amfilohijeletopis

PATRIJARH IRINEJ: NEKA SRUŠENI GENERALŠTAB ZAUVEK SVEDOČI O EVROPI I AMERICI

Predstavljeno rusko i englesko izdanje Pomenika novog kosovskog stradanja mitropolita Amfilohija U prepunoj Velikoj...

Predstavljeno rusko i englesko izdanje Pomenika novog kosovskog stradanja mitropolita Amfilohija

U prepunoj Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine u Beogradu – u organizaciji IIU „Svetigora” – široj čitalačkoj publici su predstavljeni rusko i englesko izdanje višetomnog „Pomenika novog kosovskog stradanja” Njegovog preosveštenstva mitropolita crnogorsko-primorskog  dr Amfilohija (Radovića).

Ovo predstavljanje je, uz učešće uglednih govornika, propraćeno i video snimcima i spotovima o Prvom svetskom ratu i albanskoj golgoti srpskih vojnika, u izdanju RTS-a, kao i pojanjem dramske umetnice Ivane Žigon i hora Kosovski božuri, što je celom događaju dalo i posebnu umetničku boju i kreativnu osobenost.

Prisutnima se prvo obratio Njegova svetost patrijarh srpski Irinej je pozdravio sve srpske prijatelje, blagoslovio svoj narod, a posebno Srbe koji su, uprkos velikih odricanja i ličnog stradanja ostali na svojoj zavetnoj zemlji, uz nadanje da će i oni koji su bili primorani da napuste Kosovo i Metohiju, jednoga dana, moći da se vrate svojim korenima, svojoj kulturi i svojim ognjištima.

Potom su govorili poslednji kanadski ambasador u Jugoslaviji i istaknuti stručnjak za pitanja emigracije Džejms Biset, najbolji ruski znalac bivše Jugoslavije i srpskog pitanja Jelena Guskova, bivši ambasador Ruske Federacije u Beogradu Aleksandar Konuzin i sam mitropolit Amfilohije.

Fakti u dva dela objavljuju izgovoreno na promociji „Pomenika novog kosovskog stradanja”.

Patrijarh Irinej: Ruše nam i groblja, da nam unište tragove na KiM

Hristos vaskrese!

Ovim pobedonosnim pozdravom pozdravljam sve vas, sve prijatelje našega naroda, a pre svega pozdravljam našu braću na Kosovu i Metohiji, sve koji su ostali da čuvaju Kosovo po cenu odricanja i stradanja, po cenu i svog života.

Njih posebno pozdravljamo i molimo se Bogu da im Gospod da snage da izdrže, da opstanu i da pomene Gospod one koji su bili žitelji Kosova i Metohije, a koji danas žive van Kosova i Metohije – da se i oni jednog dana vrate svojim domovima, svojoj istoriji, svojoj kulturi, svojim svetinjama i svojim razorenim grobovima.

Skupili smo se da prikažemo knjigu “Novo srpsko raspeće”, čiji je autor mitropolit Amfilohije koji je bio svedok novog srpskog stradanja na Kosovu i Metohiji, svedok užasnih smrti na Kosovu i Metohiji kakvih nije bilo nikada u istoriji.

Blagodareći njemu, ta strašna istorija Kosova i Metohije je zapisana. On ju je zapisao i ostaće kao večno svedočanstvo onoga što se dešavalo na Kosovu i Metohiji.

Delimično je obuhvatio i ono što predstavlja predistoriju, a uglavnom istoriju koja se dešavala od 1999, pa sve do 2004. godine.

Knjiga nas podseća na teške dane koje smo doživeli – ne samo na Kosovu i Metohiji, nego svi mi žitelji Srbije – u teškom bombardovanju, koje je trajalo – ni manje ni više – nego 79 dana. To su nam 79 dana radile udružene evropske države, zajedno sa Amerikom – naši prijatelji, sa kojima smo bili u zajednici u mnogim pravednim stvarima u našoj i njihovoj istoriji.

Na žalost, prijateljstvo se jednoga trenutka pretvorilo u neprijateljstvo i u mržnju. Nama ostaje da verujemo da se to dogodilo jednom u kratkom istorijskom vremenu i da ćemo i oni i mi to zaboraviti.

Zapravo, mi ćemo to pamtiti, a moramo da zaboravimo. No, ne smemo da zaboravimo, ali ne smemo ni da mrzimo.

Bilo je to strašno vreme. Svi smo bili svedoci kada smo slušali one zvuke aviona koji su nam sejali „anđele” koji se nazivaju bombama, koji su rušili naše domove, bolnice, fabrike, naše mostove, naše vozove i iza sebe ostavljali posejanu smrt.

