olegcarjov0

SMENA POLITIČKIH ELITA NA JUGOISTOKU UKRAJINE

DRAGAN PETROVIĆ Zašto je ozloglašeni tajkun Igor Kolomojski raspisao je nagradu od milion evra...

DRAGAN PETROVIĆ

Zašto je ozloglašeni tajkun Igor Kolomojski raspisao je nagradu od milion evra za ubistvo Olega Carjova

Kriza u Ukrajini je duboka sa neizvesnim epilogom. Bez obzira na razvoj stvari u neposrednoj budućnosti, napetost na tom području će potrajati, budući da je u pitanju sukob interesa velikih sila. Za podeljene ukrajinske narode i regije važnu ulogu u njihovoj makar srednjoročnoj budućnosti predstavljaće stasalost političke i društvene elite da ga predvodi.

U svojoj borbi na Jugoistoku proruska populacija, koja je tamo apsolutno većinska, suočava se i sa krizom društvene i političke elite i nedostatkom liderstva. Tokom Perestrojke i tamo se začela pluralnost, pa su obnovljeni ili začeti uticaji Ruske pravoslavne crkve, ruskih disidenata, potom prvih pluralnih organizacija, pokreta i najzad političkih stranaka. Međutim, daleko veći uticaj tada novog vremena bio je u zapadnom delu Ukrajine, gde je delovala ukrajinska dijaspora, potpomognuta sa zapada, iz Vatikana i globalističkih centara za jačanje ukrajinske samosvojnosti i potiskivanje ruskog identiteta. Tokom 90-tih i naročito posle 2000. godine Jugoistok se politički organizuje u okviru obnovljenog višestranačja u nezavisnoj Ukrajini, pa su njegove najjače uzdanice postali reformisana Komunistička partija (Kompartija) i potom Partija regiona.

denispusilin

USPON I PAD JANUKOVIČA

Viktor Janukovič je vremenom iznikao u svepriznatog lidera Jugoistoka, dok je veliku popularnost imao, naročito kod nižih socijalnih slojeva, Pjotr Simonenko, lider Kompartije. Tajkuni, koji su brzo nastali u neoliberalnoj privatizaciji 90-tih, okrenuti su interesima svog biznisa a u političkom smislu to je najčešće bilo održavanje jedinstvene Ukrajine po meri globalističkih centara moći, a mnogo ređe saradnja sa Rusijom i okrenutost samom Jugoistoku. Takođe, Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije i veteranska udruženja iz Otadžbinskog rata bili su stubovi najvećeg dela masa Jugoistoka u očuvanju i stvaranju nekog svog rusko-ukrajinskog identiteta. Sa druge strane, bila je primetna stalna ofanziva severozapada Ukrajine u nametanju sveukrajinskog i čak na momente (to važi za Galičnike) antiruskog identiteta čitavoj zemlji. Za to vreme Jugoistok je bio u defanzivi, što se videlo i za vreme „narandžaste revolucije“. Posle „narandžaste revolucije“ i, paralelno s njom, novog sve ubrzanijeg jačanja Rusije sazreva svest na Jugoistoku o potrebi organizovanja u pariranju pritiscima sa severozapada.

Posle pobede Janukoviča i Partije regiona početkom 2010. ostaje utisak o inertnosti Jugoistoka, koji je tada mogao bolje da štiti svoje interese, ali je i dalje negovao hibridni ukrajinski državni i proruski kulturni identitet, čak bez zvaničnih zahteva za regionalizacijom zemlje. Događaji s početka 2014. i februarski puč potpuno su slomili stranački vrh Partije regiona jer su njeni najistaknutiji političari, poput Janukoviča, Azarova i drugih, odstranjeni iz politike, a sama partija je od 186 poslanika u Vrhovnoj radi, koje je osvojila na poslednjim izborima oktobra 2012, spala na svega 103, koliko navodno raspolaže ovih dana. Jedan od razloga je i što je deo poslanika Partije regiona izabran po mažoretskom načinu glasanja (kao ugledni pojedinci) pred korupcijom, pritiskom, a često i ucenama, prešao u druge poslaničke grupe pod kontrolom tajkuna ili su postali „nezavisni poslanici“.

Partija regiona je za predsedničke izbore 25. maja bila kandidovala Mihaila Dobkina, gubernatora harkovske oblasti, a istaknuti funkcioner Sergej Tigipko samostalno se kandidovao, što je učinio i popularni mladi Oleg Carjov. Carjov, jedan od retkih iz Partije regiona koji se poslednjih godina ponašao tako da je stekao simatije Jugoistoka, nije imao korupcionaške afere iza sebe niti je pravio kompromise sa pučistima, pa ipak nije dobio priliku od partijeskog vrha da bude predsednički kandidat iako su mu sve analize javnog mnjenja davale veće šanse nego Dobkinu i Tigipku. Carjov je onda formirao svoj pokret, prijavio se za predsedničkog kandidata i krenuo u kampanju. Međutim, posle više fizičkih nasrtaja na njega i njegov štab, gde je tri puta lakše a potom i teže povređen, povukao se iz trke i postao neko ko povezuje ostatak stare političke elite Jugoistoka sa novom – pobunjenicima i pokretima koji tamo nastaju u poslednjih meseci.

igorstrelkov

TAJNA USPEHA OLEGA CARJOVA

Koliko su teški uslovi u Ukrajini i nemoguće funkcionisanje političkog sistema, pokazuju i brojni nasrtaji na Kompartiju, njene lidere i poslanike u Radi. Oni su u stanju pritisaka i permanentog linča od pučističke vlasti u Kijevu. Vrhunac toga bilo je povlačenje (privremeno) iz rada Rade Partije regiona, u čemu se ona konsultovala sa Kompartijom. Partija regiona je kao razlog navela vojno-policijske operacije na istoku zemlje, paralelno sa gušenjem slobode i demokratskog poretka. Gotovo je sigurno zato da će se Dobkin, kandidat Partije regiona na predsedničkim izborima, takođe povući iz trke.

