Mi zbog nečeg smatramo da nam je dovoljno da iskoristimo to što većina stanovništva u Srbiji voli Rusiju
Na pitanja korporativnog časopisa Gazprom odgovara Natalija Burlinova, direktor programa Fonda podrške javne diplomatije A. M. Gorčakova.
Ono što se desilo u Ukrajini pokazuje da su ljudima tamo temeljno isprali mozak. Majdan-raspoloženje je u velikoj meri rezultat korištenja meke moći Zapada u Ukrajini?
— Dozvoliću sebi da ocenim da se ono što se desilo u Ukrajini desilo ne kao „meka moć“, već intervencija i mešanje u unutrašnje stvari od strane velikog broja zapadnih partnera. Softpower – to je skup diplomatskih, građanskih i javnih instrumenata koji se mogu koristiti a da se ne krši državno zakonadavstvo, propisi i moral. U Ukrajini se desilo apsolutno suprotno. Meka moć se sklonila u stranu i korišteni su instrumenti jakog političkog pritiska i besramnog otvorenog mešanja u poslove jedne suverene države.
Za razliku od Zapada, pozicija Rusije se zasniva na principu nemešanja u unutrašnju politiku drugih zemalja. Ruska meka moć je skup legalnih (zakonitih) instrumenata koje mi realizujemo kroz oblike javne diplomatije, građanskog dijaloga, socijalnih kontakata, preko nevladinih organizacija, omladinskih organizacija… Mi radimo pravnim metodama.
Zapadni partneri imaju dve komponente meke moći – takođe legalne (za SAD – to je rad kroz razne fondove, humanitarne programe, time se bavi američka agencija USAID) i skrivene nelegalne metode i tehnike, koje su često maskirane kao meke moći i zahvaljujući kojima se i dešavaju događaji slični ukrajinskim.
Ruski institut za strateška istraživanja (RISI) objavio je referat u kome se o Karnegi centru u Moskvi (MCK), Ruskom udruženju za političke nauke (RAPN), Centru za političke studije u Rusiji (PIR centar), ANO Levada-centru, Fondaciji Nova Evroazija, Ruskoj Međunarodnoj asocijaciji Istraživanja (RAMI), Ruskoj ekonomskoj školi (REŠ), pa čak i Institutu za sociologiju RAN kaže: „Aktivnosti takvih struktura se ne smatraju stranom propagandom zbog činjenice da je takva.”
— Upoznata sam sa ovim izveštajem RISI. U principu, tamo pokazani trend je ispravan. U isto vreme, pozvala bih kolege da budu oprezni u proceni delatnosti ovih i onih struktura. Na primer, ja lično znam rukovodioca RAPN, koji u sferi spoljne politike posluje isključivo u skladu sa interesima Ruske Federacije.
U celini, država mora jasno da shvati koji su igrači prisutni u oblasti meke moći na našoj teritoriji, uz čija sredstva (novčanu pomoć) oni postoje.
Neophodno je da razumemo ko finansira neprofitne organizacije (NKO), fakultete. To što se danas tamo dešava ja gledam sa velikom uznemirenošću. Zbog raznih zapadnih programa i razmena, na ruskim fakultetima nastavnika i studenata formiran je neruski pogled na svet. Čak i u takvim državno orijentisanim univerzitetima kao MGIMO, gde se priprema buduća politička elita i rukovodioci, već postoje takve grupe studenata i nastavnika. Podsetimo makar na poslednju priču o sada široko poznatom profesoru MGIMO, koji je otpušten u vezi sa objavljivanjem skandaloznog članka, čak ću reći podlog članka protiv Rusije
Meni se čini pogrešnim da država takvom pitanju pridaje tako malo pažnje. Posle svega, ona mora da prati čijim se novcem obučavaju mladi stručnjaci i kakvi se budući kadrovi pripremaju.
Gde je veza između sredstava izdvojenih za obuku i buduće angažovanje rukovodilaca? Čovek je došao da studira na fakultet koji podržava, pretpostavljam, Otvoreno društvo (ime je, uzgred, veoma pozitivno). Pa zašto zbog toga onda mora da ispadne nepatriotski rukovodilac?
