dobiti subvencije za besplatno obrazovanje, rešavanje stambenog pitanja itd.

U američkoj armiji su potpuno nepoznati pojmovi kao borbeni duh, motivacija, spremnost na samopožrtvovanje. Jer ako ubiju vojnika, ko će moći da iskoristi “zarađene” pogodnosti. Američki vojnici su spremni samo na ubijanje, a onih koji su spremni i da umru za ideale svoje zemlje, među njima nema. Zbog toga, kao što su pokazali događaji na Bliskom istoku, čak i najmanji gubici u jedinicama američke armije dovode do masovnog bekstva vojnika sa borbenog poprišta.

Pored toga, jedan od glavnih problema oružanih snaga SAD predstavlja izuzetno nizak profesionalni kvalitet vojnika – od običnih redova, do generala.

Sistem obuke oficira u armiji SAD je ubog i ograničen. Po karakteru svoje obučenosti oko 75 odsto oficira armije SAD nisu kadrovski oficiri. To su diplomci civilnih univerziteta i koledža koji su se za vreme studiranja svoje osnovne struke dopunski obrazovali na takozvanim kursevima za vojnu obuku rezervnog oficirskog kadra.

Kursevi pripreme rezervnih oficira odgovaraju časovima osnovne vojne obuke u srednjim školama za vreme SSSR. Za armiju SAD situaciju dodatno pogoršava kvalitet pripremljenosti ljudi koji upisuju kurseve za rezervnu oficirsku obuku, a potom popunjavaju jedinice.

Radi se o tome da je cena obrazovanja u američkim visokoškolskim ustanovama veoma velika i studenti imaju samo tri načina da ne plate punu cenu školovanja: ili da odmah pokažu izuzetno visoke rezultate u školovanju, ili da su sportisti ili da stupe na kurs rezervnih oficira. U poslednjem slučaju kompletno školovanje studentima plaća država. U zamenu za to, posle okončanja studija diplomac je dužan da tri godine odsluži kao oficir u armiji SAD.

Na taj način je američki oficirski kadar popunjen sa 75% diplomaca iz siromašnih porodica, koji nemaju sportskih predispozicija. To jest, osnovu oficirskog kadra predstavlja inteligencija koja ima finansijske, medicinske ili druge probleme.

Ništa manji problem nije ni sa regrutima koji su na službi po ugovoru. Takvi regruti često se opisuju kao lenji, sebični, fizički slabo razvijeni, nedisciplinovani i sa slabim predstavama o moralu. Oni svako naređenje, odluku ili zahtev stavljaju pod sumnju, ne pokazujući nikakvo uvažavanje prema rukovodiocima. Pored toga tri četvrtine Amerikanaca vojnog uzrasta su nesposobni za služenje u savremenoj armiji, prenosi WashingtonProfile. Do ovog zaključka došli su stručnjaci uprave za kadrove američke armije (ArmyRecruitingCommand). Prema njihovim podacima u SAD živi 32 miliona mladih ljudi uzrasta od 17 do 24 godine. Međutim, među tim potencijalnim vojnicima samo 4,3 miliona odgovaraju zahtevima predviđenim za regrute. Među tih 27,7 miliona ljudi koji ne odgovaraju standardima američke armije, 4,4 miliona su lica sa kriminalnim dosijeom ili su to zavisnici od alkohola, droge ili pate od gojaznosti. Još 2,6 miliona su oboleli od drugih bolesti što im onemogućava stupanje u redove oružanih snaga. Svi ostali (otprilike 20 miliona) nisu pogodni zbog svog niskog intelektualnog i fizičkog razvoja. Kako je ranije objavljeno u štampi, tokom 2008. godine je zbog problema oko regrutovanja u oružane snage Pentagon snizio donju crtu stepena inteligencije za regrute u kopnenim snagama.

Međutim, sve ovo ne treba da nas zavara. Uz sve nedostatke armije SAD, njena tehnička opremljenost i organizovanost su na visokom nivou. SAD imaju najveći vojni budžet i ogroman deo tog novca ide na armiju. Kako pokazuje iskustvo Libije i Sirije, u novim lokalnim konfliktima vojnici SAD ne žure da uđu u “zemlju-žrtvu”, nego se prethodno tamo bore desetine hiljada “boraca za slobodu”, to jest običnih najamnika, bandita i vehabija, koji dobro poznaju sve karakteristike terena, naroda i države. To jesu obični odrpanci i ljudska ološ, ali sa iskustvom i umećem vođenja kopnenih ratova, posebno gerilskog i terorističkog. A Amerikanci i njihovi saveznici za to vreme metodički, avijacijom i raketama, sa bezbednog rastojanja, uništavaju vojnu i ekonomsku moć protivnika. Dižu u vazduh vojne i civilne objekte, ruše mostove i puteve, fabrike i elektro postrojenja, to jest, dovode zemlju u kameno doba. Usput, oni za velike novce kupuju mnoge vojne i civilne činovnike, izvodeći ih na ulice gradova da “protestvuju”. Malo je država koje to mogu da izdrže, pre ili kasnije slama se otpor, a zakonitu vlast smenjuju američke prostitutke. Upravo tako poslednjih 20 godina ratuju SAD i njeni saveznici.

Dakle, američka vojska predstavlja moćnu vatrenu i udarnu mašineriju koja je u stanju da razruši čitave zemlje. Međutim, njena veličina i sjaj silno su preuveličani. Uz pismenu i dobro organizovanu odbranu njen potencijal se snižava proporcionalno otporu. Američka armija je dobro opremljena, no slabo pripremljena vojna sila. Niski moralni, duhovni i intelektualni kapaciteti američkih vojnika podrivaju borbenu gotovost “najjače armije na svetu”. Njihove profesionalne navike ne dozvoljavaju da se efikasno primene savremeni tipovi naoružanja i vojne tehnike. Iz ovoga sledi da se američka armija može pobediti ukoliko se znaju njene slabosti.

Izvor Fond strateške kulture, 07. 05. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u