Strašno je to vreme bilo. A možda je najstrašnije što je to vreme bilo krajem dvadesetog i početkom 21 veka, u vreme demokratije i vreme slobode, vreme velikih nadanja u uspeh međudržavnih i ljudskih odnosa.

Sećamo se onih mrtvih sa ulica. Onih kasetnih bombi i onih od kojih se i danas umire, a to su bombe obogaćene uranijom, koje nisu samo tada posejale smrt, nego seju i danas. Danas su nam pune bolnice zbog te strašne bolesti i ko zna koliko će još godina biti te strašne posledice.

Stradala je cela Srbija, ali je najviše stradalo Kosovo i Metohija.

Kosovo je ostalo bez našeg naroda. Danas je 250.000 naših ljudi van svog Kosova i Metohije, mada ga posećuju.

Mada polako nestaju tragovi stradanja i razaranja, u Metohiji se naročito vide spaljene srpske kuće, koje štrče zidovima – a na drugim mestima se one uklanjaju i umesto njih su podignute nove građevine. Tako nestaju tragovi o našem narodu, o našem tamošnjem prisustvu.

To nestajanje tragova je iz dana u dan sve očiglednije.

Ono što još strašno svedoči, što nije otklonjeno, to su naša groblja. Sva groblja su porušena, spomenici uništeni – da bi se uništili tragovi, kao da nikad tamo nismo postojali, kao da tamo nikada nije bilo našeg naroda.

To je cilj: da se unište tragovi naši. Još postoje porušene crkve. U carskom Prizrenu možete da vidite kako štrče njihovi spaljeni zidovi.

Sve to podseća na naše stradanje na Kosovu koje nije samo u ovom vremenu.

Kosovo i Metohija strada od davnina, a ovo je vrhunac tog stradanja, srpskog prolivanja krvi i srpskog nestajanja na Kosovu i Metohiji. Kruna svega je 17. mart 2004. godine kada je ostatak od ovoga ostatka bio izložen smrti, mučenju i progonu.

Najstrašnije je i najviše nas boli što je to stradanje 2004. godine bilo u prisustvu sila koje su – kako da kažem – okupirale Kosovo. Sve se to dešavalo pred njihovim očima. I, nažalost, i sami su pomagali u tom stradanju, u tom zločinstvu i zlodelu, i tako dovršili ili doveli do savršenstva svoje zločinačko delo.

I danas je tamo slika našeg stradanja. Nešto je popravljeno. Ostalo je mnogo što je nepopravljeno i svedoči o nepočinstvu.

Ako bi mene neko pitao, one ruševine koje se nalaze u centru Beograda, ne bih nikada popravljao. Neka budu svedočanstvo našega vremena. Svedočanstvo kulturne Evrope. Svedočanstvo demokratske Evrope kojoj je stalo do slobode i do demokratije.

O svemu tome svedoči ova knjiga koja se prikazuje večeras, u čemu će učestvovati nekoliko značajnih ličnosti. Jedan bivši ambasador – gospodin Biset – napisao je predgovor engleskom izdanju. Drugi bivši ambasador – gospodin Konuzin – napisao je predgovor ruskom izdanju.

Prepustiću njima da kažu i o knjizi i o svemu ovome što sam pomenuo.

Džejms Biset: Otac i stric su me zakleli da ne zaboravim ulogu Srbije u Velikom ratu

Iskreno sam ponosan i srećan što sam noćas ovde sa vama. Za mene je bila velika čast da napišem predgovor za knjigu koju večeras predstavljamo. To je veoma važna knjiga, jer je svedočanstvo o hrabrosti i žrtvi srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. To su žrtve NATO snaga, predvođenih Amerikom.

Bio sam ambasador u Beogradu u vreme kada se približavao raspad Jugoslavije. Bio sam svedok kada se dogodilo izdajstvo – prvo od strane Nemačke, potom i SAD i kada je Srbija, koja je bila žrtva, proglašena za uzrok te tragedije. Bio sam šokiran i užasnut kada je počelo bombardovanje. U to vreme sam po celoj Kanadi govorio da je bombardovanje bilo kršenje međunarodnog prava i Povelje UN i, još gore, kršenje prvog člana Statuta NATO, koji kaže da NATO nikada neće koristiti oružje u rešavanju sporova i da nikada neće prekršiti Povelju UN.

U vreme prestanka Sovjetskog Saveza i pada Berlinskog zida postavilo se pitanje zašto NATO treba da i dalje postoji, kada više ne postoji opasnost od Sovjetskog Saveza. NATO je morao da nađe novi razlog postojanja i SAD su ilegalno promenile njegov Statut. To su uradile tako što su se pretvarale da se hladni rat nikada nije završio. Zapravo su iskoristile NATO kao sredstvo za ostvarivanje svoje spoljne politike.

