HENRI BONE: ŠTA SU VUČIĆ I DAČIĆ NAKON IZBORA RADILI U MOSKVI?

Zbog toga i postoji nesigurnost oko toga koliko je zapravo jak ruski uticaj u...

Zbog toga i postoji nesigurnost oko toga koliko je zapravo jak ruski uticaj u Srbiji

Henri Bone već četiri godine rukovodi kancelarijom Fondacije Konrad Adenauer u Srbiji. Zato se slobodno može reći da je ovaj često optimističan Nemac kad je Srbija u pitanju dobar poznavalac društvenopolitičkog života u našoj državi. Posebno naših ambicija i stremljenja u procesu daljih evrointegracija i evropskih standarda koje Srbija želi da dostigne. Fondacija Konrad Adenauer, koja nosi ime kancelara osnivača Savezne Republike Nemačke, u prvi plan svog delovanja ističe borbu za „dostojanstvo i slobodu“ ljudi. Otuda i razgovor sa Henrijem Boneom počinjemo pitanjem o ljudskim pravima.

— To je jedna od glavnih tema u svakoj državi, pogotovo u državi koja kaže da deli evropske vrednosti. Ljudska prava su srž svakog političkog problema i pitanja u državi. Situacija u Srbiji je pomešana, ali tako je svuda, ni u Nemačkoj nije savršeno po pitanju ljudskih prava. Svest o tome šta su ljudska prava mora da raste, a za ove četiri godine, koliko sam u Srbiji, zaista sam video napredak po tom pitanju.

Koliko smo zapravo daleko od tih vrednosti i standarda Evropske unije?

— Ljudska prava i uopšte vladavina prava je nešto što se mora razvijati vremenom. Potrebno je dosta vremena. Srbija je pre samo 15 godina bila pod Slobodanom Miloševićem, i zato smatram da je tu reč o evoluciji. Potrebni su vam ljudi koji će se boriti za ova pitanja, kako na strani vlasti, tako i na strani društva. Voleo bih da tu vidim veću aktivnost zvaničnika, da jasno kažu da nema kompromisa kada su u pitanju ljudska prava.

Predstoji nam Parada ponosa. Do sada država nije uspela da obezbedi održavanje te manifestacije, kako sami zvaničnici tvrde zbog „bezbednosnih procena“. Da li očekujete da će se ovog puta održati Parada ponosa?

— Mislim da je sama diskusija o toj temi, koja se vodi svake godine u ovo vreme, već dobar korak u pravcu ka održavanju Parade ponosa. Smatram da se sve više ljudi uključuje u tu temu, pogotovo mladi, i da smatraju da je sramotno što država ne uspeva da obezbedi održavanje te „demonstracije“. Nisam ekspert za bezbednost i zato ne znam da li zaista država ne može da obezbedi„Paradu ponosa, ali, ako je moguće da se održi derbi između Crvene zvezde i Partizana bez povređenih, onda mislim da je isto moguće i sa Paradom ponosa. Primetno je da raste pritisak na zvaničnike da se Parada ponosa održi, i zato mislim da će ove godine do nje i doći.

Jedno od problematičnih prava je i sloboda medija i pravo na objektivno informisanje?

— Nisam jedini koji bi rekao da se situacija sa slobodom medija nije poboljšala otkako je formirana nova vlast 2012. godine. Takođe, posmatrajući situaciju u poslednjih nekoliko meseci, možda zbog predizborne kampanje, stekao sam utisak da mediji nisu dobili priliku da izveštavaju o onome o čemu su želeli. To je pitanje autocenzure, ali i spoljnih pritisaka, pogotovo od strane političara. Vlast je uglavnom najveći oglašivač u medijima, i sada, dok traje ekonomska kriza, na taj način se povećava pritisak na medije. Zato je ovde teško postići nezavisno novinarstvo.

Srbiji u narednom periodu predstoji izmena Zakona o radu. O tome se priča već mesecima. Vlada najavljuje bolne promene. Radnici na to ne gledaju blagonaklono?

