HRVATSKA IZMEĐU KRIZE, NATO I CIA (1)

ANA FILIMONOVA Koliko je i čime Hrvatska platila svoj ulazak u Severnoatlantsku alijansu i...

ANA FILIMONOVA

Koliko je i čime Hrvatska platila svoj ulazak u Severnoatlantsku alijansu i Evropsku uniju

U aprilu 2014. godine navršilo se pet godina od pristupanja Hrvatske NATO. Povodom tog jubileja Kenet Merten, ambasador SAD u Hrvatskoj je rekao: „Članstvo Hrvatske u NATO znači mir i stabilnost ne samo za region nego i za ceo svet”. Šef hrvatske diplomatije Vesna Pusić objasnila je o čemu se radi: „Mi postajemo svesni koliko su važni stabilnost i bezbednost, posebno na prostoru jugoistočne Evrope”. Da ponovim: posebna uloga Hrvatske ne samo na postjugoslovenskom prostoru nego i na celoj teritoriji jugoistočne Evrope. Tako se ostvario “vekovni san o oslobođenju Hrvatske”, a nacionalni ponos Hrvata je dobio poseba ukras – okove NATO.

Važno je napomenuti da je Hrvatska prvo postala član NATO a tek potom EU (2014. godine se takođe navršava godina od trenutka stupanja Hrvatske u EU). Prvi korak na putu ispunjenja zadatka stupanja u Evroatlansku alijansu bio je učinjen 1996. godine, kada je Hrvatska uputila molbu za pristupanje u Partnerstvo za mir (taj program alijansa je počela da sprovodi 1994. godine). Pozitivan odgovor NATO u društveno-političkim krugovima izjednačavan je sa prijemom Hrvatske u UN (1992). Međutim, pune četiri godine se moralo čekati na odgovor. Tek u maju 2000. godine potpisivanjem Okvirnog dokumenta programa Partnerstvo za mir u Firenci Hrvatska je primljena u Program, što je smatrano prvim korakom u procesu prisajedinjenja. Međutim, Hrvatskoj je već sledeće godine predložen mehanizam Intenziviranog dijaloga kao prelaznog koraka ka Akcionom planu za članstvo. Upravo Intenzivirani dijalog deli zemlje koje jednostavno sarađuju sa NATO od zemalja koje teže da postanu njegove članice. Hrvatska je u Akcionom planu počela aktivno da učestvuje posle poziva na majski susret ministara inostranih poslova Evroatlanskog saveta u Rejkjaviku (2002). Posle ispunjenja odgovarajućih kriterijuma, političkih i vojnih reformi, Hrvatska je na samitu alijanse u Bukureštu 2008. godine, zajedno sa Albanijom, dobila zvaničan poziv da postane članica NATO pakta. Potom je usledilo potpisivanje Protokola o prisajedinjenju sa 26 članica alijanse, proces njegove ratifikacije u svih 26 parlamenata zemalja članica, ratifikacija Vašingtonskog ugovora u Saboru Hrvatske u martu 2009. godine, nakon čega je napokon Hrvatska postala punopravni član NATO. Svečano potpisivanje Deklaracije o okončanju NATO integracija (Zagreb, 25. oktobar 2012. godine) značio je konačno i potpuno stupanje zemlje u NATO. Prijem Hrvatske i Albanije predstavljao je šesti talas proširenja NATO od momenta osnivanja i od prvobitnih 12 država, NATO se proširio na 28 država.

Hrvatska-EUJEDINSTVENO ZA NATO, NAROD PROTIV

Na unutrašnjoj političkoj sceni sve političke snage Hrvatske, od provladinih do opozicionih, bile su jedinstvene u pristupanju Alijansi. U tom istom čisto propagandnom jednosmernom pravcu radili su svi medijski resursi zemlje. Profesionalci i stručnjaci su u jedan glas složno ponavljali da stupanje u NATO predstavlja garanciju prosperiteta i stabilnosti, da će članstvo u NATO biti pozitivan signal za investitore što će uticati i na pozitivan rejting zemlje; jačanje bezbednosti koje za sobom neizbežno povlači članstvo u NATO paktu pozitivno će uticati na razvoj trgovine i na priliv direktnih stranih investicija, što predstavlja ključni faktor rasta i razvoja zemalja u tranziciji; pristupanje Alijansi predstavlja mudar poslovni korak koji će ojačati spoljnopolitičke pozicije zemlje. Uprkos svemu, ostala je jedna prepreka: prema Članu 2. Ustava Republike Hrvatske, povodom tako značajnog pitanja mora se održati referendum.

