POTOP

ŽELjKO CVIJANOVIĆ Zašto je poplava opako zgusnuta metafora onog što smo živeli poslednjih decenija,...

ŽELjKO CVIJANOVIĆ

Zašto je poplava opako zgusnuta metafora onog što smo živeli poslednjih decenija, pa je samim tim i prilika

Ne znam sa čim je to u vezi, ali za Srbiju poslednjih decenija kao da ne može biti nesreće, a da nije u dimenzijama XXXL. Tako, izgleda, ni ovo nije poplava, već potop. Ne bih se, kao bliži Bogu od mene, usudio da tvrdim zbog čega nam se sve ovo dešava, ali možda bi moglo da se govori o tome za šta se dešava ili za šta bi moglo da se dešava, što će reći da je malo prekasno da govorimo o uzroku, ali je pravo vreme da govorimo o svrsi.

U sudarima sa katastrofama, prirodnim posebno, kao u ogledalu, pokazuje se koliko je jedna država vitalna, koliko su njeni temelji duboki, onaj dakle njen nevidljivi deo, na čijoj gradnji se ne stiču politički poeni, budući da postaje vidljiv samo u takvim posebnim trenucima. I, naravno, o tome ne treba imati iluzija: decenijsko urušavanje države videćemo u ovom potopu, još više kad se voda povuče.

Još više, u ovakvim katastrofama vidi se mera integrisanosti jednog društva. U sličnim prilikama pokazalo se da neka društva za koja smo bili ubeđeni kako su integrisana to zapravo nisu. (Setimo se Nju Orleansa iz 2005. godine, koji je, pokazuje se bio najozbiljniji nagoveštaj dolazeće krize zapadnog društva.) Istovremeno, neka društva o čijoj dezintegraciji ne postoji sumnja u takvim trenucima nekim samo njima znanim čudom uspevaju da se integrišu. Jer ovkave katastrofe ne pokazuju uvek šta jesmo, nego šta možemo da budemo.

U potopu čija smo žrtva u danima koji slede nećemo samo pokazati da li nam je preostalo nešto od institucija i da li država i narod imaju onaj neophodni instinkt samoodržanja već da li je zajednica sposobna da se ujedini oko bilo kakvog cilja jer, ako to nije pred prirodnom katastrofom, jamačno nije ni pred čim.

poplava201401

Na kraju, pokazaće se koliko je svako od nas u stanju da se brine ne samo o zajednici već i o svojoj porodici, pa i o sebi samom. Juče i danas svi su nekako besni na onaj svet koji se sa čitavim porodicama pred spasiocima krio po spratovima i tavanima svojih poplavljenih kuća, bez obzira što će ih za možda samo nekoliko sati sve zajedno bujica odneti. Možda je pravi trenutak da se pitamo zašto to rade? Možda zato što su, nebrojeno puta izdani, izgubili svako poverenje u zajednicu? Možda zato što je decenijama prostor njihovog angažmana a onda i interesovanja bio sužavan nebrojenim gubicima i izneveravanjima, pa su im kuće postale poslednja od poslednjih utočišta, iz kojih nema nazad ni pred vodom ni pred vatrom.

Otuda je potop metafora onog što smo živeli poslednjih decenija, pa je samim tim i prilika. Jer u jednom neverovatno zgusnutom vremenu prirodne katastrofe od samo nekoliko dana ponoviće nam se sve ono što nam se, korak po korak, događa godinama, i sve sa bilansom onoga što nam se u tom razvučenom vremenu tek ima dogoditi. Nećemo dakle spasiti ni svoje kuće ako ih sami branimo na krovu ili tavanu. Lakše ćemo se izvući ako to ne radimo sami. Što nas je više, šanse su nam veće. Hoćemo li se lakše ujediniti pošto podelimo među sobom činjenicu o opasnosti od te velike vode, podsećajući se toga koje sve opasnosti nismo prepoznali i koje su nam sve poplave došle do grla? Hoće li nam u poplavi biti jasnije ko su nam prijatelji, a ko neprijatelji? Možda je ovo i prilika da shvatimo da je bolje biti na suvom nego u dubokoj vodi.

Naravo, sve to danas deluje očigledno i trivijalno. Ali, ako je to tako banalno jasno, zašto smo onda tako dugo u dubokoj vodi, i zašto mislimo da nas samo kroz nju vodi put do suvog.

Eto za šta nam je ova poplava. Da nam pokaže kako neke stvari teške za uraditi nisu teške i za misliti. Da nam pruži priliku da pokažemo najbolji deo sebe, i na tome čak u nekoj budućnosti i profitiramo. Da, ako ne napravimo veliki ljudski lanac, možemo da se delimo na one koji će se podaviti danas i na one koji će se podaviti sutra, a da se možemo spasiti samo ako svi spasavamo sve.

Trenuci takve odluke često su patetični. Naravno, dobro je u njima smanjiti patetiku, ali samo do one tačke na kojoj neće početi da buja naš cinizam, najpouzdanije ovdašnje sredstvo uvek raspoloženo da nas, često i na duhovit način, uveri kako je svaki napor uzaludan, a vera da nam može biti bolje odlika niskog duha.

Kako god, kakvi budemo u potopu, takvi ćemo biti i posle njega – možda bolji, možda gori, ali isti sigurno ne. U svakom slučaju ne traba zaboraviti toliko da Haiti nije 2010. ubio zemljotres od sedam merkalijevih stepeni. Jer, da jeste, ubio bi 2011. i Japan onaj od devet stepeni. Haiti je ubilo nešto drugo, nešto što se nadvilo i nad nas, a na poplavu samo liči. Naravno, danas ćemo se u strahu pred katastrofom međusobno uhvatiti za ruke lakše nego ikad od 1999. Poenta je, međutim, da se ne pustimo ni kad ovaj strah prođe. Razumemo se.

Politika
Pratite nas na YouTube-u