PREDRAG MARKOVIĆ
Skoro sve ideje u srpskom političkom i kulturnom životu izašle ispod moravskog gunja Dobrice Ćosića
Nema Srbina 20.veka koji je imao takav život i delo kao Dobrica Ćosić. Ni u svetu nije lako naći čoveka njegovog doba koji je toliko bio u matici velikih istorijskih događaja, koji je pokretao u vodio tolike procese u politici, kulturi, društvu… Dobrica Ćosić se divio Andreu Malrou, komandantu francuskog Pokreta otpora i De Golovom kulturnom funkcioneru. Međutim, Ćosić je svojim delovanjem i značajem daleko prevazišao Malroa, a kasnije ćemo videti i kako.
Isto tako, nema čoveka u Srbiji koji je bio tako hvaljen i tako kuđen. Jedni su u njemu videli proroka i poslednjeg zatočnika nacionalne svesti, drugi „zlog demijurga” srpske i jugoslovenske istorije. Proglašavali su ga za „oca nacije” i oni koji su taj izraz koristili podrugljivo, ali i oni koji su pokušavali da svoja uskogruda razmišljanja i sumnjive zanose sakriju iza njegove moćne figure.
Oni koji su ga optuživali, činili su to na osnovu istrgnutih citata ili direktnih laži. Napadi na Dobricu Ćosića stizali su iz sasvim suprotnih pravaca. Optuživali su ga da je srpski nacionalista koji je pokrenuo kosovske Srbe, ali i da je izdajnik kosovskog zaveta, da je antikomunista i komunistički fanatik, da je jugoslovenski unitarista i razbijač Jugoslavije. Kod velikog broja političara i intelektualaca, često i kod onih koje je štitio, hranio i podržavao, ispoljio se za psihoanalizu zanimljiv poriv da svoje karijere grade unižavanjem Ćosića. Nije tu posredi samo ritualno oceubistvo. U pitanju je možda obična ljudska zavist. Klevetnici Dobrice Ćosića nisu nikada uspevali da dosegnu njegov uticaj i značaj. Mora da ih je pekla ta nepravda da oni žive mišjim egzistencijama, da su njihova dela trajna u upotrebi koliko i novinski listovi na kojima su napisana. Dobrića Ćosić se, međutim, čitavog života do maja 2014. godine nalazio usred svake političke, kulturne i umetničke bure. Čak i onda kada nije svojevoljno tragao za središtem istorijskih virova – oni bi ga nalazili.
Kakav mora da je bio taj mladić koga je Nikolaj Velimirović izdvojio iz mase, davao mu Dostojevskog na čitanje i nameravao da od njega napravi vođu bogomoljačke omladine? Ćosić je svoju veru našao u komunizmu, u borbi za bolji život na zemlji. Kao ratni pobednik, umešao se u grupu nekonvencionalnih mladih intelektualaca iz Simine 9 (Mihiz, Mića Popović, Žika Stojković, Voja Đurić, Medaković, Omčikus, Bata Mihajlović i mnogi drugi). Da nije bilo Ćosićeve podrške, pitanje je šta bi snašlo ovu grupu glasnih nonkonformista, tada kada se robijalo za prošaputano neslaganje. Onda je Ćosić napisao prvi moderni partizanski roman Daleko je sunce. U najtežem trenutku za jugoslovensku državu, usamljenu i pod pretnjom uništenja, baš kao rasinski partizani u toj knjizi, Ćosić piše moderan roman, sasvim drugačiji od dotadašnjih knjiga o ratu. Zatim odlazi na Goli otok, nameran da napiše roman o zabludi i preobraćenju. Suočen sa strahotom logora, gnevno se obraća Rankoviću i Kardelju. Režim na Golom otoku biva ublažen.
U jesen 1956. godine odlazi na književni susret u Budimpeštu. Izbija revolucija, delimično nadahnuta i jugoslovenskim otporom Staljinu. Kako su neke vođe otpora došle na ideju da zovu mladog srpskog pisca da ih savetuje sa svojim partizanskim iskustvom, zna samo moravski demon Anđama, još jedan lik iz Ćosićevog dela. Ćosićevi izveštaji iz Budimpešte su veoma impresionirali Tita. Na osnovu njih Tito uobličava svoju spoljnu politiku i počinje između nezavisnosti od Sovjeta i odbrane komunizma. Ćosić je pozvan da stilski uobliči Program SKJ iz 1958. godine, koji se smatra za najslobodoumniji program neke komunističke partije ikada. Početkom šezdesetih, Dobrica Ćosić brani jugoslovenstvo u polemici sa slovenačkim piscem Dušanom Pirjevecom, koji se zalaže za odvajanje nacionalnih kultura. Ova polemika najavila je sukob Kardelja i Rankovića oko prirode jugoslovenske države.
U to vreme Ćosić se prvi put odrekao velike vlasti. Kasnije je to uradio još dva puta. Pre pada Rankovića Tito mu je nudio da preuzme srpsku Partiju. Osamdesetih godina Vili Brant je predlagao stvaranje jugoslovenske demokratske opozicije sa Ćosićem na čelu. Devedesetih godina Milošević i radikali ga ne bi izbacivali iz Palate federacije da je hteo da bude poslušnik. Kakav čovek tri puta odbije najveću vlast? Kakav komunista sadi lozu u Hilandaru?
Kakav mrzitelj Albanaca sa Esadom Mekulijem osniva albanske kulturne ustanove po Kosovu? Kakav antihrvat i antimusliman besomučno piše apele da se osamdesetih godina prekine kršenje ljudskih prava Franje Tuđmana i Alije Izetbegovića? Kakav ratni huškač se zalaže za mir odmah i po svaku cenu? Neki današnji mirotvorci su ga onda zbacivali kao predsednika.
Ćosića su napadali da je otac mračnjačke, antievropske i antimoderne Srbije. Njega, koji je stvorio najvećeg Evropejca srpske književnosti Vukašina Katića, njega, koji je stvorio i odbranio modernu srpsku književnost, a podržavao i prve apstraktne slikare i arhitekte zapadnog tipa, kao što je bio Bogdan Bogdanović. Čoveka koji je osnovao prvu trajnu demokratsku ustanovu u komunističkoj Jugoslaviji, Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja, napadali su da se nije dovoljno zalagao za demokratiju.
O romanima Dobrice Ćosića nisam pozvan da sudim. Oni su jamačno više uticali na našu istorijsku svest i identitet od bilo kog drugog dela, naročito kada je reč o Prvom svetskom ratu. Nema istorijskog, publicističkog ili književnog dela koje ima jače dejstvo od Vremena smrti. Ni u velikim svetskim književnostima nema takvih knjiga, koje obuhvataju vek i po istorije i sve velike dileme jednog naroda, kao saga o Katićima. Ratovi, logori, ideologije, selo, grad, državni koncepti, porodične i prijateljske drame… To više roman-reka, no je roman-okean.
Dostojevski je rekao kako su svi ruski pisci izašli ispod Gogoljevog Šinjela. Mogao bih da ga parafraziram, pa da kažem da su skoro sve ideje u srpskom političkom i kulturnom životu izašle ispod moravskog gunja Dobrice Ćosića.
Ćosić je voleo Malroovu knjigu Hrastovi koje obaraju. I sam je bio divovski hrast naše kulture i društva. Kao što su izumrli veliki hrastovi našim šumama, tako je sada otišao i poslednji pravi velikan, od „onih velikih ljudi koji su koračali malom Srbijom”, kako je to napisao Radovan Samardžić. Baš kao kakav hrast, pustio je korene u sve oblasti našeg života. Nadam se u nove izdanke.
