ALEKSANDAR DUGIN
Nema šta da se čeka. Onaj koji brže deluje imaće više vremena čak i za to da ispravi eventualne greške
RUSKI HOLOKAUST
Drugog maja na jugoistoku Ukrajine (Novorusija) zbili su se događaji koji će imati nepovratne posledice. Formalna osnova je sledeća.
Odesa. Desni sektor i pristalice hunte organizovali su se, naoružali i naneli udar po pristalicama federalizacije (Antimajdan na Kulikovom polju). Protivnici hunte, malobrojniji i slabije naoružani, zabarikadirali su se u Domu sindikata, gde su živi spaljeni. Četrdesetšest ljudi, među kojima je bilo žena (čak trudnica) i dece, živi su izgoreli ili su se razbili iskačući kroz prozore. One koji su čudom preživeli pad dotukli su i masakrirali pripadnici Desnog sektora. Samim tim hunta je pokazala svoju pravu prirodu: oni koji su osvojili vlast na talasu terora spremaju se da protiv neistomišljenika teror pretvore u rutinsku, svakodnevnu praksu. Pritom, Desni sektor je ovoga puta upotrebio oružje i molotovljeve koktele ne protiv predstavnika Janukovičevog režima, kao na Majdanu, već protiv građanskih aktivista nesaglasnih sa njihovim stavovima. Kadrovi od kojih se ledi krv u žilama, na kojima se vide ostaci spaljenih ljudi, mirnih i nenaoružanih, koji su pokušali da se spasu od ozverene gomile predvođene bojovnicima Desnog sektora, obišli su sve ruske medije i internet mrežu. Oni govore sami za sebe. Poznata je i reakcija pristalica hunte i Zapada, koji krivicu za spaljivanje ljudi prebacuju na same žrtve, a posredno i na Putina. Oni koji su videli tela poginulih, trudnicu, zagrljeni par mladih ljudi, leševe nenaoružanih ljudi koje su unakazili bojovnici, teško da to mogu zaboraviti. No još je mučniji osećaj posle čitanja onoga što o tome govore ukrajinski nacisti, pa i obični Ukrajinci naklonjeni hunti. Među njima je čak postalo pomodno nazivati sagorele leševe saotačestvenika – „šunkicama“. Očito je da se nalazimo izvan granica sveta na koji smo privikli, i tih predstava koje su postojale do 2. maja. Čak i onima koji su do tada spavali više nije do sna.
U Odesi se zbio holokaust. Grčka reč holokaust označava „svespaljivanje“, tojest ritualno žrtveno spaljivanje čitave žrtve na oltaru. Na fotografijama vidimo svedočanstva istinskog rusko-ukrajinskog holokausta. I užas nas obuzima zbog onoga što čine sledbenici Bandere i Šuheviča, koji su na strani Hitlera učestvovali u holokaustu Jevreja i Slovena. A novac za to daje graditelj memorijala u Dnjepropetrovsku posvećenom holokaustu, Jevrej-nacista Igor Kolomojski (na slici). No sada nije u pitanju genocid nad Jevrejima, već nad Rusima. Jer Rusi su ti koji su bili živi spaljeni rukama ukrajinskih neonacista plaćenih novcem jevrejskog oligarha Kolomojskog. Drugi maj je dan ruskog holokausta.
Donjecka oblast. Novi napadi terorističkih odreda na Kramatorsk i Slavjansk odneli su desetine života. I ponovo su od ruku terorista stradali većinom mirni žitelji ovih gradova. Kolomojski, jedan od glavnih pokretača i sponzora masovnog terora protiv žitelja Novorusije, znatno je povećao plate najamnicima i bojovnicima Desnog sektora. U napadima na Slavjansk, za sada sporadično, uzele su učešće i pojedine manje jedinice oružanih snaga Ukrajine, no, s obzirom na to da u zemlji vlada potpuno bezakonje, svaki komandant na terenu izvršava naređenja ili u skladu sa sopstvenom procenom situacije ili prema obećanoj, odnosno dobijenoj „materijalnoj naknadi“.
