ŽELjKO CVIJANOVIĆ
Kao što danas recepte za ekonomiju najglasnije propisuju oni koji su je uništili, tako i medije spasavaju oni novinari koji su im došli glave
„Ovde novinarstvo više ne postoji“, kaže Brankica Stanković, ponosna dobitnica jedne od američkih nagrada za novinarsku hrabrost i ostalih ogledalaca i đinđuva kakve se već uručuju urođeničkim novinarima i ovde i širom sveta koji su prepoznali ko je gazda.
Da nije bilo ove nesreće sa poplavama, verovatno bi Brankica i nešto njene žurnalističke sabraće nastavili da hodaju po televizijama vapijući kako je novinarstvo i, naravno, tražeći krivca za to. Ali, isto kao što danas recepte za srpsku ekonomiju najglasnije propisuju oni koji su je uništili, tako i srpsko novinarstvo spasavaju oni novinari koji su mu došli glave. Nije to nepoznata činjenica iz sveta kauzalnosti kriminalističkih romana, gde je vrlo često ubica onaj koji najviše kuka i najviše se upire da popravi stanje. Osim po toj velikoj brizi, prepoznaćemo ih i po tome što govore o „tabloidizaciji“ medija, pa i Srbije same, gde su tabloidi, istina, prilično odvratni gnojni plikovi na telu ovdašnjeg žurnalizma, ali se procesi odvijaju mnogo dublje u njegovom telu. One koji te procese obavljaju prepoznajemo po brojnim nagradama koje jedni drugima dodeljuju, po poštovanju kojim jedni druge obasipaju, uvereni da će takav utisak steći i publika. Prepoznaćemo ih i po tome što dodeli njihovih nagrada, ako im je već nije dododelio, obavezno prisustvuje i poneki strani ambasador, ukazujući tako dostojnu pažnju činjenici da niko od laureata – a laureti su danas najzabrinutiji za propast srpskog novinarstva – nikada i ni pod kojim uslovima nije zapadne strance video kao krivce za bilo šta u Srbiji – ni za bombardovanje, ni za komadanje zemlje, ni za ovu kolonijalnu bedu koja vlada, baš nizašta.
ZAŠTO NE SMEJU DA PRITISKAJU BRANKICU
Hajde zato da vidimo šta nam Brankica, jedan od laureata, kaže zašto je novinarstvo mrtvo? Zato što su ga, kaže, ubili sami novinari jer su podlegli pritiscima raznih moćnika iz sveta politike, biznisa i kriminala. A kako je uspela da preživi Brankica? Nju, kaže, niko ne zove da bi je pritiskao.
Ne smeju? Plaše se? Valjda one policije koja Brankicu već godinama čuva? Naravno, to što će malo koji „nepostojeći“ novinar u Srbiji reagovati na Brankicinu uvredu, kojom ga ispisuje iz reda živih i postojećih samo je još jedan dokaz da je ona u pravu i da novinarstvo zaista više ne postoji.
Pa ipak, ima tu jedna stvar koja ne bi trebalo da prođe nezapaženo. Verujem Brankici da ne sme da je pozove nijedan političar, tajkun i kriminalac. Hajde sada da vidimo ko može da vas pouzdano zaštiti od te tri grupe moćnog sveta u Srbiji. Veran Matić? Hajde da se uozbiljimo. Vučić? A što ne zaštiti sebe kad B92 i Blic počnu da ga rasturaju? Dakle neko viši od Vučića. Bog? Ne bih rekao da je nadležan. Dakle ko je ovde između Vučića i Boga? Vruće… Da, baš oni.
Elem, videli smo ovde medijske kampanje protiv raznih pravih i nabeđenih kriminalaca, videli smo ih i protiv poslovnih ljudi i protiv političara. Jedino za poslednjih deset godina nismo imali medijsku kampanju protiv, recimo, nekog stranog ambasadora, naravno, pod uslovom da nije ruski. Hajde da se manemo kampanja, da li se ovde za to vreme neki meinstream medij uopšte usudio da ospori neki strani interes, čak i onaj koji je tako direktno bio uperen protiv Srbije, pa i protiv pisaca mnogih tekstova i autora televizijskih priloga? Nije.
KORIŠĆENjE I AKANjE MEDIJA
I to će zapravo reći odakle počinje ta duga nit Brankicine profesionalne hrabrosti i još duža nit njene arogancije. Kad si dobar sa strancima, nijedan političar ne sme da te nazove, jer bi i on želeo da bude dobar s njima, o tajkunima i kriminalcima da ne govorim. Naravno, i oni bi želeli da budu dobri. Uostalom pitajte Šarića koliko je bio dobar dok je posao išao dobro i koliko više nije bio dobar kad je posao stao. Nije policija uz Brankicu ni zbog jedne od tih grupa, već zbog kriminalnih marginalaca (navijači i sl.), koji nisu toliko čvrsto uvezani u tu hijerarhiju moći i uz nju su, naravno, da bi političari ambasadorima mogli da garantuju da se Brankici neće dogoditi ništa.
Ovdašnje medije dakle kontrolišu stranci, a ne političari, i to je prva i temeljna laž Brankice Stanković, i ne samo nje, posle koje i poneka istina koju je izgovorila izgleda uverljivo kao pobednik Evrosonga. Naravno, stranci, svet sa iskustvom u korišćenju medija, poznaju razliku između korišćenja i akanja. A to će reći da medije koriste samo onda kad im zaista trebaju, što će reći samo onda kad treba formirati javno mnenje o nekoj strvari, kad nekog domaćeg političara treba upozoriti da previše misli svojom glavom, ili kad zaboravi na neko obećanje koje je dao nekoj od ambasada. Ili kad Brankicinim Insajderom nekom treba oboriti rejting, a to su redovno oni koji manje haju za ambasade, pa to i skupo plaćaju. Naravno, to da domaći političari zaborave na svoje obaveze prema ambasadama danas se dešava toliko retko da stranci mogu da kontrolišu medije gotovo se i ne mešajući u njihov rad jer sve radi samo i podmazano.
Da se vratimo akanju: dok stranci nemaju primedbi, pa dakle ni potreba da intervenišu Brankicom ili nekim drugim medijskim maljem, mediji su predati na korišćenje političarima. A oni ih toliko akaju da preuzimaju na sebe svu krivicu za mešanje i usput skrivajući strance kao prave vlasnike iz narodnog vidokruga, čineći im tako bar dvostruku korist. (Da se ne lažemo, isto tako akaju i Srbiju, i zato je ovde gotovo svakome najviše kriv Milošević, Koštunica, Tadić, Vučić, a nikome oni u čiju viziju se Srbija već deceniju i po pretvara.
Elem, tako to radi Brankica. Što se mene tiče, nemam primedbe, neko u Srbiji mora da peče hleb, neko da čisti septičke jame, a neko da bude Brankica. Problema su, međutim, samo dva: prvi, što srpskom novinarstvu neko zaista treba da održi predavanje o moralu i koječemu, i, drugi, što to predavanje drži ona, koja na to poslednja ima pravo. Osim ako se to pravo ne dodeljuje u zapadnim ambasadama.
Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim
