ODAKLE STIŽE NAŠA SOLIDARNOST, I ŠTA ĆE BITI S NjOM KAD SVE PROĐE?

MILE MILOŠEVIĆ Da li će sve ostati isto uprkos današnjoj hrabrosti i solidarnosti mnogih...

MILE MILOŠEVIĆ

Da li će sve ostati isto uprkos današnjoj hrabrosti i solidarnosti mnogih ljudi? Hoće

Ovo nije nikakav ekskurs o poplavi, nego razmišljanje o onome što je Slobodan Antonić započeo pričom o karakteru, a na fonu poricanja ljudskog stanja kao socijalističkog zaostatka. Naravno, radi se o vizuri profitera parazitske ekonomije, okupljenih oko društva poslodavaca, sveta koji postiže da bude ništa, čim umisli da je sve. Ili ovo je tekst protiv mizerije?

Šta se sve ovih dana pokazalo? Mnogo toga, čak i to da smo mnogo bolji ljudi što manje imamo prilike da razmislimo. Da li je mišljenje postalo prepreka da počnemo kalkulisati ili možda već razvijena patologija kletve – koliko Srba, toliko mišljenja, pa sve do onih perverznih viceva o tri Srbina, četri stranke itd.? Čime od kalkulantske podmuklosti bašibozluka upadamo u ovo naše bezgranično stanje brbljivosti. Kojim delom nas upadamo u obesmišljavanje svake misli, a zatim i poretka, i to, paradokslano, sve zbog života. Čudesnosti života, koji završava u nikom više ugodnoj površnosti, umesto velikih visina, koje nismo znali da nastanimo.

Srpske muke su starije i od Amerike i od liberalizma. Žunjić je jednom nabacio da su krivi Turci jer su ovi ušli u našu istoriju taman kad smo se počeli baviti Aristotelovom etikom. Naprosto bih zaključio, po evidenciji i naša „četiri S“, da su naša pitanja i odgovori mnogo stariji od svih tih pomodnosti kojima smo probali da ih zamažemo. Da nas danas čak više naši problemi nego naša rešenja čuvaju od toga da budemo i ostanemo bića koja imaju ime – Srbi – čega se mnogi odriču toliko da se više ne zna ko ide, već je pitanje, šta dolazi. U militarizovanom svetu potrošačkom klasifikacijom u javnosti se nema više posla sa intelektualcima iz ideološke epohe, nego sa internacionalnim sindikalcima novog svetskog poredka – od politike, ekonomije do umetnosti kao zabave za redukovano unutrašnje vreme doživljaja na puko samo još psihologizovano raspoloženja.

srbijapoplava03

KOLIKO SU NAS UNAZADILE POPLAVE?

Ali nema tu ničeg ni istorijskog ni logičnog. Mi smo na svom putu i na kraju jedino verni njemu sa svim večito otvorenim a od nas skrivenim pitanjima i odgovorima, za koji naš model mišljenja nema rešenje. Jer ne stiče ga budući da ne stiže ni sam na kraj svog puta. Viče nismo oni koji veruju u tragični osećaj života, nego oni koji smatraju da je potrebno malo da bi život bio srećan. (Ali se malo rasprostrlo na eone). Ma koliko ćemo se puta ponoviti rekavši da nema problema, poverovati u to a onda bulazniti. Zato se društveno dno otvaralo da propusti najprimitivnije, da se i oni povaljaju u niskim strastima na glavnoj sceni našeg sveta, ponižavajući u novotkrivenoj bahatosti sve ostale.

Šta se ovih dana pokazalo? Zgusnut ceo raspored našeg puta, teško ga je smestiti u samo jedan izveštaj. Međutim, ono što je ishod ne može biti dilema ni za nas – život je unazađen poplavom u Srbiji, upravo zahvaljujući parazitskoj društvenoj istoriji, kojoj smo svedoci kao slepi putnici. Ali posledice su takve da mnoge porodice za vreme ove generacije više neće doseći standard života koji su imale do pre neki dan, pa će još manje Srba stići na kraj bilo kakvog puta, pa bila to samo i smrt, nego će skončavati u lošem, nasilnom i kratkom životu. U životu od nekoliko trenutaka.

Zato je život još jednom izgubio u Srbiji. I, ma šta se brbljivo prepričavalo, to neće ni sad proći niti će hteti da nas zaboravi, ma koliko ga mi sami zaboravljali.