— Pretpostavimo, neki zapadni fond ili druga struktura daje novac za sprovođenje edukativnog programa na ruskom fakultetu. Skupljaju se aktivni studenti, idu na predavnja, slušaju ono što im govore zapadni eksperti koji izlažu svoje viđenje situacije društva u Rusiji. A ono se razlikuje od stanovišta ruskih stručnjaka. Čak i ako se student sa zapadnim stručnjacima ne slaže, kod njega se javljaju sumnje. Sve se dešava postepeno. Jedna takva godina, druga, zatim master-program na račun stranog novca, naš student odlazi u inostranstvo i tamo dobija dodatnu edukaciju. Zatim se sa ovim specijalistom aktivno održava veza. Pogotovo ako on napreduje u karijeri. Ovakav format rada je veoma čest kod naših stranih kolega. U principu, u današnjem globalnom svetu ništa u tome nema strašno, ali država mora jasno razumeti kakvi se kadrovi i čijim novcem pripremaju na njenim fakultetima. Obavezna je da kontroliše taj proces i ne sme ga ispuštati iz vida.
A, ako šire uzmemo u obzir savremeno rusko društvo, onda je ukrajinska kriza jasno pokazala: kod nas se u poslednjih nekoliko godina formirala društvena grupa, koju jedni smatraju petom kolonom, a drugi – progresivnim delom društva, kreativnom klasom. U uslovima vanjske političke krize, kada je državi potrebno jedinstvo, a rukovodstvu podrška u onim odlukama koje donosi, ta grupa zauzima suprotnu poziciju. U Rusiji postoji veliki broj medija koji to emituju. To je rezultat rada koji se sprovodi od strane naših zapadnih partnera u poslednjih nekoliko godina.
Kako SAD rješavaju pitanje pete kolone?
— Postoji velika razlika između naših društava. Kao prvo, bilo koji pokušaj da se tamo formira peta kolona strogo prate različite službe bezbednosti. Drugo, situacija sa onima koji u SAD pokazuju alternativnu tačku gledišta, nije tako ružičasta kao što pokušavaju da nama prikažu. Treće, Amerikanci su vakcinisani protiv virusa rušilačkog oponiranja vlasti koje je pogodilo rusko društvo. Tamo se može sprovesti debata o temama spoljne politike. Ljudi mogu da iznose suprotna mišljenja, da kritikuju predsednika, ali se cela ova rasprava završava u zemlji. Kada SAD preduzimaju neke korake u međunarodnoj areni, društvo se u najvećem delu, naročito na nivou elita i intelektualaca, konsoliduje oko politike Bele kuće. Kod nas će u ideološkom padu, koji traje već 20 godina, ako sutra izbije rat, nažalost, određeni dio obrazovanog društva možda zauzeti poziciju generala Vlasova.
Zar nema nekih sličnih fondova u Rusiji?
— Postoje predstavništva zvaničnih struktura – Rossaradnja (Rossotrudničestva), postoji poslovna mreža Fondacije Ruski mir (svet), RISI (Ruski institut za strateška istraživanja), ali smo mi u tom pitanju u odnosu na Amerikanace – pigmeji. U poslednjih nekoliko godina bilo je pokušaja da se popravi ta situacija – stvoreno je nekoliko fondova, uključujući i Fond podrške javne diplomatije A. M. Gorčakova, Ruski savjet za međunarodne poslove i još nekoliko drugih organizacija. Fond Gorčakova je osnovan da pomogne ruske NKO (nekomercijalne organizacije), koje se bavi pitanjima javne diplomatije. Fondacija im pruža podršku po grantnoj liniji. Veoma je važno da se u Rusiji u oblasti javne diplomatije pojavila struktura koja dodeljuje grantove jer je situacija bila veoma tužna – glavni finansijeri u ovoj oblasti za ruske NKO (nekomercijalna organizacija) su bili zapadni fondovi. A, kada nema podrške od svoje države, teško je kriviti nekomercijalni sektor da je sav njihov novac – zapadni priliv. Vremenom, Fond je počeo da daje podršku i stranim NKO (nekomercijalnim organizacijama), koje realizuju svoje, ili zajedničke sa Rusima, NKO projekte u oblasti javne diplomatije. Fondacija takođe sprovodi svoje projekte.
Djelatnost te iste Rosaradnje uglavnom nosi kulturno-društveni karakter.
— Sada pokušavaju da reorganizuju Rossaradnju analogno sa američkom agencijom USAID, koja je upravo osnovni državni provodnik „meke moći”SAD. Agencija ima ogroman budžet i zanima se finansiranjem najrazličitih projekata (počev, uslovno govoreći, od zaštite interesa i prava ljubitelja mocarele a završava politikom).
