ALEKSANDAR PAVIĆ
Kao i svaka nesreća, i ova nudi dva pravca: dalje propadanje ili buđenje
U utorak 20. maja, gost Jutarnjeg programa RTS bio je šef kancelarije Svetske banke u Srbiji Toni Verheijen. [1] Zanimljivo bi bilo znati čija je to ideja bila – voditeljke ili same Svetske banke. Kao neko ko se dosad nije preterano istakao u dovođenju u pitanje ekonomskog modela koji je Srbiju bacio na kolena, voditeljka je prirodno htela da zna kakvu nam to „pomoć“ spremaju humanitarci iz ove poznate međunarodne finansijske institucije. Mora se priznati, Verheijen je delovao kao da mu je poprilično nelagodno. Da li zato što je pozvan u nevreme ili zato što mu je dato zaduženje da već sad, usred nesreće, počne sa marketingom – ne može se sa sigurnošću reći. U svakom slučaju, Verheijen je jasno stavio do znanja da Svetska banka nije nikakva „humanitarna agencija“, pa je stoga iznos „bespovratne pomoći“ koji ona može da izdvoji „ograničen“. Ali su zato tu – krediti, i to „pod veoma povoljnim uslovima“.
Ovde ne može a da ne padne napamet Džon Perkins, autor sada već čuvene Ispovesti ekonomskog ubice, i surova „realnost“ o ulozi Svetske banke koju je on opisao (a s kojom se nadaleko čuveni srpski „realisti“ nekako stidljivo suočavaju): „Ekonomske ubice su izuzetno dobro plaćeni profesionalci koji zemljama širom planete otimaju hiljade milijardi dolara. Oni usmeravaju pare iz Svetske Banke, USAID i drugih stranih organizacija za ‘pomoć’ u novčanike velikih američkih ‘internacionalnih’ korporacija i džepove članova nekoliko bogatih familija koje kontrolišu planetarne prirodne resurse“. [2]
Dakle, uloga Svetske banke trebalo bi da je jasna – to jest, mogla bi da bude kad bi se otvoreno govorilo o njenoj pravoj ulozi i metodama. Ali bi se onda možda voditeljka našla u nebranom grožđu. Da li bi, na primer, i dalje mogla da vodi Oko ekonomije ili redovno izveštava sa samozvanog „srpskog Davosa“, odnosno godišnjeg kongresa lokalnih ekonomskih ubica na Kopaoniku? No izgleda da je najbitnije da se već sad auditorijumu (još jednom, za svaki slučaj) počne usađivati u glavu da su krediti isto što i „pomoć“, za slavna vremena „obnove“ i pratećih provizija kojima se neki, a pretpostavljamo i koji, nadaju. Sve je to ustvari „pomoć“ – i munjevita reakcija i samopožrtvovanje ruskih spasilaca, i odricanje Novaka Đokovića od celokupne novčane nagrade za osvajanje turnira u Rimu (549.000 evra), i „veoma povoljni“ krediti Svetske banke i četvorocifrene dnevnice njenih „stručnjaka“ koje ti krediti pokrivaju, i Đelićev dolazak u Srbiju odmah posle 5. oktobra…
* * *
Dobro je što se najavljuju strože kazne za one koji pokušavaju da zarade ili kradu za vreme ove nesreće. [3] Ali, opet – zašto ne važi isti tretman za sve? Zašto pre neko veče Aleksandar Vučić nije jasno, imenom i prezimenom, identifikovao one koji su pokušali da EPSu prodaju struju po „duplo većim cenama“ u najkritičnije vreme? [4] Da li se radi o Hamovićevom EFT, kako nagoveštava sadašnji direktor EPS? [5] Ako je tako – onda je to najveći dosad zabeleženi pokušaj krađe tokom poplave i ne sme da prođe nekažnjeno. Ili sme? Čekamo.
