DRAGAN PETROVIĆ
Moskvi ostaje da privoli Kijev na pregovore, ali ako toga ne bude, veoma je teško sagledati šta dalje bez ruske vojne pretnje
Ukrajinska kriza se neće ni skoro a ni lako završiti. Ona ima svoju dubinu, alternativna rešenja za obe strane i mnogo mogućnosti za dalje komplikacije, čak i kada bi se postigla izvesna parcijalna rešenja i sporazumi. Delimičan izuzetak bilo bi prihvatanje predloga ruske strane – neka vrsta federalizacije zemlje uz prihvatanje njenog vanblokovskog vojnog položaja. Međutim kijevska hunta i zapadni deo zemlje za sada ne pokazuju spremnost da ozbiljno razmotre takav epilog, u čemu ih usmerava američka politika.
Protekli događaji na istoku zemlje, kao i stanje i perspektiva ekonomije, ozbiljno dovode u pitanje mogućnosti Kijeva da ignoriše iskrene ponude za dijalog, čemu će vremenom biti sve sklonije i evropske sile, pre svega one iz tzv. Stare Evrope. Ovde bih se osvrnuo na mogućnosti u makar u višemesečnoj perspektivi za dve strane u ukrajinskom sukobu (zapravo ih je tri jer iza zapadnoukrajinske opcije stoji poseban američki interes i uticaj, dok se zasebno sve više ispoljava i evropski).
Koncept tvrde politike u konfliktu je američki. S njim se solidariše i britanska, a u ovom slučaju veoma joj je bliska i poljska, kao i politika baltičkih zemalja (Estonija, Letonija, pa i Litvanija). Dakle, to je politika nespremna na kompromis, ekstremna, grubo i, uz izvesne ograde, antiruska. Tu politiku u regionalnom i blažem obimu bi možda bio spreman da sledi i Basesku, proamerički predsednik Rumunije, ali ne i rumunska politička elita, o narodu da se i ne govori. Dakle, ta politika podržava najekstremnije aktere zapadnoukrajinskog koncepta i pučiste, ona zateže situaciju i potpiruje Desni sektor i Kolomajskog – neofašiste i druge ekstremiste. To je politika koja stoji iza ili se bar nije ogradila od užasnog pogroma u Odesi i drugih monstruoznih događanja na tlu Ukrajine. Ona je iz svojih razloga i etičkih načela spremna da i dalje zateže situaciju i izbegava suštinski dijalog sa Jugoistokom.
ŠTA HOĆE SAD, A ŠTA EU
Dakle, to je jedna beskrupulozna politika i nedemokratska jer ne želi da uvaži egzistencijalne interese gotovo polovine ukrajinske populacije. Ona je podržala nasilno preuzimanje vlasti, njen koncept je krajnja isključivost i nepopustljivost za bilo kakav unutrašnji dijalog, uz održavanje po svaku cenu izbora 25. maja, čime bi pribavila kakav takav legitimitet za pučistički režim. To je politika odbijanja ozbiljnog unutraukrajinskog dijaloga i korišćenja represivnih mera. To je politika koja dovodi do pogibija civila i građana na istoku u pokušaju da se skrši otpor Donjecke i Luganske republike, ekstremnim merama represije se obračunavajući sa milionima građana i pokušavajući da suzbije federalistički pokret i bilo kakva demokratska stremljenja na ostalom Jugoistoku.
Kako u Ukrajini nema dovoljno vojnika spremnih za unutrašnji rat, koriste se dobrovoljci – fašisti sa zapada zemlje, tajkunske plaćeničke vojske i posebno strani plaćenici iako su finansije i priverda Ukrajine pred bankrotom. Cilj te politike je pokušaj gotovo istrebljenja proruskog identiteta na Jugoistoku, gde je on većinski. Sigurno je da mnogi od neofašista koji sede u Kijevu ili Lavovu ne isključuju ni iskustva NDH kao poželjna, uostalom osvrnimo se na Odesu i na umove koji su to mogli smisliti i ostvariti.
