DOBRICA ĆOSIĆ ILI PARADIGMATSKI SKUP PROTIVREČNOSTI

NEBOJŠA MALIĆ Ni Ćosić ni Milošević nisu prihvatili da antisrpska orijentacija YU komunizma nije...

NEBOJŠA MALIĆ

Ni Ćosić ni Milošević nisu prihvatili da antisrpska orijentacija YU komunizma nije bila greška u interpretaciji

Pazite kad nekome budete poželeli dug život. Možda vam se želja ostvari. Dobrica Ćosić je umro u nedelju u 93. godini života, za kojeg se svačega nagledao.

Predrag Marković, pišući u Politici, nazvao je Ćosića „piscem epohe“ i ponudio sud da su „skoro sve ideje u srpskom političkom i kulturnom životu izašle ispod moravskog gunja Dobrice Ćosića“. Verujem da je time hteo da pohvali velikog pisca; ne znam da li je i uspeo.

Ćosić jeste bio odraz smutnje u kojoj se Srbija našla. Nekadašnji partizan i autor Daleko je sunce i Deoba, postao je antititoista i demokrata, prozapadni liberal razočaran u zapadni liberalizam, borac za slobodu i pravdu koji se pozivao na sklanjanje pred silom i nepravdom… Dakle, skup svih protivrečnosti u koje se Srbija zaplela od druge polovine 20. veka do danas.

PIŠČEVA POLITIČKA POMETNjA

Nisam imao prilike da pročitam Daleko je sunce, ali sam srećom čitao Ćosićevu sagu o prerovskim Katićima hronološkim redom, a ne onako kako je napisana. Ako pročitate prvo Korene i Vreme smrti, pa onda Grešnika, Otpadnika i Vernika, postaće vam jasno do koje mere su Deobe čudna devijacija od piščevog stila i pogleda na svet.

Šta god ko mislio o Ćosićevom političkom angažmanu, priča o Srbiji kroz sudbinu Katića iz Prerova je veliko ostvarenje srpske književnosti. A druga knjiga Vremena smrti o boju na Suvoboru idealan je materijal za kinematografiju u stilu ruskih epova o Velikom otadžbinskom ratu.

Rekavši to, moram da se osvrnem na piščevu političku pometnju. NSPM je podsetila na Ćosićevo pismo omladini u egzilu, iz decembra 2012, u kojem je izneo sopstveno viđenje uzroka i posledica srpske propasti.

„Osnovni činioci srpskog nazadovanja i poraza u 20. veku su ideologije jugoslovenstva i boljševičko-staljinističkog socijalizma“, pisao je tada Ćosić. Titoizam je nazvao poretkom „neslobode, laži i hipokrizije“, koji se održavao ketmanom. Ali je krivizu za izgubljeni 20. vek tražio u „nerealnoj politici, u neuvažavanju odnosa snaga u svetu i vlastitih mogućnosti“. Iako je za Žuti Oktobar izjavio da je „nova velika obmana srpskog naroda“, pohvalio je „neostvarenu demokratsku revoluciju“ za „izlazak iz međunarodne blokade i politički povratak Srbije u svetsku zajednicu naroda.“

Ove reči ilustruju suštinsko Ćosićevo nerazumevanje Zapada, taman koliko i komunizma nekada. Ni on ni Milošević – kojega je Ćosić oštro kritikovao – nisu nikada prihvatili činjenicu da antisrpska orijentacija komunizma na prostorima Jugoslavije nije bila greška u interpretaciji, već suštinska karakteristika. Svaka pomisao na prosrpski komunizam zatrta je do vremena Golog otoka – da bi je tek krajem osamdesetih iz mrtvih prizvao upravo Milošević.

KardeljTitoRankovic

OTPADNIK OD DOGME

Otud i razlog što su Ćosićevo pismo omladini nevladnici i kvislinški kult dočekali na nož. Nije bilo prvi put; mržnja prema Ćosiću izvirala je iz jednog od predvodnika kulta Latinke Perović. Ne zato što je Ćosić bio nekakav „nacionalista“, već zato što je (kao i Milošević) bio grešnik i otpadnik od dogme titoizma da su uvek i za sve krivi Srbi.

Na priču o nekakvoj „svetskoj zajednici naroda“ ne treba trošiti reči. Osetili smo na sopstvenoj koži devedesetih o čemu je reč, a, ako iz toga ništa nismo naučili, tu su Avganistan, Irak, Libija, Sirija i Ukrajina da nas podsete.

Uprkos toj smutnji, Ćosić je u toj poslanici odbegloj budućnosti Srbije rekao dve veoma važne stvari. Prvo, da „prošlost niti može, niti treba da se u bilo kom vidu vrati, ali mora da se dobro zna i razume kako bi se zasnovao kolektivni istorijski razum i građanska samosvest“.

A. drugo, ovih dana dokazano na primeru suočavanja sa potopom:

Vreme krize je vreme i najgorih i najboljih ljudi. Vreme krize i poraza je i vreme ljudskih podviga i pobeda. A oni se nalaze u velikim i razumnim ciljevima i kretanjem na daleke i teške puteve. Najduži trenuci ljudske sreće su u tim ciljevima i na tim putevima.

 

Univerzalni postulat ljudskog bivstvovanja i našeg opstajanja je borba. Borite se!“

Ovome zaista nemam šta da dodam.

Sivi Soko

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u