Međutim, ni Ustav niti volja naroda, koji u većini nije podržavao pristupanje Hrvatske NATO, nije onemogućio realizaciju atlantskih integracija. Tako je na primer Davor Božinović, ministar odbrane u vladi Jadranke Kosor, pozvao na odustajanje od referenduma. Konkretno, ministar je izjavio: „Referendum je pitanje izražavanja mišljenja građana. S jedne strane, ono je sučeljeno sa elementima predstavničke demokratije. Treba li nam predstavnička demokratija ako ćemo za sva važna pitanja sazivati referendum? Neke su stvari prekomplicirane da bi bile široko shvaćene. Tako je evropski ustav pao na referendumu jer ko može očekivati da će prosečni građanin pročitati, proučiti i shvatiti njegovih 1.600 stranica? Uostalom, režim koji je organizovao najveći broj referenduma je režim Slobodana Miloševića“. [1]

Dakle, kako naterati narod da prihvati ono što protivreči zakonu i njegovoj volji. Odgovor je očigledan – uz pomoć razvijanja potpune zaglušujuće primitivne propagande koja ne dozvoljava kritična mišljenja, direktnim lažima, falsifikatima i manipulacijama javnim mnjenjem, korišćenjem tehnike iracionalnog psihološkog uticaja kao što se u pravoj meri projavilo u navedenim rečima Božinovića. U toj partiji je hrvatskom narodu dodeljena uloga statiste i dodatka, i oni su zaboravili na osnove principe delovanja anglo-saksonske politike: ona je uvek radila isključivo u ličnim interesima, nikada u tuđim. Njen osnovni cilj je uspostavljanje kontrole nad tuđim teritorijama i resursima. Bezbednost, suverenitet i prosperitet Hrvatske nisu bili i ne mogu biti i strateški interesi SAD i EU i, kako bi se reklo, ovde nema ničeg ličnog.

hrvatskanato

UZDANjE U STRANE INVESTICIJE

Nadanja u strane investicije izgledaju posebno dirljivo. Akcenat na njih pre svega govori o tome da je sopstvena kasa prazna. Oslanjanje isključivo na strane investitore treba da bude ne samo crveni signal nego i upozoravajući alarm za stanovništvo. Stranih investicija neće biti u onom smislu u kom se predstavljaju kao spasonosni krug uz čiju pomoć se može stići na zlatno brdo prosperiteta. Kada u zemlji praktično nema industrije i resursa, strane investicije – saglasno realnom, a ne izmišljenom ekonomskom sistemu – mogu stići isključivo radi dobijanja aktiva zemlje za par kopejki i izvoza tih aktiva. Svetski finansijsko-ekonomski sistem se čak ni u promilima ne bavi dobrotvornom delatnošću.

