Evropska nervoza zbog moguće reprize 2009, prevelike energetske zavisnosti od Moskve i nemogućnosti da to u dogledno vreme promeni
Ko tebe sankcijama, ti njega gasom. U Evropi, pa i šire, raste nervoza zbog krize u Ukrajini, koja posle početnog velikog potresa još ne prelazi u fazu „smirivanja tla”. Ona je posebnu dimenziju dobila otkako je predsednik Vladimir Putin na adrese nekoliko lidera EU poslao pismo (obelodanjeno 10. aprila) u kojem, pošto prethodno navodi da je Rusija donedavno veoma izdašno pomagala ukrajinsku ekonomiju kroz „političke” cene gasa, zahteva da Kijevodmah plati svoj gasni dug od 2,2 milijarde dolara i ističe da je Rusija sada „prinuđena” da traži jednomesečno plaćanje unapred.
Ako se tome ne udovolji, Gasprom će, napisao je još Putin, „u potpunosti ili delimično obustaviti isporuke”. „Bez sumnje, ovo je ekstremna mera”, konstatuje se još u tom pismu i napominje da će to „povećati rizik od krađe gasa”, koji se evropskim potrošačima doprema istim cevima kao i ukrajinskim.
Spor dosad nije rešen, a zanimljiv deo pisma su i Putinoviargumenti kojima dokazuje da je ukrajinska ekonomija nesolventna izbog velikog trgovinskog deficita koji ima sa EU (više od 10 milijardi dolara), čiji su lideri istovremeno pozvani da zajedno s Rusijom organizuju hitne konsultacije o ovim pitanjima na nivou ministara ekonomije.
U Briselu se ovim povodom strahuje od reprize gasne krize iz 2009, kada je u većini članica EU, direktno ili indirektno, pune dve nedelje bilo poremećeno snabdevanje zbog zavrtanja slavina na gasovodu kroz Ukrajinu,koje je izazvano komercijalnim sporom između Gasproma i ukrajinskog Naftagasa. Tada su najgore prošli Poljska, Slovačka, Mađarska, Rumunija i Bugarska.
Spor je tada rešen sporazumom koji su u Moskvi postigli Putin (u to vreme premijer) i tadašnja ukrajinska premijerka JulijaTimošenko, a potom novim ugovorom između Gasproma i Naftagasa, oročenim na 10 godina.
Pomenuta Putinova pretnja na snagu treba da stupi krajem ovog meseca, što je glavni razlog za nervozu. Pogotovo posle nove računice koju je Gasprom dostavio svom ukrajinskom partneru, po kojoj je ukupan dug čak 18,5 milijardi. Do te svote stiglo se striktnim tumačenjem pomenutog ugovora iz 2009, kojim se ukrajinska strana obavezala da godišnje kupuje 50 milijardi kubnih metara gasa, bilo joj to potrebno ili ne. Zbog smanjenih ekonomskih aktivnosti, njena potrošnja bila je daleko ispod toga: 33 milijarde kubnih metara 2011, 32 milijarde 2012. i samo 28 milijardi 2013.
Rusija dosad nije insistirala na primeni ove odredbe, između ostalog i zbog njene sumnjive pravne validnosti – sličan ugovor koji je imala jedna češka kompanija sudski je osporen. Ali ono što je za Ukrajince nova otežavajuća okolnost, to je ruski zahtev da se za isporuke plaća unapred: da se za punjenje gasnih skladišta planirano za jun, uobičajenu aktivnost na kraju grejne sezone da bi se obezbedila sledeća, do kraja majauplati pet milijardi dolara.
EVROPSKA ENERGETSKA UNIJA: EU danas iz Rusije podmiruje između 30 i 40 odsto svojih potreba za gasom.Ukrajinska kriza zato je bila povod da se konstatuje kako je ovakvazavisnost prevelika, pa je tim povodom sredinom aprila u Rimu održan sastanak ministara energije G-7 (koja je do ove krize bila G-8, članica kluba bila je i Rusija) posvećen ovom problemu. Na stolu je bio plan od 13 tačaka koji predviđa veću povezanost postojeće gasne infrastrukture, investicije u gasna skladišta i unapređenje energetske efikasnosti.
Nije se zalazilo u detalje, jer i u ovoj oblasti zapadne zemlje imaju različite prioritete: Velika Britanija, naprimer, favorizujenuklearnu energiju, dok se nje Nemačka zvanično odrekla, opredelivši se za obnovljive izvore energije.
Uoči tog sastanka zanimljiv predlog izneo je poljski premijer Donald Tusk, u autorskom tekstu objavljenom u Fajnenšel tajmsu: da EU, pored najavljene bankarske, formira i energetsku uniju, čiji bi glavni posao bilo stvaranje jednog tela koje bi gas kupovalo za svih (danas) 28 članica. To, po Tusku, ne bi bio presedan, pošto EU već na ovaj način već kupuje uranijum za nuklearne elektrane na svojoj teritoriji. „Bez obzira na to kako će se završiti ukrajinska kriza, jedna lekcija već je očigledna”, poručio je Tusk, „preterana zavisnost od ruske energije Evropu čini slabom.”