„Vlasovci“ ne podržavajući, na primjer, poziciju Rusije prema Siriji, mogu reći: „Mi imamo slobodu govora, mi samo izražavamo svoje mišljenje!“
— Postoji postulat: u unutrašnjoj politici se može biti liberal, u spoljnjoj – samo konzervativac. Vi možete diskutovati, raspravljati, izražavati svoje mišljenje na temu raznih vanjskopolitičkih priča, da dovedete svoje stavove do vladajuće elite, do predsednika. Ali, ako se u društvu usvaja konsenzus po određenom pitanju, onda to treba da se poštuje, i da se ne viče u inostranstvu da vaša zemlja strašna (užasna).
Niko ne smeta CNN i BBC da citiraju „vlasovca“ i da njegove izjave učine svojinom svetske javnosti.
— To je moguće zato što u našoj zemlji postoji sloboda govora. Ma koliko za nekog to čudno zvučalo. Ako pogledate sajt jedne poznate prestonične radio-stanice, onda imate osećaj, da sajt, ako govorimo o ukrajinskoj krizi, pripada njihovoj novopečenoj vlasti. I to nije samo radio, postoje elektronski mediji (čak TV) koji aktivno emituju mišljenje koje se razlikuje od mišljenja većine. Na Zapadu, s alternativne tačke gledišta, stvar je upravo lošija.
U Rusiji, nažalost, danas postoji dosta poznatih ljudi koji u ruskom životu i u politici Moskve zbog nečeg vide samo negativo.
— Srećom ili nažalost, kod nas mnogi veruju da se razumeju u politiku, uključujući i spoljnu politiku. To je karakteristično i za mnoge poznate ljude. Rečima tih ljudi, zbog njihove popularnosti, veruju. Iako bi bilo bolje da ostave izražavanje mišljenja o takvim pitanjima stručnjacima, a sami mogu da rasuđuju o onome u šta su zaista upućeni.
Danas je očigledno: informativni rat se mnogo vodi na društvenim mrežama. U istom tom Živom časopisu rukovodi cela armija unajmljenih blogera-rusofoba. Postoje li ruski blogeri, koji im odgovaraju?
— Naravno da postoje. Na primeru ukrajinske krize inače jasno se vidi da nije sva zapadna zajednica na nivou internet-učesnika nastrojena antiruski. Postoje mnogi koji razumno procenjuju situaciju. Inače veoma je važno to što čini anglo-arapsko-špansko jezički ruski kanal Russia Today, koji prenosi našu tačku gledišta. Svojom politikom vesti RT je počeo da konkuriše i da delimično utiče na takve krupne igrače kao što su BBC i CNN. Kada u englesko govorno područje stiže vest, koju bi zapadni partneri želeli da obiđu, oni su primorani da na nju reaguju, da obaveštavaju. Na primer, RT stalno govorio o prisustvu nacionalista u novoj vladi Ukrajine. Zapadni mediji su o tome u početku ćutali. Ali konstantan rad Russia Today privukao je na Zapadu pažnju javnosti, i zapadni novinari, mada nevoljno, počeli su da daju materijale o tome da tamo postoje nacionalisti.
Ideologija Sovjetskog Saveza 60-tih i 70-tih bila je pojačana takvim simbolima kao što su Velika Pobeda, let prvog satelita u svemir, Gagarin… Pa čak i u prvoj polovini 80-tih, kada je Sovjetski Savez počeo da gubi svoje pozicije u svetu, simboli, ne baš veličanstveni, su postojali – Baljšoj teatar, vodka, kavijar… Zapad su simbolizovali farmerke, rok muzika, koka-kola. U nekom smislu farmerke su pobjedile Baljšoj teatar. A šta danas Rusija može da ponudi kao svoj simbol za novi izvoz?
— Vi sada govorite o imidžu zemlje?
U svoje vreme, uz pomoć moderne muzike i odeće, sovjetske ljude su ubedili da se u SAD živi bolje nego u SSSR. Kakva slika danas simbolizuje uspeh Rusije?
— Moj stav je ovakav. Ako govorimo o Zapadu, ne mislim da bismo trebali da ulažemo posebne napore da bi se nekome tamo svideli. To nije išlo ni u Krimskom ratu (1853-1856), ne ide ni sada. To je bacanje novca uzalud. I, naprotiv, postoje zemlje, u kojima bi obavezno trebalo da radimo, pokazujući onu Rusiju ka kojoj težimo. To je pre svega postsovjetski prostor. To su regioni u svetu gde se prema Rusiji odnose, recimo, sa interesovanjem. Tim regionima pripada i Balkan. Nije nam potrebno da izmislimo nešto novo, mi smo ono što smo.
Prvo, šta je potrebno: tehnološki razvoj zemlje, stvaranje savremene ekonomije i infrastrukture. Drugo, to je pozicioniranje Rusije kao zemlje sa tradicionalnim vrednostima.Treća trijada ove komponente, privlačne za mnoge, uključujući i inostranstvo – posvećenost principima pravednosti, otvorenost prema različitim kulturama, nacionalnostima, kreativnim i talentovanim ljudima.
Naši domaći rusofobi koriste termin „nepouzdan“. Tako oni zovu Ruse koji su ravnodušni prema zapadnim vrednostima i ne žure na Zapad. Tako se u svest ljudi uvodi odnos prema Rusiji i Rusima kao nečem krajnje neprivlačnom. Možda je vreme da se tome suprotstavi neka privlačna slika? Amerikanci su pronašli sebe u holivudskim filmovima. I to radi za njih.
— Nije potrebno ništa raditi na tom planu. Mi imamo sve. Mislim da, ako se čovek stidi toga što je Rus, to je kompleks inferiornosti. Ponosna sam što sam Ruskinja. Govorim o tome svuda. Kada svi odstranimo te komplekse, postaćemo dostojni građani svoje zemlje. Mi često ne verujemo sami sebi.
Evo primera. Zbog Ukrajinske krize EU je zamrznula proces prelaska na bezvizni režim. A Rusija se i dalje ponaša prema tom pitanju kao da joj je to potrebno više nego Evropljanima. I stvarno, naši ljudi prema Evropi često pokazuju, direktno govoreći, podređenost. Možda je već trebalo prestati sa takvim viđenjem Evrope? Danas ipak nije epoha Petra Velikog.
— Rusija ide ka Evropi koliko je deo evropske civilizacije. I ne smemo sve države stavljati u isti koš. Postoji konzervativnija Poljska, progresivnija Holandija. Da, Amerikanci dominiraju u procesu donošenja odluka u Evropi, ali danas se može povratiti nezavisnost i nekih evropskih zemalja. Pogledajte kako i kakve odluke donosi Nemačka. Da, Nemačka nije potpuno slobodna od principa atlantske solidarnosti, ne radi samo ono što želi, ali je ipak ona mnogo više nezavisna sada nego pre 10 godina.
Južni tok prolazi kroz Bugarsku i Srbiju. Mnogo se govori o tome da Srbi vole Ruse, ali je politička elita tamo prozapadna. Kakve napore čini naša javna diplomatija na Balkanu?
— Ono što imamo danas u Bugarskoj i Srbiji ocenjujem sa skepsom. Mi zbog nečeg smatramo da nam je dovoljno da iskoristimo to što većina stanovništva u Srbiji voli Rusiju. A kolege iz SAD i EU ne spavaju, rade. Informativno polje ove države je zapadno orjentisano. U interesu je ruskih kompanija koje posluju u Srbiji, pre svega Gasproma, da podrže tamo proruske medije. O tome nam govore i sami Srbi. Ali se danas u Srbiji većina medija finansira od strane Nemaca i drugih zemalja EU. Trebamo da osnujemo TV kanal da bi emitovanjem na srpskom jeziku (to dobro razumeju u regionu Balkana) emitovali ruski ugao gledanja. U Bugarskoj, koja je i članica NATO, nije bolja situacija. Ako i postoji meka moć, ona je ograničena na kulturu. Naš biznis treba da razmisli o radu tamo sa građanskom društvom, da izdvoji novac za medije, za podršku radnika u sferi organizacija javne diplomatije. Samo sa takvim aktivnim radom će moći uticati na političke elite. Tamo je zahtev ka Rusiji veoma veliki, ali mi ne odgovaramo na tu potražnju.
Da li Fond Gorčakov ima projekte za Balkan…
— Da, to je naučno-obrazovni program Balkanski dijalog za mlade stručnjake u međunarodnim poslovima. Projekat je krenuo prošle godine u Bugarskoj. Ove godine Balkanski dijalog je pokrenuti u Srbiji. Pokušavamo da okupljamo mlade ljude u međunarodnim poslovima, politikologe, novinare, i diskutujemo sa njima o aktuelnim pitanjima spoljne politike. Nastojimo da razjasnimo delovanje ruskog rukovodstva: na primer, zašto Rusija prema Siriji zauzima stav koji se razlikuje od stava Zapada. Održavamo susrete i sa interesantnim ekspertima. Ali je Balkanski dijalog – kap u moru.Takvih projekata mora da bude mnogo.
Razgovarao VLADISLAV KORNEJČUK
Prevod GALINA BOKIĆ HAČATRJAN