Paralelno s tim, pokušan je juriš na Mariopolj, koji je pod kontrolom Donjecke Narodne Republike. I ponovo žrtve među mirnim stanovništvom i građanskim aktivistima.
A kako na sve to reaguje Zapad? Upravo to je još jedno strahovito za mnoge neočekivano iznenađenje. Svi zapadni mediji, bez izuzetka, potpuno su na strani hunte i neonacističkih bojovnika Desnog sektora. I niko na Zapadu ne vidi obeznanjujuće kadrove sagorelih leševa, ubijene dece i staraca, nenaoružanih ljudi koje su masakrirali nacisti. U svemu i za sve na Zapadu krive Putina, a svaki „uspeh“ krvavih terorista Desnog sektora pozdravljaju kao „pobedu demokratije“. Sve žrtve, ukoliko se uopšte pominju, pretvaraju se u naoružane ruske najamnike, a njihove ubice i dželati u – heroje koji brane slobodu Ukrajine od ruske agresije. Sve pokušaje Moskve da ukaže na početke dobro isplaniranog i metodično ostvarivanog genocida na jugoistoku Ukrajine, Zapad jednostavno ignoriše. Informaciona politika ukrajinskih medija istovetna je politici medija Zapada.
UKRAJINSKA KLOPKA
Kako oceniti to što se zbiva? Kako su sami Ukrajinci mogli doći do takvog ozverenja i organizovanog masovnog genocida nad još uvek svojim sugrađanima? I zašto Zapad ne samo pred tim zatvara oči već aktivno podržava huntu, čak pravda ritualna kasapljenja, prebacujući krivicu ili na same žrtve ili na Rusiju i Putina? O čemu je reč?
Prevrat izvršen u Kijevu u februaru bio je usmeren na to da konačno odvoji Ukrajinu od Rusije. Putin je u očima Zapada počinio niz neoprostivih radnji zarad oslobađanja Rusije od zapadnog uticaja i utvrđivanja njenog istinskog državnog suvereniteta. Evroazijski Savez, za koji će rešenje o formiranju treba da bude potpisano 29. maja, predstavlja ozbiljnu najavu višepolarnosti sa suštinskim ograničavanja uticaja SAD u svetskim razmerama. I u drugim pitanjima Putin se očito oslobodio hipnoze Zapada i otadžbinske šeste kolone atlantističkih agenata, počevši da deluje u skladu sa interesima Rusije. Na to je Zapad rešio da reaguje – i tako je Ukrajina postala mesto izvođenja još jedne „obojene revolucije“. Kao i u Libiji, Siriji i Iraku, a pre toga u Jugoslaviji i na Kosovu, krvavi građanski rat, genocid i haos bili su od početka planirani sa strane Zapada. Eto zašto Vašington i Brisel ne samo što ne reaguju na zverstva i krvave zločine već podstrekavaju huntu ka još aktivnijem i svirepijem delovanju. Čim Kijev počne da se koleba, američke neonacističke marionete iz Desnog sektora i njihovi jevrejski sponzori otpočinju žestoku sabotažu Rade. Zapadu je potrebna krv, teror, građanski rat. To je način da se Rusija uvuče u ovaj krvavi haos, te da se on postepeno raširi i na njenoj teritoriji. Valja imati na umu da su, pre nego što su pristupile razgrađivanju režima u Libiji i Siriji, glavnih protivnika SAD i Izraela u arapskom svetu, SAD sprovele operacije svrgavanja, inače lojalnih Zapadu, režima Ben Alija u Tunisu i Mubaraka u Egiptu. Time su, preko zemalja u kojima je njihov uticaj bio veliki i gde su mogle činiti šta im je volja, SAD uspele da pokrenu velike arapske mase. Odatle se građanski rat prosto prelio i u zemlje zatvorenije i neprijateljskije prema Zapadu. Istovetni scenario sprovodi se u Ukrajini. Naime, Ukrajina je za vlade Janukoviča, kao i pre njega, bila potpuno otvorena zapadnim specijalistima „obojenih revolucija“. Neonacisti Desnog sektora imali su isti zadatak kao i salafiti i vehabije u islamskom svetu: da radikalizuju situaciju i prevedu je u režim nasilnih sukoba, terora i krvoprolića. Desni sektor nije nikakav nesporazum ili ispad. Reč je o glavnom adutu Vašingtona u krvavom haosu. Bez tih fanatizovanih ubica, koje mrze Rusiju i Ruse, od planirane operacije ne bi bilo ništa.