* * *
Kad već govorimo o ubicama, dobro je što je na RTS u ponedeljak veče 19. maja pozvan i Miroslav Lazanski da objasni kako smo došli u situaciju da nemamo dovoljno čamaca, amfibija, gumenih čizama, helikoptera i svega drugog što je očigledno nedostajalo ovih dana, da se javno zapita zašto je bilo potrebno imenovati načelnika generalštaba onoga što je ostalo od vojske za šefa kriznog štaba u Šapcu, kad je to posao za nivo komandanta brigade. I zašto jednostavno vojska nije bila sposobna da mobiliše potrebno ljudstvo za odbranu i Šapca i ostalih ugroženih mesta, već su se preko medija pozivali dobrovoljci? Iz izlaganja Lazanskog je jasno – deo odgovornosti za nespremnost koja je koštala i života i imovine sigurno snose i sve arhitekte i izvršioci „reforme vojske“, zahvaljujući kojoj smo ostali ne samo bez odgovarajuće opreme nego i bez prevremeno penzionisanih i mnogih drugih kadrova koji sada tek na internetu mogu da pokažu nešto od onoga što znaju, znanje u koje je država godinama skupo i sistemstski ulagala (napomena: očigledno je da nisu svi eksperti jednaki, niti jednako poželjni). [6] Neki od „reformatora“ se još odvažuju da nam javno nude savete, sasvim u skladu sa svojim mentalnim sklopom i dosadašnjom ulogom – da Srbija treba da se otisne u svet sa prosjačkim šeširom u ruci. [7] Odakle im tolika „hrabrost“? Očigledno iz uverenja da neće biti pozvani na odgovornost, bar ne u ovom režimu ni sa ovakvim medijima.
Ovaj poslednji izliv istaknutog predstavnika „dorćolskih mangupa“ je inače sasvim u skladu sa „promenom svesti“, koja se želi nametnuti Srbima, starim vucima koji su dosad umeli da se nose sa svim mogućim nevoljama, agresijama, neprijateljima, a pogotovo u ovakvom trenutku. Srbi sada treba da mole druge za pomoć, da ushićeno aplaudiraju spasiocima iz inostranstva, da čekaju spas od stranaca. Treba da zaborave na samostalnost, na maksimalnu spremnost za svaku moguću nepriliku, na uzdanje na prvom mestu u se i u svoje kljuse. Treba već jednom da utuve u glavu da su mali i slabi, nikakvi, da ne mogu čak ni vazduh da dišu bez „međunarodne zajednice“ i njene „pomoći“.
Kao i svaka nesreća, i ova nudi dva pravca: dalje propadanje ili buđenje. Da li ćemo pustiti da na obnovi porušenog profitiraju oni isti koji su Srbiju doveli na najniže ekonomske grane u njenoj istoriji? Da li ćemo dozvoliti da se proda ostatak porodičnog srebra, poput Telekoma i EPS, ili ćemo shvatiti da su nam takvi i slični sistemi neophodni da bi se ponovo digli na noge i materijalno i moralno? Da li će obnova zemlje biti talac nerealno visokih kamata koje nam nameću strane banke da bi očuvale sopstvene profite?
Narod se, po običaju, digao i pokazao uglavnom svoje najbolje lice kada je došlo do povuci-potegni. Solidarnost i saosećanje su se ponovo probudili, odnosno imali priliku da se iskažu. Ali neka se isto tako sete svi oni koji su bili i ostali spremni da skoče u hladnu vodu da bi sprečili da bujica odnese i jedan ljudski život: jedan ceo deo našeg naroda na Kosovu i Metohiji pustila je niz vodu ova ista vlast, pa je prepušten međunarodnim teroristima i kriminalcima, onima koji mu žele samo smrt i nestajanje. Ili ćemo se svi setiti svih i svi biti spremni da skočimo u bujicu za svakoga od nas, bilo u Mačvi, Pomoravlju ili u Kosovskoj Mitrovici – ili će nas svakojake bujice odnositi jednog po jednog, dok stvarno ne ostane nijedan.
_________
Uputnice:
[1] www.rts.rs
[2] http://supertramp11.files.wordpress.com/2013/03/john-perkins-ispovest-ekonomskog-ubice.pdf
[4] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/404421/Nudili-nam-struju-po-duplo-visim-cenama
[5] http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2014&mm=05&dd=20&nav_id=850604
[6] http://srb.fondsk.ru/news/2014/05/20/goran-ievtovih-gde-ie-nasha-inzheneriia.html
[7] http://www.pravda.rs/2014/05/19/tadic-tomislav-nikolic-da-ode-u-inostranstvo-i-moli-za-pomoc/