— Mislim da je fleksibilizacija rada potrebna za razvoj i rast privrede. Imate situaciju da je još prisutno nasleđe iz vremena socijalnog sistema. Javna preduzeća posluju sa gubitkom, postoji višak zaposlenih, tu je i pitanje penzija… sve je to povezano jedno s drugim. Kada su u pitanju strani investitori, oni žele predvidljivost. Naravno, žele što jeftiniju radnu snagu, ali pre svega žele da znaju šta je zakon i šta on tačno propisuje.

Kada ste već spomenuli strane investitore, primetno je da onih ozbiljnih, velikih investicija u Srbiji nema u poslednjih nekoliko godina. Da li je to do nas ili do opšte ekonomske krize u svetu?

— I jedno i drugo. Znamo da u većini evropskih država nije bilo privrednog rasta, u nekima je došlo i do pada. Slobodno se može reći da kompanije jednostavno nemaju dovoljno novca za investiranje. S druge strane, uslovi u Srbiji moraju da se poboljšaju, to je ono što je obećao premijer Aleksandar Vučić, ali su isto obećavali i njegovi prethodnici. Uslovi za investiranje u Srbiji nisu savršeni, ali ono što je najbitnije za preokret i boljitak ekonomske situacije jesu domaća preduzeća. Ona moraju da ozdrave, a posle da ona investiraju. Zato je bitno da se fokus prebaci na domaću privredu, šta je potrebno da bi ona stala na svoje noge, da bi se proširila. Na kraju će sve te kompanije kada uđete u Evropsku uniju, ranije ili kasnije, morati da trče trku sa evropskim kompanijama.

Nećemo spekulisati o datumu kada će Srbija ući u Evropsku uniju. Za sada smo otpočeli pregovore za punopravno članstvo u EU. Kako teče taj proces?

— Pregovori su započeti u januaru i od početka je „aroma“ skorih izbora bila u vazduhu. Naravno, Evropska unija je bila svesna da predizborna kampanja može usporiti tok pregovora. Srpska strana je rekla da ništa neće promeniti i usporiti ovu tehničku stranu pregovora, ali mislim da zbog predizborne kampanje, koja je uticala na svaki vid društva i svakog građanina, pregovori nisu bili u svakodnevnom planu. S druge strane, znam Tanju Miščević (šefica Pregovaračkog tima Srbije prim.aut) i njen tim, oni su i tokom predizborne kampanje marljivo radili. Sada su pregovori sa Evropskom unijom ponovo u fokusu, skrining teče od samog početka pregovora i obrađuje se sve više poglavlja i delova javne politike. Sada je pitanje da li će nova Vlada Srbije ostvariti svoj cilj da ove godine otvori poglavlja 23 i 24, koja se odnose na reformu pravosuđa i osnovna prava, odnosno pravdu, slobodu i bezbednost. To zavisi od rada Vlade Srbije u prvih nekoliko meseci, tačnije koliko će biti sposobna da donese i promeni zakone koji se odnose na ta poglavlja i koji su osnova za otvaranje tih poglavlja.

Srbija će se na putu do punopravnog članstva u Evropskoj uniji susresti i sa za nas karakterističnim poglavljem 35, koje se odnosi na normalizaciju odnosa sa Kosovom. Dosta se u Srbiji pričalo o tom poglavlju?

— Pre svega mislim da je najveća važnost poglavlja 35 prirodna evolucija odnosa između Srbije i Kosova. Evropska unija shvata da na tom polju stvari moraju da se odvijaju unapred, a jedini način da se to postigne jeste spoljni pritisak, ali i neka vrsta privlačnosti, recimo politika „štapa i šargarepe“. U tom smislu je i poglavlje 35 integrisano u ceo pregovarački proces. Nekima se to sviđa, nekima ne, ali to je sada jedini način da se nastavi sa normalizacijom odnosa. Koliko shvatam, normalizacija odnosa je tek započeta postizanjem Briselskog sporazuma i njegovih odredaba, od kojih većina tek treba da se implementira u potpunosti i da ostvari svoj efekat na ljude na licu mesta. Mora da se odradi još dosta lobiranja na samom Kosovu kako bi ljudi tamo shvatili svu korist od procesa i isti podržali. Tu pre svega mislim na sever Kosova. Tamo se situacija za građane u potpunosti promenila. Dosta se mora raditi na stvaranju razumevanja za Briselski sporazum i da im se približe njegove dobre strane po njih.