Zapadu je neophodno da uvuče Rusiju u rat sa Ukrajinom. I on se usrdno o tome stara. Zapadu nije korisno i ne namerava da je u tom ratu ozbiljno podrži. Naprotiv, Zapad igra na njen potpuni poraz i uništenje od strane Rusije.
Upravo to je svrha ciničnih operacija poput ruskog Holokausta u Odesi. Iza sličnih inicijativa stoje Vašington i Brisel. Odgovornost za njih leži na SAD i NATO. Njima je neophodno da, još uvek virtuelno, prisustvo Rusije u Ukrajini postane stvarno. A onda će naširoko raspredati o „zverstvima ruskih okupatora“, proglašavajući Ukrajinu za žrtvu „ruskog imperijalizma“. Teritorija Ukrajine time će se pretvoriti u polje okupacije, krvavog građanskog rata i partizanskih dejstava. Ovo će, po mišljenju zapadnih stratega, zajedno sa zapadnim pritiscima i sankcijama, učiniti da i sama Rusija posrne, te da se rat, krv i raspad prenesu i na njenu teritoriju. Tim pre što je u Moskvi i velikim ruskim gradovima peta kolona pristalica SAD već na ulici, a, što je još opasnije, šesta kolona unutar samog političkog režima (u najbližem okruženju Putina, u Vladi, u političkoj, ekonomskoj, čak vojnoj eliti).
Dakle, i ruski Holokaust u Odesi i ubistva u Donjeckoj oblasti nisu nikakve slučajnosti, već delovi osmišljenog plana. Zapad smatra da će time uvući Rusiju u ukrajinsku klopku. Nije teško zamisliti izraz lica Putina-rodoljuba, dok je gledao snimke sažežene trudnice iz Odese. To je ono na šta računaju.
Važno je i to što Kijev ne otpočinje ozbiljnu vojnu operaciju koja bi zasigurno dovela do ulaska ruske vojske na istok, a zatim i jug Ukrajine. Uzroka ovome može biti nekoliko: ili hunta uviđa da u otvorenom sukobu sa Rusijom zauvek gubi sve što je sada stekla ili, što je tananije, nastoji da kaznenim ekspedicijama ubica iz Desnog sektora i najamnika Kolomojskog izazove rusku vojnu intervenciju. Spaljivanje živih ljudi u Odesi moralno je neizdrživo za sve normalne ljude, posebno za Ruse koji su prisajedinjenje Krima temeljili upravo na sprečavanju genocida (kao i ranije oslobođenje Južne Osetije i Abhazije). No to još uvek nije otpočinjanje vojne operacije. Cilj je: postići da Rusija prva krene. To je suština ukrajinske klopke, i taj se čudovošni plan odvija pred našim očima.
Sve to Putin jasno uviđa, i to je razlog što Moskva posle 2. maja kao da je obamrla. Jer u Moskvi postoji spremnost da se odgovori na početak opsežnih vojnih dejstava protiv Slavjanska, Kramatorska i drugih gradova Donbasa. No to što se zbilo 2. maja – koliko god košmarno – ipak ostaje na granici. Napon tog balansiranja napodnošljiv je kako sa moralne i psihološke, tako i sa istorijske tačke gledišta. Putin je pre izvesnog vremena doneo čvrstu odluku da se do kraja bori za Ukrajinu te da ni pri kakvim okolnostima ne napusti njen jug i istok. Ta odluka je neopoziva. Ostaje pak da se tačno odabere potrebni trenutak. Sada ili… Ili ipak ne sada. Malo kasnije… Znajući to, američki stratezi, koji ukrajinsku huntu i neonacističke bojovnike koriste poput piona, sistematski i planski testiraju Putina: šta ćete reći gledajući na dušerazdiruće fotografije nevinih ljudi koje su žive spalili sledbenici Bandere i Šuheviča. Zar vam neće remetiti san, Vladimire Vladimiroviču, nerođeno dete one spaljene žene – sa đavolskim cinizmom podsmevaju se vašingtonski stratezi i njihovi izmećari koji prožimaju ne samo Ukrajinu već i elitu Rusije. Putin pak nema prava na grešku. Naredni potez je na Moskvi, no on mora biti povučen u pravom trenutku koji će odvesti do pobede. Eto gde se mi danas nalazimo, svega nekoliko dana posle crnog 2. maja, u času kad tela žrtava krvavih nacističkih ubica još nisu položena u zemlju, ni opojana.