Za balkansku elitu fascinantan primer “visokih životnih standarda” SAD očigledno pokazuje shemu neoliberalne ekonomije. Državni dug SAD iznosi više od 15 triliona dolara, Federalni rezervni sistem od vazduha stvara novac, daje ga za dug SAD, koje prosperišu na nezarađenom novcu. Ali takva paradigma ne može funkcionisati u drugim zemljama, uključujući i evropske, naročito ne u onim koje se nalaze u položaju protektorata ovog ili onog stepena potčinjenosti da im je nacionalna banka (koja u suštini nije nacionalna) veoma ograničena usled nameta od nadnacionalnih finansijskih institucija (što je i zakonski regulisano), pa ne može finansirati nacionalnu ekonomiju i država se mora zaduživati. Dakle, javni dug Hrvatske (unutrašnji i spoljni), raste kao kvasac. Nacionalni Zavod za statistiku Hrvatske objavio je 18. aprila podatke prema kojima je nacionalni dug Hrvatske po završnim podacima za 2013. godinu iznosio 220,2 milijarde kuna [2], što predstavlja 67,1 BND. U poređenju sa 2012. godinom taj dug je porastao za čitavih 20 odsto. [3] Prema prognozama stručnjaka, uzimajući u obzir dinamiku rasta zaduženosti, državni dug Hrvatske će na kraju 2014. godine iznositi između 70 i 85 odsto BND. Kukuriku koalicija, koja je već dve godine na vlasti i koja je svoj mandat počela izjavom o prekidu prakse poročnog zaduživanja, uvećala je državni dug za 50 milijardi kuna. Istovremeno, smenjeni ministar finansija Slavko Linić i dalje za neuspehe aktuelne vlasti optužuje svoje prethodnike, neracionalni sistem funkcionisanja državnih preduzeća, lošu organizaciju rada zdravstvenih službi itd. Kao protivargument, aktuelna vlast „donosi odluke i raščišćava situaciju i zbog toga raste dug, ali se već može videti napredak u drugome – opada deficit”. Pad deficita budžeta, ističu mediji u Hrvatskoj, naravno, ocenjuje Evropska komisija, međutim, da li će tome aplaudirati i stanovništvo, koje zbog takve politike vlasti mora ozbiljno da steže kaiš? [4]

SA 200 KILOMETARA NA SAT U ZID

U kriznoj situaciji i građani Hrvatske iz privatnog sektora mogu očekivati povećanje poreza. Hrvatskoj državi će, sve do povratka na barijeru od 60 odsto državnog duga od iznosa BND (što već predstavlja nemoguću misiju), biti zabranjen ulazak u evrozonu. Samo da bi isplaćivali kamatu za državni dug, privredni rast bi morao iznositi tri odsto, što je u ovim uslovima, kada vlast teži da bar zaustavi privredni pad, više nego nerealno. Vlast pokazuje spremnost da pođe u nove reforme – izmenu teritorijalnog ustrojstva, reformu državne uprave i zdravstvene zaštite. Ovi „briselski recepti” predstavljaju se kao spasavanje budžeta iako se radi o skraćenju rashoda na socijalna davanja, državni sektor i decentralizaciju (drobljenje) zemlje. Bez ovih reformi – upozoravaju činovnici – „mi smo osuđeni na uvećanje poreskog bremena ili na rasprodaju imovine i tada ne treba da čudi ukoliko mi po primeru drugih zemalja budemo morali davati ostrva ili železničke puteve na koncesiju”. Predstavnici poslovnih krugova ove mere vlasti upoređuju sa „ubrzanjem od 200 km/sat u zid, pri čemu se umesto kočnice dodaje gas. Sa takvim pristupom nećemo se dugo održati, rezultati će biti sve teži i teži, kriza će se produbljivati”. Analogija sa ekonomskom situacijom i pristupom vlasti, kao i u drugim zemljama Balkana, više je nego očigledna – briselski recepti šok-terapije i objašnjenja vlasti su identična.

Dodajemo da je kreditni rejting Hrvatske pao na nivo „smeća”, pokrivanje uvoza izvozom smanjeno je do 56,9 odsto (prošle godine ovaj pokazatelj je iznosio 59,4 odsto). Nezaposlenost je dostigla rekordan nivo u poslednjih 12 godina – 385 hiljada ljudi (22 odsto). Uprkos tvrdnjama političara, budžetski deficit je takođe dostigao rekordne pokazatelje – to je za 2014. godinu 17 milijardi (!) kuna. [5] Hrvatski fond PIO došao je na ivicu propasti, kada je prvi put odnos radnika i penzionera pao ispod nivoa 1:1 (što je iznosilo 0,88:1), a to znači da manje od jednog radnika izdržava jednog penzionera. Mirando Mršić, ministar za rad i penzijski sistem, govori o nemogućnosti očuvanja postojećeg penzionog sistema. [6]

Kakvim promenama su podvrgnute Oružane Snage i odbrambeni sistem Hrvatske države posle pristupanja NATO paktu?