Šta stoji na kraju tog poglavlja? Da li je to zahtev za priznanje nezavisnosti Kosova?

— To je prilično jasno još od samita Evropske unije u decembru. Na kraju tog poglavlja trebalo bi da dođe do potpune normalizacije odnosa, kao i do potpisivanja obavezujućeg dokumenta o tome da se dve države neće međusobno blokirati ne samo u Evropskoj uniji, već uopšte. Po mom mišljenju, taj dokument ne znači i neće sadržati obavezu priznanja kosovske nezavisnosti.

To lepo zvuči, ali recite nam da li će Evropska unija na kraju od Srbije ipak tražiti da proguta tu knedlu u vidu priznavanja Kosova?

— Ako sada pogledate Evropsku uniju videćete da pet država članica ne priznaje Kosovo i ne mislim da će se to promeniti…

Da, ali one su već članice Evropske unije, i nemaju problem „novih uslova“ zarad nečega što im je nacionalni prioritet. Pozicije Srbije su u potpunosti drugačije.

— Sve ovo dosta zavisi i od Beograda. Političari ovde kažu da nikada neće priznati Kosovo, i mislim da je Evropska unija ostavila malo prostora za vlastodršce ovde da to izbegnu. Tu postoji i razlika između zvaničnog priznanja, dejure po međunarodnom pravu, i defakto, recimo pragmatičnog priznanja. Neki ljudi kažu da se to pragmatično priznanje već dogodilo potpisivanjem Briselskog sporazuma. Razumem vašu želju da se Kosovo nikada zvanično ne prizna kao nezavisna država. Mi imamo slično iskustvo u Nemačkoj. Savezna Republika Nemačka (Zapadna) nikada nije priznala Nemačku Demokratsku Republiku (Istočnu), ali je ona bila u prilici da postane članica Ujedinjenih nacija i drugih organizacija, a nemački suverenitet nikada nije, da se tako izrazim, uništen.

Rusija je glavni spoljnopolitički partner Srbije kada je u pitanju podrška po pitanju Kosova. U poslednje vreme čini se da se Srbija sve više i više približava Rusiji. Kako gledate na porast ruskog uticaja u Srbiji i kako uopšte Evropska unija gleda na to?

— Svakom posmatraču je jasno vidljiv ruski uticaj u Srbiji. To samo po sebi nije loša stvar. Srbija i Rusija imaju istorijsku povezanost i to je od velike važnosti i umnogome prednost za Srbiju. Sada, kada se Srbija okreće Evropskoj uniji, pitanje jeste kako se to može izbalansirati, jer postoje mnoga problematična pitanja, kao na primer u vezi sa ukrajinskom krizom. Ruski uticaj u Srbiji jeste jak i utiče na svakodnevnu politiku, ali i ekonomiju, znamo da je Rusija jedan od najvećih investitora u vašem energetskom sektoru i zavisnost od ruske energije će verovatno rasti. Toga su sigurno svesni i ljudi na vlasti. Morate se zapitati zašto su nakon izbora glavni donosioci odluka u Srbiji otputovali u Moskvu i šta su tamo radili. Nije bilo nikakvog zvaničnog saopštenja niti informacija u vezi sa tom posetom. Zbog toga i postoji nesigurnost oko toga koliko je zapravo jak ruski uticaj u Srbiji. Što se tiče Evropske unije, sve je manje-više transparentno i građani mogu slobodno da se informišu u kakvom su stanju odnosi sa Nemačkom ili Briselom, o čemu se razgovaralo na sastancima i slično.

Vlada Srbije insistira na neutralnoj poziciji povodom krize u Ukrajini. Da li je moguće ostati neutralan u momentu kada Evropska unija i Rusija vode hladni rat?