Sve to stvara utisak postepenog približavanja stavova unutar političke elite Jugoistoka, koja postaje solidarnija pod pritiskom ozbiljnog ugrožavanja ustavnog poretka i osnovnih prava i sloboda, iza koga stoje neofašističke grupe iz zapadnog dela Ukrajine i samog režima, koji je pribegao nasilnom gušenju nezadovoljstva u jugoistočnom delu zemlje. Međutim, vihor događaja poslednjih meseci je desetkovao vrh političke elite Jugoistoka. Nestali su mnogi bivši funkcioneri iz vrha Partije regiona i, u znatno manjoj meri, Kompartije. Sa druge strane, stvaranje Donjecke Narodne Republike dovelo je do stvaranja nove političke stranke na njenom području (Novorusije) i novih političkih lidera.

U ostalim oblastima Jugoistoka ostao je uticaj Partije regiona i Kompartije, uz javljanje novih regionalnih lidera antimajdana. Istina, nekad su to i lokalni funkcioneri te dve partije koji su se sa funkcija u regionalnim i lokalnim organima vlasti, poput Harkovske i Odeske oblasti, stavili u funkciju antimajdana i narodnih protesta. U Donjeckoj Republici istakao se „narodni gubernator“ Pavel Gubarev a u njenoj novoformiranoj vladi istaknuta mesta zauzimaju lideri pobune, poput Denisa Pušolina (na slici u sredini), Aleksandra Borodaja, Igora Strelkova (na slici dole) i drugih.

SUMRAK UKRAJINSKIH TAJKUNA

Oleg Carjov je danas najpopularniji političar Jugoistoka. On je smogao hrabrosti da se otvoreno suprotstavi zapadnoukrajinskoj koncepciji, čiji uticaj je rastao od početka protesta. U vreme puča, tokom februara i marta, preduzeo je niz samostalnih poteza, sve do izdvajanja iz partije regiona i stvaranja sopstvenog pokreta i kandidovanja za predsedničke izbore. Odlučnog i harizmatičnog držanja u nemogućim uslovima, tri puta su ga napale pogromaške bande desnosektorovaca. Pošto ga je u Kijevu, posle jedne tv-emisije, napala masa neofašista, napustio je predsedničku kampanju, koja je vođena u krajnje teškim uslovima. Carjov je do danas kooptirao i koordinirao niz pokreta, organizacija, stranačkih grupa i istaknutih pojedinaca u okviru pokreta za Jugoistok. Predstavlja most koji vezuje strukture sa Jugoistoka koje su u kakvom-takvom odnosu prema Kijevu i, sa druge strane, prema pobunjenicima i antimajdanovskim pokretom. Zato je ozloglašeni tajkun Igor Kolomojski, koji je, prema postojećim podacima, posebno odgovoran za pogrom u Odesi, raspisao je nagradu od milion evra za ubistvo Carjova. Carjovljevu kuću u Dnjepropetrovsku devastirali su i razorili neofašisti.

Sa druge strane, na Jugoistoku je vrlo sumnjivo bilo držanje tajkuna. Oni su gotovo listom podržali jedinstvenu Ukrajinu i režim u Kijevu. Rinat Ahmetov, najbogatiji Ukrajinac i magnat u Donbasu, protivio se stvaranju Donjecke Republike, ali je u poslednje vreme, suočen sa plebisticitarnom podrškom stanovništva, tek nešto umekšao, ali ne i promenio stavove. Većina gubernatora koje su imenovale pučističke vlasti u Kijevu su iz redova tajkuna. Neki od predstavnika novoformiranih vlasti u Donjecku i Lugansku su pominjali mogućnost nacionalizacije tajkunske imovine. Tako bi pobuna na Jugoistoku vremenom možda mogla da dobije i socijalnu kategoriju.

Tokom februarskog rušenja legitimne vlasti u Kijevu snažno su uzdrmane dotad vladajuća Partija regiona i njen partner Kompartija, koje svoje uporište u biračkom telu imaju u proruskom Jugoistoku. Sa druge strane, stvaraju se ulični lideri pobune, tu je nova generacija Partije regiona, a paralalno s tim došli su do izražaja i neki novi političari, pre svega u Donjeckoj i Luganskoj Narodnoj Republici, nastali kao produkt oružane pobune. Na taj način je došlo do smene na vrhu političke elite Jugoistoka.

Posle smene Janukoviča kao najistaknutijeg političkog lidera Jugoistoka javlja se vakuum i još nije jasno koja bi politička ličnost mogla da objedini većinske simpatije stanovništva proruskog dela Ukrajine. U postojjećoj konstelaciji snaga čini se da se za sada Oleg Carjov najviše izdvaja.

U svakom slučaju, na Jugoistoku, paralelno sa previranjima, dolazi do obnavljanja, stvaranja i zamene postojeće političke elite, i to je proces koji se razvija i nadograđuje. Spremnost na međusobnu saradnju predstavnika političke elite koja je nasleđena i one koja se stvara na ulici i u oružanim dejstivma važan je faktor koji može da uslovi ukupan uspeh Jugoistoka, koji se većinski opredeljuje da u postojećim previranjima u Ukrajini, obezbedi sebi adekvatnu poziciju u odbrani prava.

Svet
Pratite nas na YouTube-u