TROŠKOVI ULASKA U NATO

Transformacija OS Hrvatske počela je još 1998. godine, i ta transformacija se u prvoj etapi ogledala u smanjenju brojnog stanja armije i povećanja “interoperativnosti” (u skladu sa NATO standardima – A. F.). Tokom 2001. godine je došlo do oštrog smanjenja brojnosti OS. Republika Hrvatska je promenila Ustav, parlament je usvojio Strategiju nacionalne bezbednosti i Strategiju odbrane, donevši niz zakona koji su omogućavali prilagođavanje OS standardima NATO. Istovremeno, stupanje u NATO nije uticalo samo na OS već i na različite oblasti društveno-političkog života zemlje i na rad niza državnih organa. Konkretno, za ulazak Hrvatske u redove NATO morao se doneti čak i novi zakon o pravima nacionalnih manjina.

[7]

Druga faza reformi odnosila se na međunarodnu saradnju. Prvi korak je bio, zajedno sa Evroatlanskim centrom, koordinisanje reakcije na katastrofe u okvirima Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, kada je u periodu 21-24. maja 2002. godine na širokom prostoru Hrvatske, u okolni Makarske, održana vežba Kroćenje zmaja – Hrvatska 2002. godine. Rezultate vojne vežbe NATO stručnjaci su ocenili kao spremnost Hrvatske da brzo reaguje u regionu. Potom je vod vojne policije OS RH poslat u sastavu misije ISAF u Avganistan (u okviru nemačkog kontingenta; sada crnogorski kontingent predstavlja deo hrvatskog kontigenta).

Postavlja se pitanje: koliko je Hrvatska morala platiti ulazak u NATO? Prema podacima Ministarstva odbrane, direktni troškovi iznose 37 miliona (gubici na zajedničke vojne operacije, učešće u programu NATO, učešće u radu agencija NATO i drugo). Indirektni troškovi iznose još 4,7 miliona kuna. Troškovi izdržavanja hrvatskog osoblja u sastavu misije KFOR (Kosovo i Metohija) tokom 2013. godine iznosili su 24 miliona kuna. Istovremeno se Hrvatska nalazi među onim zemljama koje do kraja 2014. godine treba da povuku svoje trupe iz Avganistana. Rezultat delatnosti te misije je katastrofalan: 140 hiljada američkih vojnika i 10 hiljada najamnika iz raznig zemalja nisu bili u stanju da se obračunaju sa 40 hiljada talibana. Rat u Avganistanu NATO je neslavno izgubio, a u naredne dve godine SAD i njeni saveznici (uključujući Hrvatsku) podvijenog repa napuštaju teritoriju razorene zemlje, a cena njihovog učešća je iznosila 2,5 hiljade ubijenih i 16 hiljada (!) ranjenih. Kroz misiju ISAF prošlo je 1.500 hrvatskih vojnika i godišnji troškovi za njihovo izdržavanje iznosili su 450 hiljada kuna, iz čega sledi da je desetogodišnje učešće u misiji u Avganistanu koštalo državu Hrvatsku otprilike 670 miliona kuna. [8]

Svi oni koji žele da stupe u Alijansu obavezno citiraju Član 5. Ugovora o NATO (koncepcija zajedničke odbrane) premda bi trebalo obratiti pažnju na Član 3. Ugovora, u kome je utvrđeno suprotno: “Države članice moraju biti u stanju da se same odbrane od napada, a tek potom da računaju na resurse saveznika“. Hrvatski vojni stručnjaci ističu da “će Hrvatska više platiti NATO nego što je plaćala za izdržavanje sopstvene armije, a sada su nam ostale dve pešadijske brigade koje imaju oko sedam hiljada ljudi”. To je “od Hrvatske napravilo zemlju apsolutno nesposobnu za samoodbranu”.