— Mislim da je poseta Štefana Filea i Sergeja Nariškina (predsednik Donjeg doma Dume; prim. aut) u istom danu jasan pokazatelj neodlučnosti, ali i dileme koja stoji pred Beogradom povodom tog pitanja. Premijer Aleksandar Vučić i Vlada Srbije bili su jasni u nameri da zadrže poziciju neutralnosti što je duže moguće, ali to će biti sve teže i teže. Primera radi, Srbija će sledeće godine preuzeti predsedavanje OEBS-om, koji igra aktivnu ulogu u dijalogu u Ukrajini. Ako ukrajinska kriza i tada bude aktuelna, pitam se kakvu će poziciju Srbija zauzeti i može li predsedavanje OEBS-om da iskoristi na najbolji mogući način. Ukoliko Srbija odluči da se zaista okrene Evropskoj uniji, onda će morati i da izvrši harmonizaciju svoje spoljne politike sa EU.

Da li očekujete da Evropska unija zatraži tu harmonizaciju u skorije vreme?

— Za sada se taj „dokaz“ od Srbije ne traži. Imajte u vidu da svaka država članica Evropske unije ima svoj nacionalni interes i on nije uvek u istoj liniji sa spoljnom politikom same EU. To je još uvek domen suverenih država.

Nemačka se u velikoj meri bavi situacijom u Ukrajini. Čini se da želi da bude posrednik u pronalaženju mirnog rešenja, bez previše oštrih reči na račun Moskve, poput onih koje se mogu čuti iz Vašingtona, Pariza i Londona?

— Nemačka je najveća država u Evropi i najveći ekonomski partner Rusije u Evropi. Ako pričamo o sankcijama Rusiji, Nemačka bi njima bila najugroženija. Zbog toga Vlada Nemačke mora da bude svesna šta sve podrazumevaju sankcije Rusiji, jer one deluju u oba pravca. U ovom slučaju sankcije Rusiji utiču i na Nemačku. Vlada u Berlinu mora da se brine za nemačku privredu i interese nemačkog biznisa u Rusiji, kako tamo ne bi došlo do, recimo, „okupiranja“ biznisa. S druge strane, ovde je i reč o koalicionoj Vladi. Socijaldemokrate (SPD) su tradicionalno pozitivno nastrojene prema istočnom delu Evrope, pogotovo Rusiji, nego što je slučaj sa konzervativcima poput Demohrišćanske unije (CDU).

Čini se da će ovo biti jedna dugotrajna kriza?

— Mislim da će biti potrebno dosta vremena, dosta diplomatije i posredovanja, ali pre svega biće potrebna želja Kijeva i Moskve da se taj problem reši. Trenutno sumnjam da Moskva to želi, a takođe mislim da je potrebno da Kijev dobije legitimnu vlast i onda da se još jače osloni na diplomatiju i pregovaranje.

Mislite da ljudi koji trenutno upravljaju Ukrajinom iz Kijeva žele mirno rešenje ove krize? Neki od njihovih poslednjih poteza ne svedoče tome u korist?

— Oni žele da sačuvaju teritorijalni integritet Ukrajine i to je razumljivo. Sredstva koja koriste, bar ja tako mislim, nisu uvek korisna. Tu je takođe reč o koaliciji koja je neiskusna i sve ovo je veliki izazov za njih.

U vezi sa krizom u Ukrajini napravljena je u javnosti paralela između Kosova i Krima. Rusi insistiraju da je na delu neka vrsta licemerja Zapada. Njihov stav je kako je to Kosovu „dozvoljeno“ pravo na samoopredeljenje, dok se isto osporava Krimu?

— Prvo, mislim da se ta dva slučaja ne mogu porediti. Svaka država i svaka takva situacija ima svoju jedinstvenost i karakteristike. Građanima Srbije rekao bih da te dve situacije imaju više razlika nego sličnosti. Za političko rešenje situacije na Krimu nije od pomoći da se povlače paralele sa prethodnim konfliktima u drugim regionima, već treba da se prouče jedinstvenosti i da se pokuša da se nađe jedinstveno rešenje uz poštovanje međunarodnog prava.

Autor Luka Matić

Izvpor Akter, 18. 05. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u