ŽELjKO CVIJANOVIĆ
Te moći su svesni i Moskva i Brisel, i njoj se i obraćaju sve umilne note koje se poslednjih dana mogu čuti sa te dve adrese
1.
Na amaterskom snimku sa telefona vidi se mladić koji uzbuđeno skakuće na platou ispred zgrade sindikata u Odesi, najpre zabravljene a potom zapaljene. Povremeno podiže pištolj i, nišaneći, puca u nesrećnike koji spas od plamena nalaze skačući kroz prozore zgrade. (Na drugom snimku vidi se kako one koji su preživeli i plamen, i revolverske metke, i sudar sa betonom posle skoka sa prozora ukrajinski nacisti dočekuju na tlu i dovršavaju ih motkama.)
Mladić na sebi nosi onu vrstu debljine kakva se stiče u prvoj mladosti od previše čipsa i prevelike minutaže za kompjuterom ili televizorom, pa, uprkos kratkoj bradi i salu na bokovima i vratu, deluje još mlađi nego što jeste (33). Pištolj u rukama, vidi se, naročito ga uzbuđuje, ne drži ga mesto i, dok puca, povremeno skakuće kao adrenalinski frik ili bokser koji izbegava udarce. Na najvećem delu snimka zapaljena zgrada se i ne vidi, tako da njegovo pucanje najpre izgleda kao zabava dečaka u nekom luna-parku dok pištoljem skida drvene zečeve koji prolaze ispred njega na pokretnoj traci. Najbizarniji detalj na mladiću jeste teget pancir-prsluk, navučen preko svetloplave košulje. Očito, mladi borac za „slavu Ukrajine“ neiskusan je, ne zna čak ni toliko da se pancir ne nosi preko odeće, već ispod. Ili je taj pancir neki poseban modni detalj, zbog koga treba da bude i vidljiv i istaknut, draga uspomena, neki statusni simbol – tek, svakako predmet od posebne važnosti?
2.
Četiri dana ranije (29. aprila) mladić je opet na amaterskom snimku. Drugačije je dizajniran: na njemu je od nošenja izbledela maskirna uniforma iz sovjetskog fundusa, kojoj će pre biti poslednji nego prvi vlasnik. Oko ruke nosi traku u bojama ukrajinske zastave. Opet je, vidi se, uzbuđen, pravi se važan dok razgovara sa Andrejem Parubijem, šefom ukrajinskog Saveta za nacionalu bezbednost iz neonacističke stranke Svoboda. Parubija je na to mesto posle puča 22. februara dovela titula „komandanta Majdana“. Tih dana, dok je u Kijevu urlao i pucao Majdan, Parubijev štab bio je smešten u zgradi tamošnje Filharmonije, sa koje su, pričalo se, na njegovu komandu pucali po masi plaćeni hrvatski snajperisti koje je unajmio.
Kao zaslužnom borcu, Parubij, obilazeći formacije Pravog sektora u Odesi, mladiću daruje pancir-prsluk. Ovaj će s njim na sebi vatreno krštenje imati 2. maja pred zapaljenom zgradom Sindikata pucajući u „kacape“ i „moskalje“ koji su tražili spas od vatre.
Nikolaj Volkov – tako se mladić zove – kome se na snimku obraćaju kao „Kapetanu Mikoli“ (Sotnik Mikola) od Majdana do Odese opisao je krug svog iskupljenja i integracije u novo ukrajinsko društvo. Pre toga, godinu i po dana krio se od policije, koja ga je tražila zbog kriminala i prevare. Sa koliko je ruskih odeskih glava Kapital Mikola otkupio svoj novi ugled? Jednom? Tri? Sedam? Ili je bilo dovoljno samo da puca, i da se slika?
3.
Pancir, koji je Nikolaj Volkov nosio ponosno kao orden na grudima, zatvorio je puni luk našavši svoju priliku. Ali gde ga je započeo? Kod Parubija, koji mu ga je dao? Možda kod Džona Brenana, šefa CIA, koji ga je prilikom svoje tajne posete 12. aprila Kijevu dao Parubiju? Ili kod potpredsednika SAD Džozefa Bajdena, koji mu ga je dao 21. aprila, isto u Kijevu. Pošto su Brenan i Bajden napustili Kijev, akcije ukrajinske pučističke vlasti protiv federalista oba puta su eskalirale, odakle nije previše zaključiti da su Parubiju i Turčinovu za gašenje ukrajinskog požara pre ostavili ulje nego vodu. Otuda je početak luka koji je opisao pancir kapetana Mikole mesto na kome je, po svoj prilici, osmišljen maskar u Odesi.
Ko je posle desetina ustreljenih, ugušenih podavljenih, zapaljenih i umlaćenih palicama u Odesi dobio SMS na svoj vašingtonski blekberi? Ko je pročitao poruku i potom rekao „Wow“? Brenan ili Bajden?