ŠTA ČINITI?
Sa moje tačke gledišta, bio bi optimalan sledeći scenario delovanja.
Prvo, Moskva mora do kraja uvideti svu dubinu i neminovnost raskida sa Zapadom . To znači da dalje postojanje pete kolone u samoj Rusiji nije u skladu sa životom, mirom i društvenim poretkom u njoj. Prisustvo pak šeste kolone, koja nije do agentura SAD, formalno lojalne Putinu, u kritičnoj situaciji blokiraće sve radikalne odluke i njihovo sprovođenje. Na Putinu je da potpuno uvidi ono što je sam ne jednom naglašavao – Zapad je naš neprijatelj, koji je odlučio da sa nama otpočne bitku na život i smrt. Posle te bitke ili će Vašington još neko vreme produžiti svoju hegemoniju ili će toj hegemoniji doći kraj.
Ovo prvo znači da će Rusija nestati, ovo drugo pak značiće kraj jednopolarnog amerikanocentričnog globalnog liberalnog sveta. Drugih mogućnosti nema. No, čak i ako Putin nije râd, neće ili ne može da ide do kraja, Vašington je oran, hoće i misli da može. Stoga će krenuti. Nezavisno od toga primamo li mi odmah taj izazov, ili ćemo otezati i uklanjati se. Zapad je otpočeo rat protiv nas. Sažežena tela ljudi poginulih u Odesi – to su naši gubici, to su heroji pali za Novorusiju i, na kraju krajeva, za Rusiju. To su naši mučenici, svete žrtve velikog rata kontinenata. I njihov broj će rasti. Tako je odlučio Zapad i ni za kakve argumente više ne mari. Njegov plan je: ubijati, ubijati, ubijati. Paliti, seći, streljati. Do trenutka dok se Rusija ne bude obrela u onome što Zapad smatra „ukrajinskom klopkom“.
Čim Putin jasno uvidi da svako odlaganje samo donosi nove žrtve te da će Zapad ići do kraja, mnogo toga će mu postati jasnije. Tada će udar po petoj koloni i njena potpuna likvidacija, zajedno sa izgonom šeste kolone (na mesto sadašnje pete), biti nužan premda ne i dovoljan uslov za sprovođenje narednih koraka. Jer Vašington tvrdo računa na to da će visoko postavljeni ruski činovnici, koji svoje kapitale drže na Zapadu, pod dejstvom sankcija i pretnjom da izgube nakradeno (a reč je o stotinama milijardi) u nekom trenutku prosto zbaciti Putina. Šesta kolona sastoji se iz liberala i korupcionaša (što su uloge koje se poklapaju) u višim ešalonima vlasti. I, kada Vašington odluči da primeni najžešći scenario, zavera i pobuna šeste kolone neminovno će uslediti. Putin se oslanja na narod, na predstavnike vojno-policijskih struktura, na patriote. No između njih i njega nalazi se sloj šestokolonaša, zauzet sistematskom sabotažom svake njegove odluke (uključujući i kadrovska rešenja), svake njegove inicijative, svakog njegovog postupka usmerenog na sučeljavanje sa Zapadom. Videti Rusiju kao centar borbe sa američkom hegemonijom u oštroj fazi – novo je za Kremlj. Od toga je i Putin ranije nastojao da se svakojako uklanja. Sada je, međutim, priteran uz zid. Nije on počeo, ali ne može ni da izbegne ovaj izazov.
