ANA FILIMONOVA
Hrvatska postaje jedan od ključnih regionalnih faktora u ostvarivanju geostrateških i geopolitičkih ciljeva SAD
Hrvatska je jedan od najposvećenijih vojno-strateških partnera SAD u regionu. Njoj kao „proverenom kadru” poveravaju se posebne misije. Tako je potpisan sporazum o razmeni podataka o stanju u vazdušnom prostoru (ASDE – Air Situation Data Exchange) između Hrvatske i Crne Gore, sa jedne strane, i Evropske komande NATO, sa druge. Cilj sporazuma je pripremiti Crnu Goru za NATO sistem protivazdušne odbrane. Saradnja se ostvaruje putem razmene „neklasifikovanih podataka” u vazdušnom prostranstvu posredstvom ASDE-filtera država članica. Odlukom Alijanse od 2011. godine Hrvatska je određena kao centar ASDE-filtera za susedne zemlje-pretendente Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu.
Tako Hrvatska postaje značajan deo u formirajućem regionalnom sistemu protivvazdušne odbrane NATO. Uključivanje Crne Gore u ovaj NATO program postaje dodatni podsticaj za njeno pristupanje u redove Alijanse. Crnogorska politička elita očigledno ide putem koji je prokrčila Hrvatska, a crnogorski mediji, zatvoreni za bilo koji drugi pogled, isto tako monotono uveravaju građane u svetlu budućnost zemlje u Severoatlanskoj alijansi.
U međuvremenu, u skladu sa strateškom koncepcijom odbrane Hrvatske, u budućem periodu će biti znatno smanjene njene oružane snage – do 15 hiljada ljudi redovnog sastava (predviđa se smanjenje za tri hiljade ljudi iz redova vojne birokratije). Istovremeno se predviđa formiranje posebne mehanizovane brigade od 500 ljudi, ojačane oklopnim transportnim sredstvima. Ta jedinica će u okvirima atlantskih obaveza omogućiti da Hrvatska deluje u drugim zemljama – gde se „vode borbena dejstva”. Prema usvojenom planu razvoja hrvatskih oružanih snaga, predviđeno je da 50 odsto kopnenih jedinica učestvuje u operacijama širom sveta, 10 odsto će biti neprekidno dislocirano izvan granica Hrvatske. U Hrvatskoj je stvorena profesionalna armija, međutim, izgubljen je niz borbenih jedinica uz očuvanje kontrole samo u vazdušnom i morskom prostranstvu. Jedinice najamnika mogu da računaju na 4-8 helikoptera koji se nalaze u punoj borbenoj spremi za učešće u „međunarodnim operacijama”. Ostaje 4-5 kasarni (sposobnih da smeste do dve hiljade brojnog sastava i dva poligona (pokraj Slunja i u Gašincima), dve morske i dve vojno-vazdušne baze. Radari FPS 17 biće potpuno integrisani u sastav vazdušne odbrane NATO. Na taj način se pušta u pogon jedna te ista tehnologija: uništava se sopstvena armija i pretvara se u armiju najamnika, praktično – u eskadrone smrti koji će biti korišćeni u svim regionima sveta u tipičnim kaznenim operacijama u skladu sa voljom naručilaca – kada se ukaže potreba za pogružavanjem neke nove zemlje u krvoproliće.
SRPSKO-HRVATSKA SARADNjA U INTERESU SAD
Međutim, smanjenje oružanih snaga u balkanskim zemljama, pored čistog vojno-strateškog aspekta (zemlja se lišava mogućnosti samoodbrane) ima još jedan negativan momenat – zemlja postaje nezaštićena pred prirodnim stihijama. Poslednje poplave koje su pre svega obuhvatile Srbiju i Republiku Srpsku pokazale su lični heroizam naroda, sa jedne strane, i potpuno odsustvo tehnoloških i tehničkih sredstava u armiji koja je jedina u stanju da se izbori sa prirodnim stihijama, sa druge. Neophodnost privlačenja armije kao organizovanog i opremljenog, pa samim tim i visoko mobilnog subjekta, predstavlja aksiom u ekstremnim situacijama povezanim sa nevoljama prilikom prirodnih stihija i na likvidacija posledica tih stihija. Smanjenje i praktična likvidacija sopstvene armije predstavlja opšti trend i prevazilazi okvire zdravorazumskog delovanja za većinu zemalja juga Balkana (osim „albanskog faktora”, jer je na „Kosovu” proglašavanje „Armije Republike Kosovo“ i zvanično postojećom – u suštini obnovljene OVK – samo pitanje vremena).