4.
Iako ne tako često, postoje u istoriji momenti kad ona počinje da se kristališe. Tada dobro i zlo – koje i u društvu i u istoriji najčešće ne nalazimo u čistoj formi, već onečišćene jedno drugim – počnu da se razdvajaju i krenu prema polovima. To su oni retki momenti – narod bi ih nazvao padanjem maski – kad se zlo kondenzuje i otelovljuje u čistoj i jasnoj slici i, još više, u njenom prepoznavanju kao takve. Danas je to slika odeskog probisveta Kapetana Mikole i njegovog pancira; juče je bila slika islamskog borca u Siriji koji nožem vadi srce iz grudi svog pobeđenog protivnika i proždire ga; dan pre bila je to slika dripaca koji izvikuju Alahovo ime, dok mlataraju po vrelom libijskom vazduhu zlatnim trofejnim pištoljem Muamera el Gadafija nad njegovim mrtvim i poniženim telom. (Kao što je Mikolin pancir opisao široki luk od Vašingtona do Odese, tako ga je opisala i radost Gadafijevih ubica, samo u obrnutom pravcu, završavajaći svoj luk u jednom drugom wow!, ovog puta Hilari Klinton.)
5.
Taj početak razdvajanja dobra i zla trenutak je kada oni prestaju da budu izmešani i kada prestaju da budu kategorije merene etičkim kriterijumima. Tako razdvojene, ili u procesu kristalizacije, one počinju biti kategorije koje se mere ontološkim kriterijumima. Taj proces kristalizacije – iznad svih geopolitika, političkih i ekonomskih interesa, iznad dubokih civilizacijskih nesporazuma, izvan svih kalkulacija o odnosu snaga – postaje početak poraza zla. Definitivno razdvajanje, konačan završetak tog procesa iz koga izlazimo sa 24-karatnim dobrom i 24-karatnim zlom, po pravilu, događa se u tački konačnog poraza zla. Jer ono takvo ne biva redovno gubitnik zbog neke božanske sile koja voli dobro i ne voli zlo, već što zlo približavnjem čistoj formi većina počinje da prepoznaje kao takvo a u krajnjoj tački i ono samo sebe. Poslednji put takva istorijska kritalizacija dogodila se 9. maja, na današnji dan pre 69 godina.
6.
Iako ni danas nije bez izvesne nelagode moguće govoriti o tome, teško je racionalno poreći da su pre počinjenih zločina Nemci sa Hitlerom, budući teško poniženi Versajskim mirom, imali i nešto legitimnih zahteva. U svakom slučaju, ne manje od današnjeg zapadnog sveta. Ali, kad su ti zahtevi postali poduprti neprestanim progonima, kada je put do njih poveo preko besmislenog rasizma, kada se do njih krenulo preko koncentracionih logora, kada su iza sebe počeli da ostavljaju desetine miliona mrtvih, kada se zlo ukazalo u slikama nacističkih „kapetana mikola“ i njihovih „parubija“, tada se ono suočilo sa svojom najčistijom formom i samim tim sa svojim porazom. A, kada se to dogodilo, u pitanje je došlo sve, čak i sam legitimitet opstanka Nemačke i njenog naroda.
7.
Naravno, u vremenima kad se dobro i zlo još uvek pojavljuju onečišćeni jedno drugim, kad se mere etički, a ne ontološki, kad je Kapetan Mikola samo sitni prevarant iz Odese, zlu još i može i da pođe za rukom da se predstavi kao dobro i da, saglasno tome, dobro predstavi kao zlo. Elem, bilo je vremena i kada nije bilo teško predstaviti Ruse kao slovenske ludake vrele krvi koji u levoj ruci drže bocu votke a kažiprstom desne pritiskaju dugme rakete sa atomskom glavom; bilo je lako predstaviti Srbe kao svet koji pali požare po Balkanu.
Kako, međutim, danas Srbe predstaviti kao poslednje evropske zatočnike nacizma, pošto ste ih bombardovali i posejali im zemlju osiromašenim uranijumom, koji se u prirodi razlaže 200 hiljada godina? Kako Ruse, uprkos tehnološkoj i informativnoj superiornosti, uverljivo opisati kao porobljivače Krima, pošto ste okupirali Kosovo i omogućili da za 14 godina mira u njemu bude ubijen svaki stoti Srbin? Kako danas govoriti, ma koliko glasno, o tiraninu Asadu, kada na teritorijama koje on ne kontroliše ubijaju hrišćane i spaljuju im crkve, dok isti ti hrišćani spas traže na teritoriji pod Asadovom kontrolom? Kako reći bilo kome bilo šta posle milion mrtvih Iračana, posle potpuno razvaljene Libije, posle ojađenog Avganistana, pošto je ceo svet shvatio da sopstvenim radom i resursima plaća štampanje i trgovinu dolarom, čak i po cenu sopstvenog ekonomskog propadanja? Kako govoriti o sebi kao košnici demokratije pošto si raskrinkan da pratiš komunikacije bezmalo svih stanovnika globusa, pretvarajući se u zemlju u kojoj je svoje mesto našla najveća distopija u istoriji sveta.