Drugo, a što proizilazi iz prethodnog, rešava se pitanje o trenutku uvođenja vojske. Pošto je Zapad odlučio da, bez obzira na sve, isprovocira Rusiju, oklevanje oko uvođenja ruske vojske nije probitačno. Time se samo unosi panika u proruske redove, a hunta kuraži, usled čega će njena dejstva postajati sve agresivnija i krvavija. Ako Moskva otrpi ruski Holokaust u Odesi, neonacisti i najamnici Kolomojskog ponoviće isto samo u još krupnijim razmerama bilo u Odesi bilo u nekom drugom gradu. Tada će Putin biti nagnan da reaguje, ali dragoceno vreme će biti izgubljeno. Jer, čak i ako Putin uvede vojsku tek pošto Kijev otpočne opsežnu vojnu operaciju (što će se svakako dogoditi posle takozvanih izbora, premda nije isključeno da može početi i ranije), za Zapad će to biti isto kao da je uvedena sada. Vašington ne priznaje legitimnost nikakvih vojnih dejstava sa strane Rusije, niti uvažava ikakve argumente i razloge Moskve. I ništa ga u tome ne može pokolebati. Oni ne žele da vide ljude koji su živi spaljeni, kao što nisu hteli da vide stotine hiljade žrtava njihove okupacije Iraka. Rečju, što ne odgovara američkim interesima to i ne postoji – prvo je pravilo američkog informativnog rata, i njega ne mogu pokolebati nikakva zverstva i zločini, ma koliko krupni bili. Stoga, ako ćemo uvoditi vojsku, to valja učiniti odmah bez oklevanja, jer se nema šta čekati. Ako se pak vojska ne uvede, to će značiti izdaju Rusije i njenu propast. Upravo Rusije, dakle ne samo Novorusije, već Rusije kao takve. Ne naišavši na adekvatan otpor na jugoistoku, podstaknuti američkim gazdama, odredi ukrajinskih neonacista okrenuće se ka Krimu i samoj Rusiji. Tada će se i ruska vojska morati pokrenuti, no povoljne polazne pozicije biće izgubljene. Budući da nam je Vašington uputio egzistencijalni izazov, mi nemamo drugu mogućnost do da na njega odgovorimo.
Neka oni misle da smo upali u „ukrajinsku klopku“ – upravo to može postati trenutak velikog preporoda Rusije. Jer ono što je klopka za glupe i nejake, za snažan veliki narod, koji ima svoju misiju, ona se može pretvoriti u nešto sasvim drugo. Gusenice ruskoh tenkova pretvoriće sve te naopakosti u kašu. No ti tenkovi moraju ići do kraja.
Treće, na jugoistoku Ukrajine sada imamo tri modela otpora.
1) Donjecko-Luganski. Ovde sile samoodbrane imaju oružje i čine samostalnu političku realnost. Pritom, oni ginu, ali ginu sa oružjem u rukama, boreći se za Republiku, za Novorusiju, za Rusiju. Trpe gubitke, ali ostaju na položajima. Mogu da zaštite sebe same. Tu počinju da važe zakoni rata. Posle događaja u Odesi, i ovde se kao neminovnost nameće temeljna čistka svih pristalica hunte i birokrata koji se još uvek kolebaju. Jer upravo takvi su aktivni saučesnici slovenskog genocida, na njima je krv nevinih žrtava. Stoga je logičan i nužan korak – njihova internacija, izolacija i razmena za vođe otpora koje neonacisti drže u zarobljeništvu. Sledi deblokada granica, preuzimanje kontrole nad aerodromima i transportnim putevima te stvaranje prave armije. Odgovor na to od strane Kijeva će uslediti, no on će i bez toga doći. Naime, sada je sve jasno – oni idu da pobiju Ruse. I to je sve. A odgovor na to je: ili se oružano suprotstaviti i zaštititi živote, ili pokorno poći na klanje. Ovnovi se pokoravaju, ljudi se bore;
Na to se može prigovoriti: šta ako krenemo na juriš, a Moskva nas ne podrži? U Donjecku i Lugansku nisu čekali na Moskvu. I sada imaju mogućnost ne samo da se zaštite već i da napadaju, pružajući čvrst otpor neonacističkom ološu. Oni imaju žrtve među borcima i civilima, ali ne ginu bez zamene. To je surovo, no takav je rat. U sadašnjim uslovima izbor je: ili rat ili pokolj nezaštićenih ljudi. Razlika je u tome što u borbi postoji šansa da se preživi i pobedi, čega na klanici nema. Stoga, Odeso i Harkove, dižite se na noge ili će vas hunta i Kolomojski sa svojim plaćenicima satrti. Zakona nema, pravila nema, nema ni vlasti. Ima smrti u liku banderovskih zulumćara i ima vas, naroda, ljudi, Rusa, Ukrajinaca, stanovnika Odese i Harkova. Vi ste sebi jedini oslonac.
