DRAGAN PETROVIĆ
Vladimir Putin je ponudio nekoliko značajnih ustupaka, koje u evropskim zemljama jačaju podršku za kompromis
Čini se da obazriva, na prvi pogled tajanstvena, pa možda i previše oprezna politika Moskve u Ukrajini – koja insistira na mirnom dogovoru i traženju konsenzusa za federalizaciju zemlje i njen vanblokovski status – počinje da dobija svoj prvi opipljiviji odgovor i na Zapadu. Izgleda da su pre svega u Nemačkoj, Francuskoj i nekim drugim zapadnoevropskim zemljama prihvatili te uslove Moskve kao polazni elemenat za pregovore, dok se Amerika unapred odbijajuće ne određuje.
Vladimir Putin je ponudio međunarodnoj zajednici i Kijevu nekoliko značajnih ustupaka, što nije naišlo na razumevanje pre svega kod vlasti u Kijevu, koje su nastavile ofanzivu na istok zemlje. Sa druge strane, čini se iz izjava zvaničnika da u Nemačkoj, Francuskoj i drugim evropskim zemljama i, posebno u njihovim javnim mnjenjima, sazreva svest o neophodnosti postizanja kompromisa u Ukrajini, za koju se pominje neki od oblika federalizacije, verovatno po uzoru na Bosnu i Hercegovinu.
Naravno, iz sličnih iskustava možemo zaključiti da od tog približavanje pozicija velikih sila do potpisivanja konačnog dogovora može proteći dosta vremena. Takođe, nekada naizgled potpuno usaglašeni stavovi zbog novih okolnosti za pojedine važne učesnike sukoba mogu se vremenom izmeniti i postati manje prihvatljivi. Da ne govorimo o simuliranim približavanjima stavova kao plaštu za ostvarivanje ratnih ciljeva nekih od strana u savremenim konfliktima. Ipak, čak i da američka strana, koja ima presudan uticaj na režim u Kijevu i do sada pokazuje najmanje spremnosti za pronalaženje kompromisa sa Rusijom, ne pokaže u bliskoj budućnosti spremnost za popuštanje, osetno približavanje pozicija Rusije sa vodećim silama EU predstavlja za Putina realno ohrabrenje u naporima da se postigne međunarodni sporazum oko Ukrajine i izbegavanje ratnog scenarija.
REFERENDUM I IZBORI?
Po svemu sudeći, referendum u Donjeckoj Republici će biti održan, a njegov ishod predvidljiv. Iako će u međunarodnim okvirima imati ograničen efekat, on će ipak opstati kao fakat koji će dalje uticati na razvoj i pokušaj saniranja ukrajinske krize. Međunarodni Dan pobede nad fašizmom gotovo je maksimalno iskorišćen od ruske strane i od proruskih snaga u Ukrajini. Stoga je uočljivo da je poslednjih desetak dana, naročito imajući u vidu krizu u Odesi, na području tzv. meke moći ruska strana ostvarila velike uspehe upravo u delovanju prema EU i trećim zemljama. Razulareni napadi kijevske soldateske i trupa na azovski grad Mariupolj 9. maja i pucanje na goloruke građane sa brojnim ljudskim žrtvama vratiće se kao bumerang pučističkim vlastima u Kijevu.
Sa druge strane, postavlja se krupno pitanje ostvarenja predsedničkih izbora u Ukrajini, zakazanih za 25 maj. Ukoliko se oni ne mogu sprovesti po demokratskim obrascima, njihov legitimit može biti ozbiljno osporen svuda sem od angloameričke politike. To bi moglo da u budućnosti značajno usmeri rešavanje ukrajinske krize u korist Jugoistoka. Stoga ostaje nejasan Putinov stav u vezi sa tim izborima – do koje mere je to bio poltički i marketinški manevar, a koliko nešto drugo. Jer, dok je god kijevski režim lišen praktičnog legitimiteta, a predsednik Janukovič u Rusiji i uz Jugoistok, dotle ruska strana i federalisti imaju značajne i dodatne političke adute. Sa druge strane, na tim predsedničkim izborima jasno je da Jugoistok nema kandidata, a, ako bi ga neko tražio posle povlačenja pretučenog Carjova između Dubkina i Tigipka, odmah bi morao priznati da oni nemaju nikakve šanse u postojećem ambijentu zakazanih izbora. Upravo u tome možda treba tražiti deo odgovora za dalju Putinovu strategiju i zacrtani cilj. Jer, ako bi se priznali ti predsednički izbori kao legitimni, to ne bi bilo ništa drugo nego prihvatanje sadašnje garniture u Kijevu sa izvesnim personalnim izmenama. To bi bilo razumljivo jedino u slučaju da ruska strana i Jugoistok u svemu tome i ako do toga uopšte dođe sa druge strane dobije satisfakcija u vidu postizanja dogovora oko nekih strateških tačaka, poput dogovoro o preuređenju zemlje.
Primetno je da će Kijev nastaviti da teži pojačavanju ofanzive na istok da slomi ili makar presudno uzdrma Donjecku Republiku. Zauzet je (privremeno?) u najvećem polamilionski grad i luka Mariupolj a zarobljen je i ministar odbrane Donjecke Republike, koga su ukrajinske vlasti skinule u gaće i maltretirale.
BUĐENjE STARE EVROPE
Jacenjuk je na krajnje korektnu ponudu Putina o potencijalnom odlaganju referenduma u Donjeckoj Republici reagovao agresivno i nediplomatski. Da li to znači da će pučistički režim nastaviti svoju nepopustljivu politiku prema Jugoistoku i ostati nespreman na kompromis jer je to u interesu američke politike koja ima presudan uticaj na njega. U svakom slučaju ruska politika odmerenosti i suptilnosti, spremnosti i za pregovaranje i ustupke, ali i na čvrstinu kad to prilike zahtevaju, ulazi u tanak procep sledećih nedelja, kada se ulazi u finiš oko predsedničkih izbora.
Referendum od 11. maja, ukoliko se uspešno realizuje, će svakako ojačati pregovaračku poziciju Jugoistoka jer se eventualno otcepljenje Donjecke Republike može od Moskve priželjkivanom sveukrajinskom i međunarodno prizantom kompromisu pretočiti u opstanak celovite Ukrajine (bez Krima), ali federalizovane i vanblokovske.
Ukoliko dođe do kraha pregovora i konačnog odbijanja Kijeva da prihvati bilo kakav kompromis, te nastavi još silovitije, bezkrupuloznije i masivnije vojne operacije ka Jugoistoku uz povećavanje ljudskih pre svega civilnih žrtava u lepezi karata Rusije, uz svu spremnost na dogovore i ustupke u traženju konsenzusa sa Zapadom, može ostati ozbiljna samo jedna karta – a to je neki od oblika vojne intervencije Rusije. Da li će se ona i primeniti, zavisi od mnogo faktora, između ostalog i onoga što je Moskva odredila kao minimum svojih interesa koje treba ostvariti u ukrajinskoj krizi pošto je u nju uvučena. Sa druge strane, čini se da mnogo više zavisi od spremnosti zapadnih sila da se ostvari kompromis za rešavanja ukrajinske krize. Čini se da sile Stare Evrope pokazuju tu spremnost, pa se najveća odgovornost svodi na dalje držanje Vašingtona i političke garniture pod njegovim presudnim uticajem u vidu sadašnje vlasti u Kijevu.
