STEFAN KARGANOVIĆ I DR EDUARDO AGIRE: ŠTA JE TO GLOBALNA KAŽNjENIČKA KONTROLA

Reč je o ratu koji implicira kulturološke sukobe, gigantske propagandne operacije sa ciljem nametanja...

Reč je o ratu koji implicira kulturološke sukobe, gigantske propagandne operacije sa ciljem nametanja vrednosti

Stidim se za Srbiju. Još uvek ne i Srbije, zato što, zbijen u uske okvire prostora i vremena, kukavičluk njenih ljigavih savremenih izdanaka nije dovoljan da pomrači blistavi moralni i intelektualni uzor prethodnih viteških pokolenja. Ali to je jedva razlog za opuštanje, a još manje za blažu osudu, kada se radi o očigledno nedostojnom ponašanju.

Predavanje istaknutog stranog naučnog radnika, profesora međunarodnog krivičnog prava iz Argentine dr Eduarda Agirea na temu Sociologija globalne kažnjeničke kontrole, zakazano za 9. maj u slobodarskom Beogradu, mada dogovarano tri meseca unapred, bilo je neizvesno sve do nekoliko dana pre nego što je trebalo da se održi. Iskusnom balkanskom oku teško da su mogli promaći krupni razlozi za takvu neodređenost. Uz najveštije žongliranje, iz rasprave o globalnom sistemu kažnjavanja bilo bi neizvodljivo isključiti „škakljive“ srodne teme kao što je Haški tribunal, da ne pominjemo još „osetljivija“ pitanja kao što je Srebrenica. Uznemirenje u ambasadama ugrozilo bi same osnove državne stabilnosti.

Naivni organizator je smatrao da je Pravni fakultet u Beogradu logična adresa gde bi trebalo upriličiti predavanje kolege Agirea iz Argentine. Tim pre što je Agire najavio nameru da u okviru svoga izlaganja srpske kolege obavesti i o vrlo interesantnim presudama na temu genocida koje su tokom poslednjih nekoliko godina izrekli sudovi u Argentini i Gvatemali. Međutim, teškoće „tehničke“ prirode uskoro su počele da se ređaju na svakom koraku.

Situacija je kulminirala u ponedeljak 5. maja, samo četiri dana od zakazanog predavanja i tri pred dolazak prof. Agirea u Srbiju, kada je Pravni fakultet najavio odustajanje od saradnje na organizovanju predavanja u svojim prostorijama. Zalaganjem prof. Trive Inđića, autora uvoda u knjigu prof. Agirea, da se pronađe alternativni domaćin, u utorak 6. maja posle podne iskrsla je naizgled realna mogućnost da se „delikatno“ predavanje argentinskog profesora ipak održi na Fakultetu političkih nauka. Dobro raspoloženje slavskog ručka te đurđevdanske večeri narušio je deprimirani večernji poziv prof. Inđića: mada je naoko uspešno i u najkraćem roku sve bilo usaglašeno, konačnom odlukom koju je doneo dekan FPN i taj se fakultet povukao. Dobili smo nekoliko obrazloženja, od kojih je prvo – „ja to ne mogu da dozvolim zato što je ovo državna ustanova“ – bilo nesumnjivo najnesuvislije i najbliže nečemu što bi se moglo nazvati non sequitur. Ali uskoro zatim pojavilo se novo, racionalnije (iako ne manje prizemno) objašnjenje: „Znate, mi treba da renoviramo zgradu fakulteta i očekujemo sredstva od Ministarstva, pa ne bi smeli da rizikujemo…“

Odlično, rekao je naivni organizator, sve ćemo ih zaobići polazeći od nedavnog iskustva sa prezentacijom knjige puk. Ratka Škrbića u Domu vojske Srebrenička podvala, pokorno zabranjenom po naređenju ministra odbrane Srbije, na zahtev Nataše Kandić. Tom prilikom izašao nam je u susret paroh Vaznesenjske crkve u Beogradu i svega desetak dana posle otkazanog skupa u Domu vojske pukovnik je u crkvenoj sali trijumfalno održao masovno posećenu i medijski propraćenu manifestaciju na temu svoje nezgodne knjige.

U organizatorovoj glavi već su se nizale romantične vizije o tome kako će se usred Beograda crkvena sala pretvoriti u slobodnu teritoriju i poslednje pribežište nesputane reči, koju je u taj osveštani prostor saterala Batistina neumoljiva diktatura, uz pomoć svojih voljnih intelektualnih žandara i korumpiranih kolaboratora.

 

Ali avaj… Kada je moralna kičma jedne zemlje slomljena, u sporadične projave lične hrabrosti ne treba učitavati trajna opredeljenja. Organizatoru je stidljivo predočen skriveni epilog nadahnjujuće priče o toržestvenom nastupu autora Škrbića na slobodnoj govornici Vaznesenjske crkve. Nekoliko dana posle toga paroh je dobio poziv sa (bukvalno) najvišeg hijerarhijskog mesta. Pastirski brižno, bio je upozoren da mu je „sve slobodno, ali sve nije na korist“ i da sličnu grešku – više ne ponavlja.