Još se ponašaju kao da Sovjetski Savez još postoji i predstavlja pretnju. Srbija je iskorišćena kao izgovor za novi NATO pakt.

Za vreme bombardovanja vaše – ili naše – zemlje, bila je godišnjica NATO pakta i predsednik Klinton je promovisao novu ulogu NATO pakta, a ona je bila da NATO ima pravo da interveniše svuda i kada god to nađe za potrebno. Srbija je iskorišćena kao izgovor, kao žrtveno jagnje. To je bio uvod za ono što su i NATO i SAD od tada činile.

Tog marta, 1999. godine, SAD su prekršile obećanje dato predsedniku Sovjetskog Saveza Mihailu Gorbačovu da se NATO, ukoliko dođe do ujedinjenja dve Nemačke, nikada neće širiti dalje na istok. Čak su obećali da Istočna Nemačka neće biti teritorija na koju će NATO da se proširi i da na njoj ima baze.

Upravo tada su Čehoslovačka, Poljska i Mađarska bile primljene u NATO. To se nastavilo sa drugim zemljama sa ciljem da se okruži Rusija.

Cilj koji još nisu ostvarili, a pokušavaju da ostvare jeste – Ukrajina. Prema tome, ono što je NATO uradio su dupli standardi, licemerje i hipokrizija. 

U Beograd sam ponovo došao 2000. godine, da govorim na jednoj konferenciji, a kada sam došao u kanadsku Ambasadu – noseći poklone ljudima Ambasadi – tadašnji ambasador mi je prišao i rekao da moram momentalno da odem i da ne smem da se obratim ni Srbima ni Kanađanima koji su tu zaposleni. Nije mi to ni najmanje smetalo jer sam znao da sam uvek dobrodošao u Beogradu.

Patrijarh Irinej je govorio zašto je ova knjiga toliko važna. Da je nema, onda bi sve ono što se događalo na Kosovu, ono sramno postupanje sa Srbima – uz pomoć onih koji su na Kosovu bili da zaštite srpski narod, a pomagali su da se ljudi ubijaju, da se njihova imovina uništava i da se njihovi domovi ruše – bez te i takve knjige mnogi ne bi imali dokaz o zločinu koji se dogodio na Kosovu i Metohiji.

Zato verujem da će ova knjiga biti široko rasprostranjena – i na Zapadu jer je neophodno da žrtve koje su stradale nikada ne budu zaboravljene.

Završiću ličnom pričom. Rođen sam u malom selu na zapadu Kanade. Moj otac i moj stric bili su prvi Kanađani koji su se pridružili francuskoj armiji u Prvom svetskom ratu. Obojica su bili ranjeni, ali su preživeli rat. Kada su se vratili, često su govorili: nemoj nikada da zaboraviš ulogu Srbije u tom ratu! I ja nisam zaboravio!

Jelena Guskova: Amfilohije veruje da će Rusi i Srbi zajedno poraziti zlo

Vaša Svetosti, visokopreosvećeni mitropolite Amfilohije i preosvećene vladike,

Za savremenog ruskog čoveka – posle četiri decenije zahlađenih odnosa, a mislim na one godine posle`48. – Balkan je ponovo postao dobar znanac.

On zna da su Srbi braća koja se 20 godina bore za pravdu, a da je Kosovo simbol stradanja pravoslavnog čoveka koga uništavaju, ponižavaju i progone.

Ruski ljudi danas saosećaju sa viševekovnom srpskom golgotom, a nepravda međunarodne zajednice izaziva želju da se u ruke uzme oružje i zaštiti mlađi brat.

Natovsko bezumlje iz marta 1999. – kada je 19 država izvršilo surovu agresiju protiv civilnog stanovništva SRJ – ustalasalo celu Rusiju. Rusko javno mnjenje bilo je na strani Srba.

Centar za međunarodna sociološka i marketinška istraživanja sproveo je 23. marta ispitivanje javnog mnjenja o događajima na Kosovu u 21 regionu Rusije.

To istraživanje je pokazalo da je događaje u Jugoslaviji pratilo 82 odsto ispitanika, da je 91 odsto podržavalo srpsku stranu u kosovskom sukobu, 74 odsto bilo je spremno da lično pomogne Srbiju, od tog broja – 30 odsto bilo je spremno da Jugoslaviju podrži novčanim sredstvima, a 42 odsto da u Jugoslaviju krene kao dobrovoljci.

Do danas je o`99-oj napisano mnoštvo knjiga. Njihovi autori su vojna lica, istoričari, diplomate, a glavni zadatak današnje generacije, generacije koja je preživela agresiju, jeste da ostavi svedočanstvo o tim danima tragedije čitavog srpskog naroda.

