NEBOJŠA MALIĆ
Ni Ćosić ni Milošević nisu prihvatili da antisrpska orijentacija YU komunizma nije bila greška u interpretaciji
Pazite kad nekome budete poželeli dug život. Možda vam se želja ostvari. Dobrica Ćosić je umro u nedelju u 93. godini života, za kojeg se svačega nagledao.
Predrag Marković, pišući u Politici, nazvao je Ćosića „piscem epohe“ i ponudio sud da su „skoro sve ideje u srpskom političkom i kulturnom životu izašle ispod moravskog gunja Dobrice Ćosića“. Verujem da je time hteo da pohvali velikog pisca; ne znam da li je i uspeo.
Ćosić jeste bio odraz smutnje u kojoj se Srbija našla. Nekadašnji partizan i autor Daleko je sunce i Deoba, postao je antititoista i demokrata, prozapadni liberal razočaran u zapadni liberalizam, borac za slobodu i pravdu koji se pozivao na sklanjanje pred silom i nepravdom… Dakle, skup svih protivrečnosti u koje se Srbija zaplela od druge polovine 20. veka do danas.
PIŠČEVA POLITIČKA POMETNjA
Nisam imao prilike da pročitam Daleko je sunce, ali sam srećom čitao Ćosićevu sagu o prerovskim Katićima hronološkim redom, a ne onako kako je napisana. Ako pročitate prvo Korene i Vreme smrti, pa onda Grešnika, Otpadnika i Vernika, postaće vam jasno do koje mere su Deobe čudna devijacija od piščevog stila i pogleda na svet.
Šta god ko mislio o Ćosićevom političkom angažmanu, priča o Srbiji kroz sudbinu Katića iz Prerova je veliko ostvarenje srpske književnosti. A druga knjiga Vremena smrti o boju na Suvoboru idealan je materijal za kinematografiju u stilu ruskih epova o Velikom otadžbinskom ratu.
Rekavši to, moram da se osvrnem na piščevu političku pometnju. NSPM je podsetila na Ćosićevo pismo omladini u egzilu, iz decembra 2012, u kojem je izneo sopstveno viđenje uzroka i posledica srpske propasti.
„Osnovni činioci srpskog nazadovanja i poraza u 20. veku su ideologije jugoslovenstva i boljševičko-staljinističkog socijalizma“, pisao je tada Ćosić. Titoizam je nazvao poretkom „neslobode, laži i hipokrizije“, koji se održavao ketmanom. Ali je krivizu za izgubljeni 20. vek tražio u „nerealnoj politici, u neuvažavanju odnosa snaga u svetu i vlastitih mogućnosti“. Iako je za Žuti Oktobar izjavio da je „nova velika obmana srpskog naroda“, pohvalio je „neostvarenu demokratsku revoluciju“ za „izlazak iz međunarodne blokade i politički povratak Srbije u svetsku zajednicu naroda.“
Ove reči ilustruju suštinsko Ćosićevo nerazumevanje Zapada, taman koliko i komunizma nekada. Ni on ni Milošević – kojega je Ćosić oštro kritikovao – nisu nikada prihvatili činjenicu da antisrpska orijentacija komunizma na prostorima Jugoslavije nije bila greška u interpretaciji, već suštinska karakteristika. Svaka pomisao na prosrpski komunizam zatrta je do vremena Golog otoka – da bi je tek krajem osamdesetih iz mrtvih prizvao upravo Milošević.
OTPADNIK OD DOGME
Otud i razlog što su Ćosićevo pismo omladini nevladnici i kvislinški kult dočekali na nož. Nije bilo prvi put; mržnja prema Ćosiću izvirala je iz jednog od predvodnika kulta Latinke Perović. Ne zato što je Ćosić bio nekakav „nacionalista“, već zato što je (kao i Milošević) bio grešnik i otpadnik od dogme titoizma da su uvek i za sve krivi Srbi.
Na priču o nekakvoj „svetskoj zajednici naroda“ ne treba trošiti reči. Osetili smo na sopstvenoj koži devedesetih o čemu je reč, a, ako iz toga ništa nismo naučili, tu su Avganistan, Irak, Libija, Sirija i Ukrajina da nas podsete.
Uprkos toj smutnji, Ćosić je u toj poslanici odbegloj budućnosti Srbije rekao dve veoma važne stvari. Prvo, da „prošlost niti može, niti treba da se u bilo kom vidu vrati, ali mora da se dobro zna i razume kako bi se zasnovao kolektivni istorijski razum i građanska samosvest“.
A. drugo, ovih dana dokazano na primeru suočavanja sa potopom:
„Vreme krize je vreme i najgorih i najboljih ljudi. Vreme krize i poraza je i vreme ljudskih podviga i pobeda. A oni se nalaze u velikim i razumnim ciljevima i kretanjem na daleke i teške puteve. Najduži trenuci ljudske sreće su u tim ciljevima i na tim putevima.
Univerzalni postulat ljudskog bivstvovanja i našeg opstajanja je borba. Borite se!“
Ovome zaista nemam šta da dodam.