Bruka skrhane Srbije bila bi potpuna da se, deus ex machina, nije pojavio dr Miša Đurković iz Instituta za evropske studije u Beogradu da prof. Eduardu Agireu ponudi sekularno utočište u svojoj uglednoj ustanovi. Predavanje prof. Agirea iz daleke Argentine tako je na kraju ipak održano uz dodatno učešće Džejmsa Džatrasa iz Vašingtona, dugogodišnjeg stručnjaka za balkansku politiku u Senatu SAD.

Kada bi se neki novi Džon Kenedi danas latio pera da piše srpsku verziju svoje knjige Profiles in courage (Profili hrabrih) za posumnjati je da bi se u njoj našla poglavlja posvećena fakultetskim dekanima i crvenim velikodostojnicima. Srbiji bi poslužilo na čast da iznedri nekoga bar kao ona hrabra žena u Ukrajini koja je pre nekoliko dana, sa detetom u naručju, odvažno prišla neofašističkom gubernatoru kijevske hunte dok je na Dan pobede 9. maja Hitlera obasipao hvalom kao oslobodioca, istrgla mu mikrofon iz ruke i bezceremonijalno ga zavrljačila.

O takvoj hrabrosti kod srpskih uglednika samo bi se moglo maštati. Ali ustupimo sada reč argentinskom gostu profesoru Agireu.

Na naslovnoj strani vaše knjige Sociologija globalne kažnjeničke kontrole prikazana je fotografija koja ovde budi mnoga sećanja i pokreće velike emocije među čitaocima. Možete li nam prokomentarisati značaj te slike i na koji način je povezana sa centralnim tezama iz vaše knjige.

eduardoagire0— Bombardovanje jedne evropske zemlje od strane NATO, bez odobrenja UN, pod izgovorom humanitarne intervencije, sve nas je potreslo. To je bilo potvrda da je nastalo nešto novo i jezivo, da dolaze do izražaja novi odnosi snaga u svetu. Neki od mojih budnih studenata, osetljivih na značaj ovog masakra, skrenuli su mi pažnju na ovu fotografiju kao vizuelnu sintezu jedne nove ere, koju u najvišem stepenu karakterišu intervencionizam i osvetoljubivost na globalnom planu.

U nekoliko reči, da li biste nam mogli objasniti pojam „globalne kažnjeničke kontrole,“ navodeći nekoliko primera kako se ona sprovodi na nivou savremene međunarodne politike?

— Tokom univerzitetske nastavničke karijere u dužini od gotovo četvrt veka, aktivno se borim za autentično kritički stav po svim pitanjima u vezi sa krivičnim pravom, što je jedan od predmeta koji predajem u okviru sociologije prava. U to sam uklopio sociologiju kažnjeničke kontrole kao jedan od novih sadržaja. U tom periodu, tokom poslednje tri decenije, svet se ubrzano menja. Do kraha Sovjetskog Saveza i pada Berlinskog zida bio je bipolaran, zatim je, uporedo sa smrću ideologija i imperijalnim jačanjem Sjedinjenih Država, postao jednopolaran, da bi se zatim vrtoglavom brzinom bez istorijskog presedana preobrazio u jedan džinovski multipolarni galimatijas.

Tokom tog istorijskog razdoblja pojavio se jedan pozamašan sistem globalnog kažnjavanja, sa sopstvenom logikom i praksom, obrušio se na čovečanstvo u celini i nametnuo mu je jedan izuzetno selektivan i nepravedan sistem prava i pravde. Tada sam shvatio da za analizu masovnih zločina, „humanitarnih“ i preventivnih intervencija i „pravednih ratova,“ da bi razumeli nove neprijatelje koje proizvodi imperija i „legitimno“ nasilje koje vrši na međunarodnom planu, moramo poći od činjenice da sistem globalnog kažnjavanja više nije isključivo dogmatsko pitanje, već da implicira jedan fenomenalan proces sociološkog i geopolitičkog preobražaja koji pretpostavlja krivično pravo i praksu globalne kontrole koji se permanentno nalaze u „vanrednom“ stanju.

Tada sam osetio da je nemoguće razumeti i objasniti krivični deo ako istovremeno ne razumemo promene koje su se dogodile u međunarodnom krivičnom pravu i koje se svode na kreiranje novog instrumenta za nametanje globalne discipline nepokornima i slabima.

Takođe sam uvideo da, kada je reč o ključnim, paradigmatičnim promenama koje je izazvala globalizacija, moramo među njih ubrojati opadanje nacionalne države i koncepta suvereniteta, kao i konsolidaciju jednog novog sistema globalne kažnjeničke kontrole, koji se sprovodi pod hegemonističkim uslovima koje nameće imperijalizam.

Sistem globalne kažnjeničke kontrole se, po mom uverenju, oslanja na retoriku, praksu i instrumente zastrašivanja, među kojima je rat najnasilniji. To je rat koji se vodi po imperijalnoj matrici. Njegove odlike se razlikuju od oružanih sukoba koji su se vodili u periodu hladnoga rata. Taj novi vid rata je uveden, po svoj prilici, bombardovanjem Jugoslavije od strane NATO.