Tako smo ponovo pod utiscima. Koliko god oni bili stvarni, nažalost, nisu oni pravi koji odlučuju o budućnosti, da se ponovo donese  odluka da se bude ništa naspram te mnogolike čovečnosti, kojoj smo prisustvovali ovih dana. Zar već ne likuje ta i više nego groteskna grupacija poslodavaca kad ljudsko stanje slavobitno proglašava za običan socijalistički ostatak brljajući u svojoj parazitskoj beskorisnosti koja zna za pljačku, a da ne ume ni jedan običan fen da napravi, kako im je poručio njihov iznevereni drug Šoškić, kad su ga smenjivali sa mesta guvernera. Umesto toga, oni prave dilove, a oni prave mesto za novi dil. Dilovi koji dugo uništavaju svaki čvor društva i države, svaki ponos, dostojanstvo i vrednost onoga što je stvaralaštvo, učeći ljude disfuncionalnoj životnoj pismenosti i moralnoj nakaznosti.

Srbija zapravo odavno muči muku jer teško podnosi svoje velike ljude, čak i kao mrtve. Ne podiže im ni dostojne spomenike, nego od sahrana pravi pohvalu živima, kako to već kaže komentar na RTS pričajući o sahranama velikih vojvoda posle Prvog svetskog rata. A spomenike im postavlja neugledne i skrivene da ne smetaju prostoti i bezvrednosti živih – da ne budu uzor i poziv. Za to vreme radikalno i obesno mešaju svoju ružnoću sa slobodom, do nemislivog.

srbijapoplava04

KAKO USPETI DA SE NE BUDE NIŠTA

Kako onda da bude ljudi i datuma koji obeležavaju prostor i vreme vrednostima. Kako da bude onih između kojih bi sva spontana i živa reka prelazila u kulturne vrednosti i obrasce, kojima bi čovek mogao i sam biti zaokružen i dokazan, a ostali da se pitaju ko dolazi, a ne šta nailazi.

Odavno su u Srbiji mnogi doneli odluku da ne budu ništa. Da više ne poznaju a onda i ne razumeju ljudsko stanje. Da i sami instinktivno parazitiraju, i to zovu racionalnim izborom. Da se na taj zaobilazni način evropski modernizuju. Više nema ni pape, već lažni sedi na tronu, kako su još odavno Nostradamusovi tumači objašnjavali kad će započeti ovaj sukob, koji se među nama u Srbiji i među svetovima odvija. Uostalom stari svetovi su se u predigri završili na Kosovu, a novi su granice svetova postavljene na Krimu.

Inače, kulturološki Srbija nije ni pametna ni solidarna, pa kao takva ne stvara šanse kao celina, već o svemu odlučuje samo na osnovu toga koliko je meni dobro, kako god da je u Srbiji. Zato svi odlaze negde gde će ih bolje iskoristiti, a oni bolje živeti, iako se i to tamo menja. Uskoro ljudi neće imati gde da odu, i bitka će se voditi oko toga da li će uopšte biti to mesto gde mogu biti. Ali to svi znamo. Ono što se ne raspoznaje, to je da se polovi sveta već uveliko zamenjuju, kao što propada pardigma i moderne 1 kao i moderne 2. Ne dobacujući ni do čega drugog sem do redukcije čoveka na beznačajna raspoloženja unutarnjeg doživljaja, koje više ne zna za vreme. Samo ogoljeni sve pijaniji trenutci sa sujetom, ludilom i hemijom.

Grafikon dole, na koji sam trošio budžetske pare tokom referendumske kampanje, znači da se tokom velikog političkog događaja u Srbiji pokazuje da solidarnost raste kad rastu lični prihodi. A i da bolje obrazovani ne nalaze lako na šanse u društvu punom otpora pozicijama. Kao što i samo lošije obrazovani znaju biti ubeđeni u društvenu solidarnost oko opštih interesa a srazmerno kako im prihodi rastu.

Kako je to bila 2006, 2013. se potvrdilo na KiM koliko je društvo raspolućeno i spremno da se prepusti svim argumentima koji će obećati njihovo lično blagostanje. To je pokazala 2008, uzvikom šiparica kako se samo jednom živi, kao što je potvrdilo ponovo 2014. Pokazalo se da ne mare za opšte interese. Svega dakle ima i sve se da razumeti ako je meni lično dobro. Ako mi se ponudi takav ugovor, lakovernost koja počiva na veri da je potrebno tek malo sreće učiniće sve ostalo. Čak i kad se preti, a obećava iza brega zelena dolina, čak i kad je fatamorgana, još više ako je pohvala neznanju.

Ovi podaci su inače iz Stratedžikovog katija u tri talasa, ukupno 3.122 ispitanika.

Image 2

Da li će sve ostati isto uprkos hrabrosti i solidarnosti mnogih ljudi? Hoće, pre svega jer je društvo poslodavaca u naletu, a srpski sistem kulturološki niti je pametan a još manje solidaran. Jer već je odlučio da gura dalje po pravilima EU, da radi sve ono što je navikao. Da se bogati na parazitizmu i da ne bude ništa. Jer takav je uvek samo na svom putu, dok mu se ne dogodi sreća, onako kako je zamišlja u ovom svetu, koji je oduvek pre svega dolina suza.

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u