Knjiga koju danas ovde predstavljamo upravo je svedočanstvo o golgoti srpskog naroda na KiM, o stradanju u takozvanoj civilizovanoj Evropi na kraju HH i početku HHI veka, kada je čitav svet ćutke gledao kako se razaraju gradovi i sela jedne divne zemlje.

Ovaj letopis stradanja srpskog naroda `99. delo je zaista izuzetnog čoveka – mitropolita Crnogorsko-primorskog, zetsko-brdskog i skendrijskog i egzarha Pećkog trona Amfilohija.

Njegova sudbina je podvig služenja ljudima u najtežim vremenima za crkvu i državu.

Dok su Balkan potresali ratovi, neprijateljstva, mržnja, progoni, smrt nevinih žrtava, u ambijentu potpune bezduhovnosti mitropolit Amfilohije uvek je bio sa svojim narodom u prvim redovima zbivanja, boreći se za pravdu, ne gubeći veru u pravednost i jedinstvo SPC, uzdajući se u Boga i zalažući se za bliskost sa Rusijom. Ni jednom nije odstupio od svojih uverenja, popuštajući političarima.

Ovakav junački put, predodređen je mitropolitu još od rođenja. Došao je na svet – na Božić 1938. Godine, u Barama kod Radovića, u Morači. Dečak je kršten imenom Risto – Hristos. Danas poznajemo mitropolita Amfilohija kao crkvenog velikodostojnika, ali je on čovek izuzetnog obrazovanja.

Mitropolit je završio dva fakulteta: Bogoslovski i Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, a usavršavao se i u Bernu i u Rimu. Govori ruski, grčki, italijanski, nemački i francuski jezik. U Grčkoj je na grčkom jeziku budući mitropolit odbranio doktorsku tezu posvećenu Sv. Grigoriju Palami.

Na svom podvižničkom put, mitropolit mnogo je radio na učvršćivanju SPC, obnavljao je crkve i manastire, gradio nove, vaspitavao sveštenike i monahe, obnovio rad Duhovne akademije na Cetinju. Pokrenuo izdavanje časopisa „Svetigora”. Mitropolit Crnogorsko-primorski pokrenuo je i Radio Svetigoru. On je aktivan i u društveno-političkom životu. Reaguje na sve važnije događaje u zemlji i svetu.

Vojuje sa otpadništvom, gej paradama i sa savremenim progoniteljima crkve. A što je još važnije, izdao je više od 10 svojih knjiga, uz značajan broj prevoda eseja na grčki i sa grčkog na srpski jezik. Mitropolit je član Udruženja pisaca Srbije i Crne Gore. Tragediju srpskog naroda na KiM mitropolit oseća kao svoju ličnu tragediju. On na ovu temu mnogo govori i piše.

Na godišnjicu agresije NATO pakta na SRJ govorio je o pomračenju našeg vremena, citiram: “Sve strašno, nepredviđeno i neobjašnjivo za zdrav ljudski razum, a još manje za duboku, moralnu i hrišćansku svest – desilo se krajem HH veka. Hrišćanski narodi, ili u najmanju ruku oni koji se tako predstavljaju, krajem HH veka udružili su se i bombardovali grešni balkanski hrišćanski narod. Narod sa hrišćanskom dušom i hrišćanskom istorijom, narod koji je tokom čitavog svog postojanja uvek iznova i iznova bio na strani božanske i ljudske pravde. U sudbonosnim istorijskim trenucima ovaj narod nikada nije išao putem nepravde, nego je uprkos ljudskoj nemoći i slabosti uvek birao jedini mogući put – put Gospodnji, put Golgote, kosovski put”

Izuzetno nam je zadovoljstvo što knjiga o kosovskoj tragediji, o zlodelima Albanaca nad civilnim stanovništvom stare srpske pokrajine, sada izlazi na ruskom jeziku.

Mitropolit je u ovoj knjizi svedok događaja i hroničar pojedinačnih slučajeva nedela i revnosni borac za spas ljudskih duša.

On želi da izgovorenim probudi beščašćem i samovoljom pomračenu savest silnika ovog sveta. On poziva da o KiM sudimo po pravdi Božijoj i u skladu sa istinskom ljudskošću.

Ova knjiga je svedočanstvo savremenika koji punim srcem oseća bol svog naroda, a iza svega stoje briga za očuvanje vere, njena važnost za dušu čitavog slovenskog plemena, za jedinstvo pravoslavnih i svih hrišćanskih naroda, za pobedu duha u borbi dobra i zla, Božije pravde nad ljudskom nepravdom

Briga o čuvanju duhovnog i nacionalnog identiteta i vera da će pravda pobediti, da će Rusi i Srbi zajedno poraziti zlo, slavno pobediti i uspostaviti na zemlji Carstvo Božije, mir, pravednost i ljubav.

Nastaviće se

Izvor Fakti, 21. 05. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u