hrvatskaradnici

PROIZVODE SAMO ŠLEMOVE

U ovom trenutku se sedam aviona MIG-21 nalazi na remontu u Odesi, što predstavlja praktično celokupnu flotu borbenih aviona Hrvatske vojske. I ostala vojna oprema je zastarela, stižu podaci o povećanju upotrebe narkotika u armiji Hrvatske, kao i zloupotrebi službenog položaja unutar komandnog kadra. Tako je samo tokom 2013. godine bilo podneto 18 hiljada (!) žalbi na delovanje komandnog sastava, neisplaćivanje prekovremenog rada itd. „U Jugoslaviji“ – žale se hrvatski vojnici – „veliki broj oružanih sistema se proizvodio u Hrvatskoj. Mostarski Soko je proizvodio borbene avione za obuku pilota. Mi smo proizvodili brodove i podmornice…, borbene tenkove…, a danas proizvodimo puške, šlemove i vojničke čizme”. ”Danas je glavna razlika između istočne i zapadne proizvodnje u tome što su “kalašnjikov”, tenkovi T-72/M-84, helikopteri Mi-8 ili MIG – napravljeni tako da mogu da rade u najekstremnijim uslovima…“ Podsećamo na važnu činjenicu: Hrvatska je, kao poklon od Mine Resistant Ambush Protected Vehicle dobila oklopne transportere sa maksimalnom zaštitom od eksplozija i pucnjave, a takva tehnika (zbunjeni su vojni stručnjaci) manje je pogodna za odbranu. „Za šta nas pripremaju? Za odbranu svojega ili za okupaciju tuđega?“. [9] Nije slučajno da u političkim krugovima kruži uobičajena fraza: „biće dobro ako se barem prisluživanje NATO ne bude završilo porobljavanjem od strane NATO“.

Jedini uspešan primer zajedničke saradnje sa NATO u vojnoj industriji predstavlja preduzeće Šestan-Bausch, koje se specijalizovalo za proizvodnju vojnih šlemova. Istina, preduzeće je počelo sa radom mnogo pre pristupanja Hrvatske NATO, a za uspešan rad morali su se ujediniti sa partnerima iz Nemačke kako bi dobili pristup tržištu. Pored Šestan-Bausch, na teritoriji Hrvatske nema sličnih uspešnih preduzeća za proizvodnju vojne opreme, postoji samo par sitnijih firmi – HS-Produkt i Kroka. Međutim, žalosno stanje odbrambeno-industrijskog kompleksa i privrede zemlje u celini ne smetaju SAD i Izraelu da insistiraju da od njih Hrvatska kupuje bespilotne letilice (i to do kraja tekuće godine), koje će budžet zemlje koštati desetine miliona evra.

Hrvatska pokušava žestokim rezovima da izađe iz začaranog kruga zaduženosti. Tako na primer postavlja barijere za ruske investicije, kao što je rafinerija u Omišlju, na ostrvu Krk. Ali ima i mnogo karakterističnijih primera. Početkom krize u Siriji Hrvatska je morala po nalogu svojih vašingtonsko-briselskih partnera ne samo da odmah prizna terorističku grupaciju u svojstvu “novih vlasti u Siriji” nego i da sledi embargo koji je EU uvela u martu 2012. godine i izvede svoju naftnu kompaniju INA iz Sirije. Gubici zbog tog poteza iznosili su više od 110 milijardi kuna. Član Nadzornog odbora INA Davor Štern se, prema sopstvenim rečima, „užasnuo od ovakve odluke, pošto se radilo o najvrednijoj imovini koju je INA ikada imala u inostranstvu”. Hrvatski ekonomisti dodaju da ista sudbina čeka i druge firme iz Hrvatske ako im padne na pamet da rade sa ruskim preduzećima pošto to neće odgovarati Zapadu, koji je uzeo kurs na „ekonomskom rušenju Rusije iz geostrateških motiva”. [9]

_________

Uputnice:

[1] http://europskaunija.yolasite.com/nato.php

[2] hrvatska kuna = 0,18 USA dolara.

[3] http://www.jutarnji.hr/eksplodirao-javni-dug–hrvatska-nema-sanse-uvesti-euro/1184555/

[4] http://www.jutarnji.hr/slavko-linic–drzavni-dug-bit-ce-jos-veci–za-sve-su-krive-dubioze-prosle-vlasti-/1184538/

[5] http://www.bilten.org/?p=626

[6] http://vijesti365.com/panika-u-hrvatskoj-penzioni-fond-doziveo-krah-foto/

[7] http://www.hrvatski-vojnik.hr/hrvatski-vojnik/065-662005/nato.asp

[8] http://slobodnadalmacija.hr/Hrvatska/tabid/66/articleType/ArticleView/articleId/205227/Default.aspx

[9] http://www.bilten.org/?p=626

[10] http://www.bilten.org/?p=626

(Nastaviće se)

Fond strateške kulture

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u