ALEKSANDAR PAVIĆ
Kako je ambasador SAD izabrao trenutak u kome se Srbija davila u poplavama da joj održi moralnu lakciju o LGBT pravima
Prvo, ono najvažnije. Najveći utisak koji je katastrofalni potop koji je pogodio Srbiju ovih dana ostavio je to što je iznova pokazano koliko malo narodu Srbije treba da bi pokazao požrtvovanost, ljubav, nesebičnost, junaštvo, dar za samoorganizaciju. Nesreće, po pravilu, izvlače i ono najgore i ono najbolje u ljudima. Ali, u vreme kada su mnogi mislili i tvrdili da je narod „digao ruke od svega“, da je postao apatičan, nesolidaran, samoživ – pokazano je upravo suprotno. Sada bi trebalo da bude očigledno svima kojima dosad to nije bilo da umeće vođenja Srbije leži u omogućavanju ljudima da izvuku ono najbolje iz sebe, u davanju prilike narodu da se trudi, ako treba i žrtvuje za neki viši cilj, za opšte dobro. Ko to ne ume da uradi neka se skloni u stranu i omogući to onima koji umeju. Nagon za istinskom solidarnošću je ono što pokreće ljude, i to ne samo u Srbiji. Ako društvo nije tome okrenuto u svojoj osnovi, onda to nije vrsta društva koje ikome, osim onih najgorih, treba.
NEK’ IDE ŽIVOT
Uz sve ovo se ipak mora iznova podvući i činjenica da je ova katastrofa pokazala i promašnost modela koji se u Srbiji nasilno primenjuje već skoro 15 godina, a što je najbolje opisao Miroslav Lazanski. [1] Razgrađena je vojska, razgrađene su odgovarajuće službe, bitnije su postale „mirovne operacije“ u Indijskom okeanu od naših sopstvenih bezbednosnih potreba, i sada se plaća cena. I još će se plaćati ako se model ne promeni. A opšta vojna obaveza je upravo jedna od ključnih komponenata izgradnje društva solidarnosti. Da je u Srbiji sadašnji model primenjivan poslednjih šezdesetak godina – verovatno bi cela Srbija danas bila pod vodom, ako bi uopšte i postojala.
Ipak, posle onog najboljeg što su poplave izbacile na površinu, jedan od najjačnih negativnih utisaka je zasigurno – Kirbi. Nažalost, ne Rip, nego Majkl. Onaj što se predstavlja za diplomatu. Ništa novo. Ovog puta Kirbi je rešio da, dok Srbiji preti nezapamćena vodena stihija, srpskoj javnosti održi još jednu moralnu lekciju – o LGBT pravima. Dok su se 17. maja ljudi širom Srbije pitali, strahovali da li će nasipi izdržati, koliko je ljudi stvarno izgubilo život, i šta još može da ih sve snađe, dok se Srbija davila, jedan od lokalnih simbola globalne neronske dekadencije je – svirao. Svirao je, na stranicama Politike, o Ajdahu – ali ne američkoj saveznoj državi iz kaubojskih filmova, nego tzv. međunarodnom danu protiv homofobije (International Day Against Homophobia – IDAHO) i potrebi da Srbi – na nasipima, u čamcima, na vodi ili pod vodom, taj veliki dan dostojno obeleže. [2] Pa nek’ ide sve.
SVIRANjE SEBASTIJANU
Uredništvo Politike je učinilo pravu stvar što je objavilo Kirbijevu simfoniju baš tog, možda najtežeg dana za Srbiju, koji se baš nekako poklopio sa LGBT danom koji se, po Kirbiju, morao obeležiti. Sam je sebe ofirao. Kako reče jedan od komentatora na Politikinom sajtu, „verujem da svesno i namerno ovakvim obraćanjem podstičete netrpeljivost većine prema LGBT zajednici, i po ko zna koji put, u duhu politike SAD, zloupotrebljavate za svoje potrebe manjinu a iritirate i vređate većinu, sve dok se društvo iznutra ne uruši i sukobi“.
A, da – Kirbi je iz fondova svoje ambasade ponudio i 100.000 dolara za pomoć postradalima od poplava. Da vodim državu, zahvalio bih se na toj tričavoj sumici (we don’t want your stinking 100,000 dollars) i podsetio velikodušnog ponuđača još jednom na dug od preko sto milijardi dolara koji nam njegova zemlja dođe za ratnu štetu od bombardovanja i varvarskih sankcija. I savetovao bih mu da svoju pesmicu svira nekom drugom. Na primer austrijskom ministru spoljnih poslova. Ako i on hoće da ga sluša…
_________
Uputnice:
[1] http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Kako-nam-se-dogodio-Potop.sr.html