Važno je istaći da je Hrvatska, ostvarivši etničko čišćenje Srba posle dve operacije “Oluja” i Bljesak” (uz pomoć specijalaca i logističku podršku NATO), ponovo počela da razvija saradnju sa Srbijom. I zvanični Beograd, prateći put evropskih integracija (koje su u suštini neodvojive od atlantskih) pravi svoj izbor – potčinjava se toliko neprirodnim naredbama NATO činovnika. Tako je ministar odbrane Srbije Nebojša Rodić 6. februara primio ministra odbrane Hrvatske Gordana Markovića. Na tom susretu bilo je govora o zajedničkom angažovanju oružanih snaga dve zemlje u multinacionalnim operacijama. Kao „najbolji način” za slično angažovanje odabrana je „zajednička obuka i sprovođenje vojnih vežbi”. Kao rezultat dogovora sa ministarstvom odbrane Hrvatske, očekuje se tokom 2014. godine sprovođenje prvih dvostranih srpsko-hrvatskih vojnih vežbi Zajednički odgovor – 14. Srpski ministar je istakao zainteresovanost Srbije za sličan razvoj „vojno-ekonomske, vojno-obrazovne i vojno-medicinske saradnje. [1]
TRANZITNA BAZA CIA
Pored toga, u junu 2014. godine u vojnoj bazi Jug (Srbija, opština Bujanovac) biće održana velika regionalna vojna vežba u kojoj će učestvovati predstavnici NATO zemalja (pre svega Nacionalna garda Ohaja), armije Srbije, Albanije, Azerbejdžana, Makedonije, Rumunije, Slovenije i Hrvatske. [2] To znači da se stvara novi sistem sprovođenja krupnih međunarodnih vojnih operacija, povezanih sa spoljnopolitičkim ciljevima SAD. Suvišno je isticati da ovakvo neprirodno sjedinjavanje srpskih, albanskih, makedonskih i hrvatskih jedinica može biti iskorišćeno samo za sprovođenje određenih procedura, prevashodno kaznenog tipa. Zaključke treba izvlačiti u skladu sa istorijskim razvojem i geopolitičkim vektorom procesa: u neprekidnom režimu pod neposrednom upravom specijalista iz SAD počinje specijalna priprema integrisanja jedinica zemalja praktično potpuno potčinjenih NATO.
Aerodrome i vazdušni prostor, u skladu sa neumoljivom geopolitičkom logikom, Hrvatska treba da ustupi strukturama koje praktično ostvaruju upravljanje zemljom izvana. Tako je između ostalog 2006. godine CIA insistirala da se za nju otvori deo određenih hrvatskih vazdušnih koridora. Kako prenose hrvatski mediji, upravo je CIA organizovala prebacivanje iz Zagreba nekoliko tona oružja iz vojnih skladišta u Siriju. U ambasadi SAD u Buzinu, prema podacima Edvarda Snoudena, nalazi se obaveštajna baza ANB (agencija za nacionalnu bezbednost) i CIA. Toliko je učestalo sletanje aviona na hrvatske aerodrome (posebno od počinjanja „arapskih proleća”) da je Hrvatska postala svojevrsni „vazdušni čvor CIA”. Koriste se aerodromi u Splitu i Dubrovniku i vojni aerodrom u Udbini. Samo na poslednji aerodrom mogu da slete američki transportni avioni Herkules C-1303. [3]
Hrvatski mediji su 9. maja zabeležili boravak aviona Boing 727 – 200 C- 32B na aerodromu u Resniku sa 30 agenata CIA na bortu. To je povezano sa željom da se utiče na političke procese u istočnom Sredozemlju i umanji ruski uticaj na Kipru i u Grčkoj (imajući u vidu nameru grčkih levičara da za Ruse otvore nevelike morske baze na ostrvima). [4] CIA koristi teritoriju Hrvatske da prikrije „posebno prljave” operacije. Tako organizacija za zaštitu ljudskih prava Open Society Justice Initiative u izveštaju pod nazivom Globalizacija mučenja: tajni zatvori CIA i protivpravna isporučenja ukazuje na 54 zemlje saučesnice u činjenju nelegalnih hapšenja, stvaranja „crnih zona” gde se preduzimaju nezakonite mere – mučenja, mrcvarenja i izrugivanja nad ljudima. U tom spisku je i Hrvatska navedena kao zemlja koja je odobrila korišćenje svojih aerodroma i vazdušnog prostranstva za operacije CIA sa nezakonitim ekstradicijama. [5]
Pristupanjem u NATO i EU Hrvatska se lišila prava i na sopstvenu spoljnu politiku. Njoj nije dozvoljeno da očuva ni bar neutralnu poziciju. Dakle, Hrvatska je jedna od prvih – čak i pre SAD – priznala libijske pobunjenike kao zakonite predstavnike naroda Libije. Hrvatska priznaje „Sirijski nacionalni savet” za legitimnog predstavnika naroda Sirije, ne obraćajući pažnju ni tada ni kasnije na masovne pokolje stanovništva u obe zemlje. Štaviše, prema izveštajima lista The New York Times (26. februara 2013. godine), Hrvatska je naoružala pobunjenike u Siriji vršeći snabdevanje oružjem preko Jordana (u tom smislu i jugoslovenske proizvodnje). [6] Ruski mediji, oslanjajući se na podatke radioobaveštajne službe, navode podatke o učešću hrvatskih vojnika na strani kijevske hunte, postavljajući pitanje da li su oni članovi američkih privatnih vojnih kompanija ili se radi o nekoj hrvatskoj kompaniji tog tipa. [7]
Sumirajući sve navedeno, možemo reći da Hrvatska postaje jedan od ključnih faktora u ostvarivanju geostrateških i geopolitičkih ciljeva SAD, uključujući i učešće svojih vojnih jedinica u kaznenim operacijama stranih okupatora na teritoriji drugih država, radi suzbijanja otpora stanovništva tih zemalja.
_________
Uputnice:
[1] http://www.24sata.hr/svijet/srbija-i-hrvatska-spremne-i-za-vojnu-suradnju-u-operacijama-352597
[2] http://srbinaokup.info/?p=37432