U tom ratu cilj nije pripajanje velikih geografskih površina ili obezbeđivanje međunarodnih tržišta. Radi se o ratu koji implicira kulturološke sukobe širokih razmera, zapravo gigantske propagandne operacije sa ciljem nametanja vrednosti, načina života i sistema verovanja koji su uklopivi u imperijalnu viziju sveta. Podrazumeva se da to uključuje i pravo otimanja deficitarnih prirodnih bogatstava i korišćenje vojnih i informacionih arsenala poslednje generacije. Jer u takvim ratovima ne teži se samo postizanju vojničke pobede nego i nametanju narativa i kulturoloških proizvoda kompatibilnih sa „humanitarnim“ interesima imperijalizma, kao i nanošenje poraženima „pedagoških“ gubitaka na političkom i moralnom planu. A sve to, koliko god paradoksalno izgledalo, implicira vršenje užasnih zločina protiv čovečnosti.

Smatrate li da je Haški tribunal sastavni deo mehanizama kontrole na koje se odnosi vaša knjiga, i, ako jeste tako, na koji način?

— Haški tribunal je izneverio očekivanja većine ljudi, ali je zato doprineo reprodukovanju već postojećih odnosa moći i dominacije. Ne samo zbog prirode njegovih odluka (pomenuti Petera Handkea i njegova Pitanja postavljena između suza dovoljno je na ovu temu) već takođe i zbog nesumnjive pasivnosti koju pokazuje kada je u pitanju vođenje istrage u vezi sa teškim zločinima čiji su izvršioci NATO i Sjedinjene Države na teritoriji SR Jugoslavije za vreme tog sukoba. Tu se radi o javnim, neskrivenim zločinima. Pojedinosti o tim zločinima NATO 1999. godine mogli ste da čitate čak i u zapadnoj štampi tog perioda.

ukrajinkadanpobede

U Argentini i Gvatemali izrečene su vrlo zanimljive presude po pitanju genocida. Koje su najvažnije odlike tih procesa?

— Naša nedavna jurisprudencija povezuje genocidne postupke koji su zabeleženi u Argentini sa konceptom koji bi se mogao nazvati „genocid u službi društvenog reorganizovanja“. To se odnosi na zločin iza kojeg stoji država i koji se vrši sa namerom da se društvo „reorganizuje“ u skladu sa ideologijom i svetonazorom izvršioca. U tom smislu i po presudama argentinskog pravosuđa u predmetima gde je bilo suđeno optuženim funkcionerima i saradnicima bivših vojnih režima, savremeni genocid se može razumeti kao jedan oblik društvene prakse, ali takođe i kao tehnologija moći korišćena da bi se uništili prethodno postojeći društveni odnosi i zatim reorganizovali u skladu sa odnosima, sistemom verovanja i pogledom na svet izvršioca. Kada se steknu te okolnosti, suočavamo se sa genocidom.

Jedan od glavnih ciljeva organizatora vašeg predavanja u Beogradu 9. maja bilo je da se vaša knjiga predstavi i načne tema o genocidu u uporednom kontekstu koji bi obuhvatao južnoameričke i haške presude. Razočarani smo da to nije bilo ostvarivo ni na Pravnom fakultetu ni na Fakultetu političkih nauka. Sa iskustvom podužeg perioda diktature u vašoj zemlji, Argentini, kako ocenjujete način kako bi o kontroverznim pitanjima trebalo voditi raspravu u demokratskom društvu, pre svega u akademskoj sredini?

— Ova knjiga je već promovisana na Nacionalnom univerzitetu u La Pampi, kao i na Međunarodnom sajmu knjiga u Buenos Airesu. Bio sam počastvovan učešćem u svojstvu recenzenta uglednog venecuelanskog književnika Modesto Emilio Gerera, biografa Uga Čaveza. Time odgovaram na poslednji deo vašeg pitanja. Zatim želim da dodam da sam u potpunosti zadovoljan prezentacijom u Institutu za evropske studije u Beogradu 9. maja. I to ne samo zbog brojnosti prisutne publike već i zbog aktivnog učešća u raspravi koja je usledila. Na tom susretu našli su se zvaničnici, diplomate, univerzitetski predavači, pisci i intelektualci koji su dali vrlo interesantan okvir mom predavanju. Vrlo sam zadovoljan ovom manifestacijom.

Ovo je vaša druga poseta Srbiji. Sa kakvim utiscima je napuštate i nameravate li da opet dođete da podelite svoje stavove po nekim „škakljivim“ pitanjima sa srpskim kolegama i javnošću?

— Već dugi niz godina proučavam razvoj vaše divne zemlje gde, naravno, želim da opet dođem. Postavili smo sebi akademske i naučne zadatke na kojima ćemo raditi i koje ćemo uskoro inicirati sa našim srpskim prijateljima. Sa iskustvima kakva smo imali čovek je uvek motivisan da nastavi dalje. Siguran sam da ću opet doći.

 

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u