Kao što niko ne spori ovu zavisnost, tako postoji i stručni konsenzus da su evropske opcije u pogledu njenog umanjenja ograničene, jer malo toga može da se promeni, pogotovo u doglednoj budućnosti. Jedini način da se zameni ruski gas jesu višegodišnje investicije u novu energetsku infrastrukturu. Prema proceni Senford Bernstina, američke kompanije za finansijska istraživanja, račun za to bio bi veći od 200 milijardi dolara.
Uzimajući u obzir ono što je već započeto, američki eksperti zaključili su da bi zavisnost EU od Rusije mogla da smanji na 25 odsto tek krajem ove decenije. Prema istom izveštaju, Evropa je iz Rusije prošle godine uvezla 153 milijarde kubnih metara gasa. To bi kratkoročnim merama moglo da se smanji za oko 57 milijardi, ali bi koštalo 33 milijarde dolara godišnje.
EU je, međutim, danas mnogo bolje pripremljena za eventualnu krizu nego što je bila 2009. U skladištima ima gasa da se eventualno zatvaranje gasovoda koji idu kroz Ukrajinu ne oseti punih 90 dana, ali pod uslovom da se nastave isporuke drugim putevima, poput Severnog toka, koji je proradio 2011.
Evropska skladišta početkom ovog meseca bila su popunjena 53 odsto, pošto je sedam blagih zima uzastopno smanjilo potrošnju. Ove rezerve su najveće od 2007.
Treba imati u vidu i da, sem Putinovog nagoveštaja mogućih problema s Ukrajinom, iz Moskve nije bilo pretnji gasnim embargom kao odgovorom na zapadne sankcije (iz kojih je, zanimljivo, izuzet prvi čovek Gasproma Aleksej Miler). Sankcije prema osmoj ekonomiji sveta su, naime, dvosekli mač, a takvo dejstvo imao bi i eventualni ruski gasni embargo, jer ona polovinu svojih spoljnotrgovinskih prihoda obezbeđuje izvozom energenata.
Nemački Špigl ovim povodom podseća da je Sovjetski Savez bio pouzdani dobavljač i u najhladnijim danima hladnog rata: Nemačka je uoči pada Berlinskog zida 50 odsto svojih potreba za gasom podmirivala odande.
BUGARSKA, NAJSLABIJA KARIKA: Nemačkoj se u ovoj krizi pripisuje da je, zbog svojih svestranih ekonomskih veza s Rusijom, slaba karika u zapadnom lancu sankcija, ali Nemci problem vide na drugoj strani. Pomenuti Špigl je u svom internet izdanju prošle nedelje objavio tekst u kojem se iznose „rastuće brige” nemačke vlade da bi najsiromašnija članica EU, Bugarska, mogla da padne pod ruski uticaj. Strepnje su, piše ovaj po tiražu najveći evropski nedeljnik (prodaje se u više od milion primeraka), zasnovane i na izveštajima nemačke obaveštajne službe, čije analize ukazuju da bi Moskva Sofiju mogla da iskoristi kao svoj mostobran ka EU, a onda je podriva iznutra.
Bugarska je, navodi se, sto odsto zavisna od energenata iz Rusije, a Moskva direktno ili indirektno kontroliše trećinu njenih ekonomskih aktivnosti. Bliskost sa Rusijom pripisuje se i vladajućoj koaliciji,čiji je stožer Socijalistička partija (u kojoj su mnogi bivši komunisti i današnji oligarsi koji posluju s ruskim kolegama).
Izneto je i da je Gasprom u tajnom pismu Ministarstvu ekonomije u Sofiji dostavio tekst pojedinih odredbi zakona o Južnom toku, čiji je nacrt neprijatno iznenađenje za centralu EU u Briselu, jer deo tog gasovoda koji prelazi preko bugarske teritorijeredefiniše kao „međuvezu gasne mreže”, kako bi se izbegla primena propisa EU o sprečavanju monopola, po kojima proizvođači gasa ne mogu da budu i (su)vlasnici gasovoda.
RUSIJA NEĆE ZAPADNE PARTNERE, ONI HOĆE RUSIJU: U kontekstu opšteg porasta napetosti između dva tabora, dešavaju se i sasvim paradoksalne stvari, koje se ne mogu objasniti drugačije nego propagandnim ratom i svojevrsnim političkim pokerom. Putin je, tako, krajem aprila izjavio da Rusija, s jedne strane, ne vidi potrebu da se svojim sankcijama revanšira Zapadu, ali je napomenuo i da bi „mogao da razmotri učešće zapadnih kompanija u ruskoj ekonomiji, uključujući i energetski sektor”.
Zapadne kompanije, pogotovo one energetske, koje su mahom američke (Ekson mobil i Ševron), i britanski multinacionalac Britiš petroleum (BP) u tom sektoru su, partnerstvom s ruskim kompanijama ili kupovinom udela u njima, uspostavile značajno iambiciozno prisustvo.