Pretpostavimo na čas: Rusija se neće uopšte umešati (toga, naravno, neće biti, no ovo je radi misaonog eksperimenta) – ali zar ste vi spremni da živite u režimu gde je na vlasti Desni sektor, koji nevine žrtve iz Doma sindikata naziva pilićima na ražnju. I onu trudnu ženu… i ono dvoje mladih, zaljubljenih, čija su ugljenisana tela ostala u zagrljaju… I kakve tu veze ima Rusija? Nesreća je došla u vaš dom, vaša bol je i naša, za Moskvu vi niste petokolonaši. Vi ste slobodni ljudi i, ako ustanete i stupite na put Otpora, mi ćemo vam pomoći. To je pre svega vaša nužda. Pobediće onaj ko bude smeliji, junačkiji, pametniji i odlučniji. Posle onoga što se zbilo 2. maja, apsurdno je pozivati na prekid građanskog rata. Građanski rat je u punom jeku i valja ga dobiti, valja pobediti;
3) Herson, Nikolajev, Zaporožje i naročito Dnjepropetrovsk kao modeli. Ovde odnos snaga nije tako očigledan kao u Donjecku, Lugansku, Harkovu i Odesi. No otpora ima, i to značajnog. Mislim da je došlo vreme za obrazovanje pravih partizanskih odreda. U tom slučaju jasno je da će sve snage otpora biti u ilegali. Međutim, sporadični napadi i specijalne operacije u ovim oblastima oslabiće huntu terajući je da rasprši svoje snage. Od posebnog značaja je Dnjepropetrovsk kao baza neonacističkog Jevreja Kolomojskog i oslonac sveg ukrajinskog oligarhata. Aktivna partizanska delatnost u Dnjepropetrovsku te dejstva koja će naneti najveću moguću štetu Kolomojskom i njegovim strukturama biće od neprocenjivog značaja za čitav otpor. Ima tu i simbolike – tući i utući kolomojsku svinju u njegovom dijamantskom svinjcu, gde se danas nalazi glavni štab Desnog sektora i gde je najveća koncentracija ubica i zulumćara. Broj žitelja dnjepropetrovske oblasti koji odbacuju huntu je ogroman, čime partizanska delatnost dobija na značaju. Naime, vreme mirnih protestnih skupova u Ukrajini je prošlo. Sada govore automati, molotovljevi kokteli, meci i eksplozivi. Čuvajući svoje aktiviste da ne ginu uludo, žitelji ovih oblasti moraju formirati naoružano podzemlje Otpora;
4) Zakarpatski model. Najteže je u Zakarpatju, gde je inače većina Rusina i Mađara i gde, prirodno, hunta nema nikakvu podršku mađu stanovništvom. Međutim, njegov geografski položaj je takav da onemogućava spoljnju podršku. Jedino se može računati na koridor sa Mađarskom, koja za sada zauzima sasvim razumnu poziciju u odnosu prema hunti. Koliko shvatam, pripadnici otpora mogli bi preuzeti vlast u Zakarpatju, ali teško da bi je mogli održati. U isto vreme, valja imati na umu da će etničke manjine proruskih Rusina i Mađara zasigurno postati objekt genocida. Ruski holokaust iz Odese može se ponoviti, i ponoviće se pre ili kasnije ako se samo dozvoli, u Užgorodu i drugim gradovima ove oblasti. Zato se na vreme treba spremiti. I, mada je sada sva pažnja usmerena ka jugoistoku, ova zona je sledeća na redu u neminovnom procesu opšteg raspada Ukrajine, koji se više ne može ne samo sprečiti, već ni usporiti.