Druga politika koja ima uticaja u zapadnoukrajinskoj koncepciji i pučističkom Kijevu je politika vodećih sila EU. Nemačka i Francuska pre svega, kao i Italija i druge zemlje EU, nisu spremne na beskompromisan sukob sa Rusijom jer same imaju strateške interese saradnje sa Moskvom naročito u privrednoj sferi. Osim toga, kod njih postoji i spremnost za neki oblik partnerstva kada je u pitanju „zajednički evropski dom“ i upućenost jednih na druge u Starom kontinentu. Njima se ne sviđa američka politika konflikta sa Rusijom, instaliranja raketnog štita u Evropi i drugih ekstremističkih i militarističkih koncepata, gde je Vašingtonu najznačajniji instrument NATO. Ove zemlje sa demokratskim kapacitetom se uglavnom groze neofašističkih pokreta u Ukrajini, nedemokratskih načina dolaska na vlast i delovanje kijevskih pučista, posebno način obračuna sa Jugoistokom i izbegavanje dijaloga i traženja kompromisa. Čak i da delovi vlasti u zapadnoevropskim zemljama nemaju do kraja razvijeene navedene stavove, u njihovim političkim sistemima i javnom mnjenju provejava spremnost za demokratski dijalog i izbegavanje sukoba sa Rusijom. Tu politiku personifikuje ministar Inostranih poslova Nemačke Štajnmajer iz redova socijaldemokrata, tradicionalno otvorenijih za saradnju sa Rusijom. Evropske sile su već dale načelnu saglasnost za vanblokovsku poziciju Ukrajine i unutrašnji dijalog, uključujući i pitanje federalizacije, ali je to na terenu opstruirano. Tako je Turčinov na vrlo omalovažavajući način razgovarao prošle nedelje u Kijevu sa Štajnmajerom i negativno se izrazio o njegovom diplomatskom pokušaju traženja kompromisa, koji je podrazumevao uključivanje u pregovore predstavnika Jugoistoka.
ŠTA MOŽE RUSIJA?
Ruska politika je pred velikim izazovima. Šta joj preostaje u datim okolnostima? Sa jedne strane, ona će tražiti kompromis: opstanak jedinstvene Ukrajine, van vojnih saveza, po mogućnosti i van EU, ali federalizovana, sa zaštitom interesa za Jugoistok. Sa druge strane, posle februarskog prevrata Rusija je uspela da pripoji Krim, što je faktički završen i u međunarodnim odnosima neupitan proces. Stvaranjem na istoku Donjecke i Luganske Republike, koje se ujedinjuju u začetak Jugoistoka, stvoren je kakav-takav element van kontrole pučista. Međutim problema ima mnogo, a čini ih ekstremnost i militantnost pučističkih vlasti i američke politike. Za predsedničke izbore 25 maja ne postoje ni elementarni demokratski uslovi, posebno ne na Jugoistoku. Stoga je jasno da će, ako se uopšte održe, u drugi krug neće otići predstavnik Jugoistoka, već dva predstavnika proameričkih struktura – konkretno Porošenko i verovatno Julija Timošenko. Nakon izbora novi predsednik će biti obasipan oreolom legitimiteta iz Vašingtona i ostatka Zapada, što će znatno otežati poziciju Jugoistoka i ruske politike, a nekog demokratskog napretka i spremnosti na dijalog teško da može biti u osetnijem obimu.
Naprotiv, čak je za očektivati nastavak vojne agresije i stezanja represije na čitavom Jugoistoku, pa se postavlja pitanje šta tu može ruska politika. Ona ima dva snažna aduta, koje nedovoljno koristi. Prvi je legitimno izabrani predsednik Janukovič, koji podržava Jugoistok, drugi je da je Ukrajina još uvek član ZND i Zajedničkog ekonomskog prostora, što daje mogućnost da se one umešaju u pokušaj smirivanja situacije u zemlji, da pošalju posmatrače na konfliktno područje, izuzetno i mirovne snage, gde bi ruski vojnici (ali i Belorusije, Kazahstana i dr.) bili potencijalni učesnici.