Zapadne sankcije pogađaju i njihove energetske džinove: BP je tako vlasnik 18,5 odsto udela u Rosnjeftu, čiji je većinski vlasnik ruska država i čiji je prvi čovek Igor Sečin, jedna od najpoznatijih ličnosti u ruskom energetskom biznisu, na spisku onih kojima su uskraćuju američke vize ili zamrzava imovina.
Mamac ruskih naftnih i gasnih potencijala, pogotovo u još neeksploatisanim regionima, poput Sibira ili Arktika, kao i blizina velikog tržišta Azije, toliko je, međutim,veliki, da lideri „velike nafte”, kako se kolektivno nazivaju velike zapadne multinacionalne kompanije, jednostavno ignorišu geostrateške interese svojih matičnih država.
Glavni direktor Šela Ben van Beurden tako se s Putinom sastao u njegovoj rezidenciji na periferiji Moskve 18. aprila, samo mesec dana posle aneksije Krima. Kako je prenela američka agencija Blumberg, Van Beurden je ruskom predsedniku tada rekao da je njegova kompanija „veoma rada da ojača svoju poziciju u Rusiji”. Predstavnica Šela za odnose s javnošću naknadno je pojasnila da strategija bliske saradnje s Rusijom nije promenjena zbog najnovijih događaja.
Šef BP Bob Dadli je nešto ranije, 15. aprila, izneo sličan stav, rekavši da nema promena u poslovanju s Rusijom i da bi kompanija mogla da preuzme i ulogu „mosta između Rusije i Zapada”. Želju da ostane aktivan na ruskom tržištu izneo je i norveški Statojl, dok je Ekson mobil nešto diskretnije predočio da ne odustaje od planova da u partnerstvu s Rosnjeftom traži naftu na Arktiku.
AMERIČKA GASNA KONjICA: Na samom početku krize pojavile su se vesti da bi Evropa mogla da se preorijentiše na američki gas koji bi „utečnjen” (postupak kojim se gas pretvara u tečnost, čime mu se volumen smanjuje za 600 puta) bio isporučivan tankerima, ali pokazalo se da bi, zbog nedostatka infrastrukture na američkoj strani, to bilo izvodljivo tek na kraju ove decenije.
SAD donedavno nisu pominjane kao gasna sila, ali ono što se u tom pogledu tamo dogodilo prava je revolucija. U poslednje tri godine proizvodnja ugljovodonika (nafta i prirodni gas) tamo raste najbrže na svetu i, prema verodostojnim procenama, Amerika će do kraja ove decenije zameniti Rusiju na tronu najvećeg svetskog proizvođača. Slično je i s naftom, čija je proizvodnja od 2008. porasla 60 odsto, pa se prognozira se da će već za nekoliko godina SAD postati „Saudijska Amerika” – najveći proizvođač nafte na svetu.
Ovako spektakularnom usponu doprinelo je nekoliko faktora: nova tehnologija i jedinstveno pravno okruženje. Tehnologija je „freking” – „hidraulično lomljenje” – škriljca (podzemnih naslaga slojevitih stena s organskim materijama) tako što se, posle bušenja, u njega ubacuje voda pod velikim pritiskom kako bi se oslobodili nafta ili gas zarobljeni u tim slojevima.
Pravni okvir je činjenica da vlasnici zemljišta u Americi imaju pravo i na sve ono što je ispod njega (što teoretski seže do samog Zemljinogjezgra), dakle i na sva mineralna blaga. Ovakav sistem omogućava veliku privatnu inicijativu, koja je doprinela da se na ovaj način proizvodnja gasa povećava po fantastičnoj stopi od 25 odsto godišnje.
To je donelo značajan stimulans američkoj ekonomiji – u naftnom i gasnom sektoru,u kojem je nekoliko hiljada kompanija,danas je zaposleno oko četiri miliona ljudi. Na američkoj teritoriji ima skoro četiri miliona naftnih i gasnih bušotina, prema 1,5 miliona u ostatku sveta.
Američki gas i nafta troše se uglavnom kod kuće (izvoz je zasad ograničen na Meksiko i Kanadu), što znači da još nisu geopolitičko oružje, ali bi do kraja decenije to mogli da postanu. Jedan tanker utečnjenog gasa (čiji je komercijalni naziv LNG) dovoljan je za godišnju potrošnju 60.000 domaćinstava, a stimulans za tankersku dostavu jeste minimiziranje bilateralnih zavisnosti, koje po pravilu prate gasovode.
Do pre nekoliko godina SAD nisu bile pomena vredan izvoznik nafte i gasa, da bi početkom 2013. to bio najveći pojedinačni eksportni artikal zemlje. Predviđa se da će do 2020. Amerika, kad je o izvozu gasa reč, biti rival Rusiji i Kataru – s geopolitičkim posledicama koje će sigurno biti velike.
Autor Milan Mišić
Izvor Politika, 18. 05. 2014.