Četvrto, važno je da se Rusi iz Rusije uključe u borbu jugoistoka za slobodu. Zapad prebacuje Moskvi zbog toga što tobože na istoku i jugu Ukrajine dejstvuju ruske snage. Moskva odgovara da to nije tako. I to, nažalost, zaista nije tako. No Moskvu svejedno niko na Zapadu ne sluša, te oni uporno ponavljaju samo to što odgovara njihovim interesima. A puste bojazni Moskve, podržane šestom kolonom, jedino dovode do novih nepotrebnih žrtvama među Rusima. Stoga, u Ukrajinu valja poći svakome kome je na srcu sudbina Rusije, kome je draga naša istorija, ko se oseća kao Rus. U skladu pak sa okolnostima, sada su tamo neophodni dobro pripremljeni muškarci sa vojničkim iskustvom. Vreme građanskih aktivista, novinara i prosto saosećajnih ljudi je prošlo. Građanski rat je u jeku, a u ratu su potrebni ratnici.
Pri tome, ne vredi čekati poziv od vlasti Rusije jer njega možda neće ni biti. Treba slušati glas svog ruskog srca, svoje savesti. Probiti se do Ukrajine kako ko može i orijentisati se na licu mesta. Zapad i ukrajinski neonacisti objavili su rat Rusiji. Spaljuju žive ljude, ubijaju žene, starce i decu, čak i nerođenu. Avaj, u našoj istoriji to se već više puta dešavalo – svaka naša pobeda skupo je plaćena. Ali pobeđivali smo vazda. Pobedićemo i sada. Tu pobedu, međutim, niko drugi nam neće doneti do mi sami. Stoga, pođimo u Ukrajinu i izvojujmo je sami. Dođe li i naša vojska, otići ćemo dalje na Zapad i osloboditi sve. Ne dođe li, oslobodićemo sami koliko možemo.
Patriotizam je i mišljenje i delanje. Voliš li Rusiju – umri za Rusiju, ubij za Rusiju. Bojiš li se, no i to biva. To je na tvojoj savesti. Ovo je naš rat. Posle crnog 2. maja to mora biti očito svima. Ti koji su živi spaljeni u Odesi nisu – oni, to smo – mi. To su naša braća, sestre, majke, deca i očevi. A njihove ubice su na slobodi, štaviše spremaju se da nastave sa ubijanjem. Zaista ne znam ko to može da otrpi, podnese, oćuti… Takvima neka Bog sudi…
TELEVIZIJSKI USTANAK ZLIH DUHOVA
S pravom je zapazio jedan od blogera: ako niste znali šta je pakao i kakva su lica demona, trebalo je da 2. maja uključite neki od zabavnih kanala ruske televizije i stavite te likove pored unakaženih leševa iz Doma sindikata. Lica Beskova ili Kirkorova, kao i gotovo svih njihovih kolega poput Urganta, Cekala i sličnih – nikako se ne mogu uskladiti sa ruskim predstavama o doličnom ponašanju, pristojnoj spoljašnjosti, gestikulaciji, ophođenju i govoru. I sve to neodoljivo podseća na Kijev, na njegove lažljive kanale podvlasne oligarsima, na razuzdanost provincijskih degenerika koji nastoje da oponašaju Zapad. Upravo ti koji ispunjavaju rusku televiziju ovakvu kakva je istinski su prestupnici pred etikom, duhom, istorijom i identitetom Rusije. Zapravo, tu nema ničeg ruskog – ni trunčice solidarnosti, časti, sastradanja, požrtvovanja, čistote, pobožnosti i čednosti. Umesto toga, gledamo bal vampira, ples demona, bestidnu demonstraciju izrođenosti i dubokog moralnog pada. Tu nema ničeg smešnog ni veselog – to užasava. Sa takvom „kulturom“, sa takvim nivoom zabavnih programa, sa takvim nakazama, sa takvim emisijama i njihovim voditeljima Rusiju nećemo ni preporoditi, ni mobilisati, ni probuditi. Pred našim očima nacisti su žive spalili desetine ljudi, dotukli ranjene, ubijali Ruse. I ni trunke takta, osećaja, da se makar unese korekcija u program. Ni mrvica moralnosti. Ko su oni, ti ruski televizijski magnati? Ponekad se čini da se oni nimalo ne razlikuju od svojih ukrajinskih kolega, koji slede naloge oligaraha – porošenkovih, kolomojskih, ahmetovih. Da, Putin je političko izveštavanje stavio pod kontrolu i ono je sada visokog kvaliteta, gotovo besprekorno. Ali šta je sa ostalim? Jer kontekst je veoma važan. Kada se na fonu potpune izopačenosti pojave ozbiljna i brižna lica spikera koji govore o politici, ratu, žrtvama, smrti, gledalište to doživljava tek kao produžetak kakvog ciničnog i naročito okrutnog rialiti programa.
Istovetno stanje imamo i u kulturi i obrazovanju. Ovde zverstvuje čak ne ni šesta kolona, već njena posestrima – peta, sa svojom neskrivenom rusofobijom, potpuno u duhu Evromajdana i Desnog sektora. U Rusiji preovladava antiruska kultura a obrazovanje je ustrojeno u antiruskom ključu. I šta mi onda hoćemo od jugoistoka Ukrajine? Oni u nama vide i vole idealnu Rusiju. Tu Rusiju koja, naravno, postoji, ali je skrivena u dubini. Sa ruske se pak televizije sada demonski ceri drugačija Rusija, Rusija liberalnih izopačenika, Rusija tele-demona.
Kontrast između tragedije 2. maja u Odesi, Kramatorsku i Mariopolju i linije ruskih zabavnih televizijskih sadržaja sam po sebi predstavlja osudu. Prosto, reč je o izdaji. I to je moralni kraj onih koji su za to odgovorni – na televiziji i u državi. Sa takvim nastrojenjem nećemo daleko dogurati. Štaviše, izgubićemo i ono poslednje samobitno i izvorno rusko, što se u nama očuvalo.
NA ZAPAD!
U prethodnoj nedelji doživeli smo stravične dane. Krvave praznike. Svi koji su sumnjali videli su pravo lice hunte i njenih terorističkih kaznenih odreda. Sve je došlo na svoje mesto. Raspršena je iluzija i razvejana lažna nada da će se sve nekako samo od sebe urediti. Kijev će ubijati i odricati krivicu a žrtve će se gomilati. I šta god mi činili, Zapad će biti na strani ubica. Stoga je najbolje okončati svu tu gadost dok ne bude prekasno. Da, nama će biti jako teško stavimo li tačku na istoriju ukrajinskog neonacizma. Da, izgubićemo mnogo ako prihvatimo izazov Zapada i adekvatno odgovorimo na genocid (ne na pretnju genocidom, već na sam genocid koji je u toku), ali… Biće nam još teže i izgubićemo još više ako ne prihvatimo taj izazov i ne odgovorimo na njega kako dolikuje.
Može se, dakako, još čekati. Ali ja sam ubeđen da nema šta da se čeka. Onaj koji brže deluje imaće više vremena čak i za to da ispravi eventualne greške.
Stoga, smatram, da je došlo vreme. Na Zapad!
Tekst objavljen 6. maja 2014. godine u nedeljniku Zavtra
Preveo DEJAN STEVANOVIĆ
Redakcija prevoda FILIP RAKE VUKAJLOVIĆ