Ovako, kad se ustoliči nova vlast, ona, što je Timošenkova već nagovestila, može da traži ubrzani prijem i pristupanje EU, čak i NATO, uz napuštanje ZND. Tada će mogućnosti ZND i ruske politike biti manje nego sada. Istina, zvanični zahtevi Donjecka i Luganska za pripajanje Rusiji daju perspektivu za to. Međutim, kako da se pod nezapamćenom represijom može osloboditi čitav Jugoistok? Za sada je od osam administrativnih oblasti to uspelo samo Donjeckoj i Luganskoj. Verovatno ruska politika igra na kartu da u slučaju da se u njima ne mognu održati predsednički izbori 25 maja, kao i da će izlaznost biti slaba na celom Jugoistoku, posebno u Harkovksoj i Odeskoj oblasti. zato će se kad-tad morati sesti za pregovarački sto.
TEŠKO BEZ VOJSKE
U slučaju tvrdoglavosti Kijeva kao posledice američkog upliva i intenziviranja vojnih dejstava, ruskoj strani ostaje u perspektivi mogućnost ulaska vojnih snaga na ova područja, za šta je sad čak povoljnija prilika nego što će biti kasnije. Ako Kijev bude težio ulasku u EU i NATO, takva mogućnost će vremenom biti sve teža. Međurešenje, koje bi malo olakšalo rusku poziciju, može da bude u činjenici, da Donjeck i Lugansk postepeno preuzimaju i vojne objekte i prelaze prema ruskoj granici, što bi moglo da olakša dolazak materijalne pomoći i dobrovoljaca iz Rusije. To ne bi moglo da reši problem na Jugoistoku, ali bi olakšalo mogućnost da se odbrani. Sa druge strane, najavljeni referendum u Harkovskoj oblasti će se teško uspešno realizovati u sadašnjem stanju represije, ali je ipak obliku ostvariv, imajući u vidu naklonost najvećeg dela regionalne vlasti i praktično čitavog stanovništva ka federalizaciji. U Odeskoj oblasti postoji velika spremnost za to, ali regija je faktički okupirana i mogućnosti nekog organizovanog izjašnjavanja su znatno smanjene. U Zaporožju je još teža situacija, a u Nikolajevskoj i Hersonskoj oblasti, iako su u populaciji federalisti izvesno brojniji, represivan aparat je moćan, a delatnost federalista manja nego u drugim regijama. Najzad, tu je i Dnjepropetrovsk, gde je federalističko raspoloženje u stanovništvu većinsko, ali je tamo stacioniran centar Desnog sektora, dok je tajkun Kolomajski zaveo diktaturu, pa je teško i zamislivo demokratsko javno delovanje bez pomoći sa strane.
Sumarno posmatrano, ruskoj politici ostaje da pokuša da privoli Kijev na razgovor o federalizaciji. Ali ako do toga ne dođe zbog prevage američke nepopustljivosti, onda je veoma teško sagledati dalje rešavanje problema bez direktne pretnje ZND i Rusije da će intervenisati.
Sa druge strane, možda neke zbunjuje i ne vide potrebu da ruska strana dokazuje da je odmakla svoje trupe od granice, ili da Lavrov ponavlja da „svakako neće slati vojsku na istok Ukrajine“. Svaki diplomatski manevar se može pokazati opravdanim ako se pokaže da je doveo do nekog rezulatata, a ukrajinski problem je do te mere zamršen da je teško i najboljim poznavaocima prodreti u sve njegove tajne i finese diplomatskog i drugog delovanja neposrednih aktera. Zapravo najčešće, i pored sve stručnosti i obaveštenosti, samo primećujemo trendove na terenu i obrise tih političkih i diplomatskih koncepata i manevara.
