srbijapoplava0

CVIJETIN MILIVOJEVIĆ: BIĆE VREMENA ZA KRITIKE KAD SVE OVO PROĐE

Čovek stvarno treba da bude mizantrop ili bolesna cepidlaka pa da u ovoj situaciji...

Čovek stvarno treba da bude mizantrop ili bolesna cepidlaka pa da u ovoj situaciji Vučiću i njegovima prebrojava broj TV pojavljivanja ili meri publicitet

Kad je božji izabranik Noje imao već 600 godina, na 40 dana otvorile su se sve ustave nebeske, voda je lila pet meseci i pokrila brda za 15 lakata. Posle toga – govori hebrejsko-biblijska verzija Velikog potopa – voda je počela da opada, pa se 18. dana sedmog meseca Nojeva (b)arka zaustavila na planini Ararat (današnja Turska). Nakon još tri meseca izvirili su prvi planinski visovi, posle je, narednih 40 dana, sada već 601-godišnji, Noje proveravao je li iskrcavanje bezbedno, pa tek pošto mu je golub iz trećeg leta doneo maslinovu grančicu, odlučio je da se iskrca sa posadom i svim životinjama, od svake vrste po dve.

Veliki potop je mit koji se nalazi i u predanjima mnogih drugih naroda i civilizacija, od Mesopotamije, preko antičke grčke, indijske Mahabharate, do astečkog mita o Pet sunaca, od kojih je četvrto od njih (Nahui Atl – Sunce voda) držalo zemlju u poplavi pune 52 godine, zbog čega su se sva bića pretvorila u ribe osim jedne žene i muškarca koji su se, slušajući boga, sklonili na ogromno drvo.

Veliki potop iz trećeg milenijuma nove ere, na sreću, trajao je samo nekoliko dana. Opet voljom bogova, jer, evo, ni do danas, ova civilizacija nema odgovore na ovakve izazove prirode. Međutim, ostala je ona univerzalna teističko-ateistička poruka svih ovih priča o velikim katastrofama prouzrokovanim poplavama, potresima, požarima i ostalim katastrofama, po kojoj bogovi, na kraju, poštede dobre, a kažnjavaju zle.

To što vrhovni komandant odbrane od Potopa, ovih dana, pred očima svih nas, razvaljuje na „ispitu zrelosti“ za novog vođu jeste samo njegov odgovor na zahteve političkog tržišta. Jer, kandidatura za vođu je, kako zapisa Trocki, „individualna ponuda na kolektivnu potražnju“. Vođe nema bez sledbenika, vođu stvaraju okolnosti, a, kao ozebao sunce, iščekuje narod, pogotovo u uslovima egzistencijalnih kriza (a i elementarne nesreće su jedna od njih), kada eskaliraju unutrašnje tenzije i „preti opasnost od psihološkog i biološkog kraha“.

Teorija dalje veli da (mesijanski) vođa ne priznaje kompromise i srednja rešenja, već od sledbenika zahteva da ga prate u njegovom ritmu; vođa ne uživa u dvosmernoj komunikaciji – on je tu da naređuje, a odozdo očekuje aplauz, klimoglavstvo i oduševljenje. On je tu da deli packe, da Velju Šojgua i Dačića, primera radi, javno svede na podnošljivu meru, da ućutka, pripreti prstom, obeća kaznu ili najavi nagradu.

Ali, čovek stvarno treba da bude mizantrop ili bolesna cepidlaka, pa da, u ovoj situaciji, Vučiću i njegovima, prebrojava broj TV pojavljivanja ili meri publicitet. Ili da mu zamera što nastoji da pokaže kako su se, u uslovima poslednje prirodne katastrofe, najnesposobnijima pokazale upravo nenaprednjačke lokalne vlasti. Uostalom, tome nije odoleo ni komšija Dodik. Biće vremena i za takve kritike, kad sve ovo prođe.

Za sada je pošteno meriti rezultate njegovog premijerovanja u vanrednoj situaciji. Jedan pozitivan poen je ubeležio – kandidovao je i pogurao solidarnost na delu. A koliko je zaista uspeo meriće se brzinom kojom se golub sa Ararata bude vratio na srpsku barku s porukom: „Iskrcavanje u normalan život može da počne“.

Izvor Danas, 19. 05. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u