Da li je nacistička Nemačka otišla dalje od toga, u trenutku kad je Čerčil počeo da traži pomoć Amerike da se obračuna sa Hitlerom? Da li je u trenutku upada u Češku 1938. već imala iza sebe milion i po mrtvih? Ništa od toga, imala je oko sebe samo manje onih koji se plaše da to kažu.
8.
Slobodan čovek se pred zlom ponaša viteški. Ali državnici, koji nastupaju iz pozicije apsolutne odgovornosti, nisu slobodni ljudi. Oni znaju da pred zlom često moraš da plešeš kao Aska pred vukom, znajući da Termopili i Masada jesu rešenja za priče od kojih nas podilaze žmarci i koje bude najbolje u nama, ali nisu rešenja za život. Ali, dok u godinama kada je Kapetan Mikola samo sitni lopov, plešeš pred zlom, ne ispuštaš ni jednog trenutka iz vida dobro, ma koliko nejako i nekorisno bilo. I tako možeš ponekad i veoma dugo. Istina, ne napreduješ, već manje ili više kontrolišeš štetu, ali znaš da nisi ni prvi ni poslednji sa tom misijom. Ali, ako za to vreme dobru okreneš leđa, makar i na jedan trenutak, ako ga samo na tren zaboraviš, makar na čas pomisliš da nikad neće porasti, tada i sam postaješ zlo. Tada postaješ Kapetan Mikola, onaj u panciru, koliko god da si se puta rodio sa imenom Nikolaj.
9.
Šta, međutim, radiš kad počne vreme kristalizacije istorije, baš ovakvo kakvo su svetu donele sirijska i ukrajinska kriza. Pre svega, glas Srbije u takvom momentu postaje veoma važan, čak važniji od glasa mnogih većih, snažnijih i bogatijih zemalja. Jer, dok Rusija danas sakuplja najbolje snage da se suprotstavi siledžiji u svom dvorištu, isti taj siledžija se, čini se, sprema i na neke ustupke Srbiji, naravno pod uslovom da ona, prva od žrtava tog manijakalnog silovatelja, kaže da je reč o veoma nežnom ljubavniku, da je sve vreme uživala i da je sama kriva jer ga je nešto mnogo iznervirala u martu 1999. godine. Naravno, takva Srbija, koja bi okrenula leđa Rusiji, nema moć da zaustavi istorijski proces, ali ima moć da uspori trenutak kristalizacije, koji je nastupio u Ukrajini. I, naravno, da je ubrza, okretajući se Rusiji ili joj bar ne okretajući leđa.
I to je danas najveća, možda jedina velika moć, kojom Srbija barata. Nje su svesni i Moskva i Vašington/Brisel, i toj moći se i obraćaju sve ove umilne note koje se u Beogradu poslednjih dana mogu čuti sa te dve adrese. I, naravno, deo te umilnosti sakriva to da Beogradu danas nijedna strana ne veruje. Političari, pogotovo srpski, ne vole da razmišljaju u kategorijama dobra i zla, verujući da je to za decu, pesnike i filozofe i, više od toga, znajući da im te kategorije smanjuju prostor za uobičajeni manevar.
10.
U godinama dok su dobro i zlo živeli zajedno i izmešani, verovalo se da je reč o sukobu demokratije i autoritarizma. Hantington nas je 90-tih uveravao da je reč o sukobu civilizacija, što nije bez smisla, ali danas je prevaziđeno činjenicom da zapadna civilizacija pokušava da spreči integraciju evroazijske, koja ne pokazuje nikakve agresivne namere prema njoj. Sukob civilizacija završio je daljom kristalizacijom u geopolitičkom sukobu sila mora i kopna. Pitanje je, međutim, koja geopolitička logika nalaže da je opravdanije i realnije prisustvo Amerike u Bagdadu nego Rusije u Harkovu, da ne pominjemo Kijev ili Beograd. Uostalom, videćemo: ako se ovo sa Ukrajinom završi ratom civilizacija ili geopolitičkih koncepata, biće da je kristalizacija istorije iluzija. Ako se jednog dana završi unutar zapadnih elita i naroda, biće da se ipak događa.
Ako jeste, vreme je da počnemo da razmišljamo, kao deca, u kategorijama dobra i zla, ako još ne čistog, a ono sve čistijeg. A onaj koga je više usud nego promišljanje u svim modernim kristalizacijama istorije vodio na stranu dobra, plaćajući najvišu cenu za to, ni danas neće moći da završi na drugoj strani. To je nešto više od politike, a Srbija ulazi baš u to više. Nismo se ovoliko mučili da bi postali Kapetan Mikola.
